Fatalna diva za muža je bila toliko vezana, da je izdržavala i njegovu ljubavnicu

Bila je nemačko-američka glumica, pevačica i jedna od najprepoznatljivijih kulturnih ikona 20. veka. Njena karijera, koja je počela u nemačkom pozorišnom i filmskom okruženju 1920-ih, razvila se u međunarodnu slavu u Holivudu, a kasnije i u jedinstvenu kabaretsku karijeru koja je trajala decenijama.

Detinjstvo i početak karijere

Odrasla je u Berlinu, u porodici u kojoj je otac Luis Erih Oto Ditrih, policijski poručnik, umro kada je bila dete, nakon čega je majka Vilhelmina Elizabet Džosefin ponovo stupila u brak sa Eduardom fon Lošom, koji je takođe rano preminuo. Detinjstvo je provela između discipline građanske porodice i umetničkih ambicija koje su je rano privlačile. Već kao tinejdžerka, pokazivala je interesovanje za muziku, posebno violinu, kao i za scenu i književnost.

Tokom školovanja, pokušala je da se usmeri ka muzičkoj karijeri, ali zbog povrede zgloba nije mogla  da postane profesionalna violinistkinja. Uprkos tome, neko vreme je svirala u bioskopskim orkestrima koji su pratili nemi film. Istovremeno se interesovala za glumu i pokušala da upiše dramsku akademiju Maksa Rajnharda, što u početku nije uspela, ali je ipak dobila priliku da radi u njegovim pozorišnim ansamblima kao član hora i u manjim ulogama.

U ranim dvadesetim godinama, počela je da se pojavljuje u nemačkoj filmskoj produkciji. Prvi značajniji filmski nastup imala je 1922. godine u filmu „So sind die Männer“, ali to nije donelo širu prepoznatljivost. U tom periodu, 1923. godine, udala se za Rudolfa Zibera, filmskog asistenta, sa kojim je dobila ćerku Mariju Rivu, jedino dete.

Preokret u karijeri i veliki uspeh

Ključni preokret u njenoj karijeri dogodio se krajem dvadesetih godina prošlog veka, kada ju je reditelj Jozef fon Šternberg izabrao za ulogu Lole-Lole u filmu „Plavi anđeo“ (1930). Taj film je bio sniman na nemačkom i engleskom jeziku i postao je međunarodni uspeh, a Ditrihova je iznenada postala svetska zvezda. Njen lik kabaretske pevačice koja ruši društvene norme, postao je simbol nove vrste ženske filmske heroine.

Nakon uspeha „Plavog anđela“, preselila se u Sjedinjene Države i potpisala ugovor sa Paramountom. U Holivudu je nastavila saradnju sa Šternbergom, koji je u velikoj meri oblikovao njen vizuelni identitet. Njihovi zajednički filmovi uključuju „Maroko“ (1930), „Obeščašćena“ (1931), „Šangaj ekspres“ (1932), „Grimizna carica“ (1934) i „Đavo je žena“ (1935). Za film „Maroko“, bila je nominovana za Oskara, što je ostala njena jedina nominacija.

„Oblačim se za imidž. Ni za sebe, ni za javnost, ni za modu, ni za muškarce“, govorila je Marlen, što odražava njen odnos prema javnoj slici i kontroli sopstvenog identiteta. Njena pojava u pantalonama i muškim odelima, kao i androgini stil, učinili su je modnom i kulturnom senzacijom.

Kritičari su je često opisivali kao spoj privlačnosti i distance.

Ratne godine i kabare

Tokom tridesetih godina, postala je jedna od najplaćenijih glumica Holivuda, ali su se njeni filmovi često razlikovali po komercijalnom uspehu. U tom periodu, počela je i saradnja sa brojnim poznatim rediteljima, a kasnije je glumila i u filmovima sa Džonom Vejnom i drugim velikim holivudskim imenima.

Dolaskom nacista na vlast u Nemačkoj, odbila je ponude da se vrati i radi za nemačku filmsku industriju. Zbog toga su njeni filmovi bili zabranjeni u nacističkoj Nemačkoj, dok je ona 1939. postala američki državljanin. Tokom Drugog svetskog rata, aktivno je učestvovala u zabavljanju savezničkih vojnika, putujući po ratištima i izvodeći pesme, uključujući i „Lili Marlen“, koja je postala simbol tog perioda.

Za svoj ratni doprinos dobila je Medalju slobode 1947. godine, a francuska vlada joj je dodelila Legiju časti. Tokom rata, često je javno isticala protivljenje nacizmu, što je izazivalo podeljene reakcije, naročito u njenoj rodnoj zemlji.

Posle rata, nastavila je filmsku karijeru, iako je sve više prelazila na sporedne uloge. Među značajnim ostvarenjima tog perioda izdvajaju se „Dodir zla“ (1958) Orsona Velsa i „Presuda u Nirnbergu“ (1961). Paralelno sa tim, razvila je veoma uspešnