Povratak disko soulu kao inspiraciji u pop muzici, u modi je već neko vreme, a The Weeknd je najveća zvezda ovog retro-trenda. Njegov upravo objavljeni konceptualni album „Dawn FM“ jedan je od najozbiljnijih mainstream projekata u poslednje dve godine, bolji čak i od onog prethodnog, mega-uspešnog „After Hours“.
Putovanje Abela Makkonena Tesfayea ka vrhu bilo je dugo i krenulo je praktično ni iz čega. Rođen je 1990. u Torontu, Kanada, u porodici imigranata iz Etiopije. Mala je to zajednica u ovom ponosnom višemilionskom multikulturnom gradu, pa ipak u njegovom etničkom šarenilu postoji i kraj koga zovu „mala Etiopija“, što svedoči o njihovoj povezanosti. Mali Tesfaye, svog oca gotovo da i nije upoznao jer su mu se roditelji hitro razveli, rastao je kod bake, išao poslušno u etiopsku hrišćansku crkvu, sve dok se vrlo rano nije upustio u konzumiranje marihuane (već sa 11), da bi ubrzo prešao na jače stvari i polako ispao iz školskog sistema. Već sa 19 počeo je da kači svoju muziku na internet, i srećom, naišao na dobronamerne ljude koji su u njemu prepoznali talenat – u to vreme je oko svog imena počeo da razvija originalni koncept dark rhythm & bluesa, koji će ga kasnije proslaviti. Kad ga je u jednom svog blogu pomenuo i sugrađanin Drake kao najuspešniji hip hoper ovog trenutka, bio je jasno da se za The Weeknda otvaraju vrata ka zvezdama.
Kao da je neko u Torontu želeo da se sve ovo desi, što je pohvala gradu preko koga su uspeli Neil Young, Joni Mitchell, Alanis Morissette, Avril Lavigne, a sada i Drake i The Weeknd, i u kome funkcioniše Canadian Music Week, najinspirativnija muzička konferencija kojoj je ovaj potpisnik prisustvovao. The Weeknd je tako postao projekat, kome je bilo predviđeno da uspe, baš kao i Drakeu: sve je izgledalo podešeno da u svim aspektima bude provokativno, ali isključivo u granicama dozvoljenog – malo drsko, malo socijalno osvešćeno, malo seksi, malo politizovano, malo umetnički, malo ulično – malo sve po malo. Kanadski umereno. Njegovo narastanje u jednu od najvećih zvezda današnjice, zato nije iznenađenje. Već u njegovim ranim danima, sa drugim albumom „Beauty Behind the Madness“ (2015), bilo je jasno da je u pitanju dečko po koga dolazi uspešna budućnost: završio je na prvom mestu Billboardove top liste, a singl „Earned It“ postao je deo soundtracka za filmski hit „Fifty Shades of Grey“, približivši ga najširoj publici. „Starboy“ (2016) je već rad koga potpisuje autentična pop veličina, kojoj se klanjanju i sa njim pišu čak i jedni Daft Punk, ali ga je tek „After Hours“ (2020), sa svojim nihilističkim seksi-soulom, zapravo uzneo u rang globalnog fenomena.
Ova dva albuma, a posebno poslednji, bili su važni u lansiranju trenda retro-osamdesetih: ne samo da je autor demonstrirao kako je, nalik na milione drugih, odrastao obožavajući zvuk Michaela Jacksona i svih ostalih pop zvezda iz tog šljokicama posutog doba (Prince, Madonna, Duran Duran, Spandau Ballet, Eurythmics, Culture Club). Moja malenkost se odlično seća tih godina, a posebno toga kako su štras i sedef pokrivali očaj miliona koji su se borili za opstanak u jednom neo-materijalističkom svetu, upravo tada stvorenom beskrupuloznim akcijama Regana & Tačerove, rešenim da predvode neograničenu eksploataciju planetarnih resursa profita radi, dok od Zemlje ne ostane ogrizak. Ono što se nama sa ove daljine čini da je bezbrižni elektro-pop ranih osamdesetih, bio je sve samo ne bezbrižan – više je bio u pitanju paničan beg od ružne stvarnosti u izmaštanu svetlucavu egzistenciju, i zato je ostao tako pun strasti, da muzika ovog „New Age of Pop“ (kako se to zvalo u tadašnjoj štampi 1982-85) danas neminovno zvuči kao klasika. Nije čudo da joj se svet upravo ovih naopakih dana vratio, kroz delovanje The Weeknda.
Današnji mračan trenutak čovečanstva, krajnje je ishodište neoliberalne ekspanzije što je započela pomenute decenije. Pop muzika je tad donosila malo grejanja na pravim emocijama, ali bezličnom, digitalizovanom popu kome smo danas izloženi – fali bilo kakva osećajnost. On ima lepršave melodije, beatove i euforiju, ali suviše često ne ide dalje od prigodne muzike za raspoloženje. Sa druge strane, The Weeknd je odrastao u nemaštini, paklu droge i na ivici zla. Ako je nešto poneo iz detinjstva, to je potreba da se izvuče iz takvih životnih prilika, a za to mu je bila potrebna stvarna strast. I to se čuje u svakoj zabeleženoj noti njegove savremene, sofisticirane soul muzike. Ona je puna emocije koja nije veštačka, i ozbiljno navodi na jednu vrstu ranjive spritualnosti, u najboljoj tradiciji legendarnog Marvina Gayea. „After Hours“ bio je upravo takav projekat i zato je potukao sve rekorde u prodaji 2020.
No, The Weeknd je sa „Dawn FM“ (XO/Republic) otišao korak dalje ogolivši se do kraja, i pretvorio novi album u trijumf volje za strašću. Čežnjivost i potreba za blizinom drugog ljudskog bića koja je protkala sve pesme, ovde predstavlja svojevrstan manifest ljudske potrebe za istinskim emocijama, bar u okvirima popularne muzike. Ukoliko je „After Hours“ bio noćna ploča, „Dawn FM“ predstavlja dolazak svetlosti.
The Weeknd je na „Dawn FM“ konačno našao sebe i više ne igra ulogu pop zvezde kao do sad. Otišao je korak dalje u prošlost i u omiljenoj disco-funky estetici sedamdesetih našao svoje uporište. To je, inače, poslednji period kad se pop muzika pravila na zanatski način, od strane majstora koji su to radili svojim rukama. Posle je sve odneo marketinški plan. The Weeknd je ovde u potpunosti prihvatio svoju retro-futurističku personu, i razotkrivajući nam sebe, počeo da revitalizuje muziku iznutra.
Glavni saradnici na albumu su impresivni po svom CV-ju, ali se kao ključni izdvajaju pre svega alternativni elektronski umetnik Oneohtrix Point Never i brilijantni DJ hitmejkeri Swedish House Mafia. I ranije je The Weeknd znao da ima izuzetne likove za najbliže saradnike – dovoljno je pomenuti Kendricka Lamara, Daft Punk ili Nicolasa Jaara, ali ovde mu gostuje i Queency Jones lično, jedan od najslavnijih producenata svih vremena, čiji je „zlatni dodir“ odlučujuće uticao na pojavu Michaela Jacksona.
Od prve, naslovne numere, ovo je ploča koja se vrti kao stvaran život, odnosno teče kao prenos realnosti na nekoj radio stanici pod imenom Dawn FM. Jim Carrey, još jedan Kanađanin, služi kao radijski narator što povezuje pesme u ciklus sa smislom. „Gasoline“ nas vodi pravo u vreli noćni klub u kome apokaliptična zbivanja postaju očigledna (pogledajte fantastičan spot!) – „I ako umrem ove noći, umotajte me u čaršav, polijte benzinom i zapalite, nije me briga“. „How Do I Make You Love Me?“ čist je hit za diskoteke gde se radnja nastavlja, a u sličnom stilu je i singl „Take My Breath“, koji definitivno obeležava ovaj album svojim referencama na maske sa kiseonikom – ovde nam pop umetnost razotkriva kako pandemija koja nas guši zapravo dolazi iznutra. „Sacrifice“ je još jedno mini remek-delo post-michael-jackson zvuka koji nam je svima nedostajao, dance hit za odrasle što su već iskusili kakve opasnosti i iskušenja sa sobom donosi život. Zato nam niz pesama nudi empatiju: „Best Friends“, „Is There Someone Else?“, „Starry Eyes“ – a ima mesta i za dijalog sa onostranim u neobičnoj „Every Angel Is Terrifying“. Dve saradnje služe da se iznese programska poruka, te se „Here We Go… Again (featuring Tyler, the Creator)“ očekivano bavi posledicama slave, uz refren: „Život je san, nikad nije ono što se čini da jeste“, i zaključak da je bolje voleti makar vam to slomilo srce – nego nikad ne upoznati ljubav; „I Heard You’re Married (featuring Lil Wayne)“ upoznaje nas sa baš takvim jednim slomom srca, koji nastupa kad naš junak otkriva da mu je partnerka zapravo venčana za nekog drugog, ali on nema nameru da odustane od veze sa njom. Pred sam kraj, „Less than Zero“ himna je apokaliptičnog pozitivizma u kojoj autora nalazimo kako svojoj dragoj priznaje da će uvek biti niko i ništa u duši, „manje od ničega“, i da je ostavlja zbog tog neizbežnog osećaja bezvrednosti, odlazeći dalje u svoju slobodu da je ne bi ugrozio.
The Weeknd je napravio neočekivan prodor: mainstream ploču koja menja pravila igre, nešto što su obično nekad ranije radili avangardni umetnici. Time je još jedan krug zatvoren. Najpopularniji pop artisti današnjice često su smeliji i dalekosežniji vizionari, koji pokušavaju puno toga da promene, više nego mnogi što sada bitišu u undergroundu. Uz redovne hip hop uzore, ovde jasno probijaju i drugi o kojima je The Weeknd pričao u svojim intervjuima, a koji su svi odreda alternativnog rok porekla – Siouxsie and the Banshees, Cocteau Twins, Bad Brains, David Bowie, The Smiths. Tako je The Weeknd sa „Dawn FM“ napravio umetnički skok u odnosu na „After Hours“ – umesto komercijalne predvidljivosti sa ponekim smelim obrtom, ponudio nam je hrabru nepredvidljivost, i dobio džekpot: album kog su mnogi priželjkivali, sa jasnom emotivnu porukom što su želeli da čuju, jer im osvetljava mrkli mrak neizvesnosti u kojoj su trenutno prinuđeni da žive. Ne finu neobaveznu zabavu, nego realnu utehu ponuđenu kroz pesme. Finalni dokaz da je Tesfaye jedan od nas, izgubljenih na stranputicama hiperubrzanog urbanog života današnjice, koji izgleda ima samo jednu merljivu osobinu – da ekspresno prolazi.
Kao što neko ingeniozno reče: „Ovo je najbolja muzika za slušanje posle partyja!“ Velika, globalna žurka je gotova, svet posle pandemije više neće nikad biti isti. The Weeknd nam nudi after-party na zgarištu.
Bonus video:
Glas, dirka, bas
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare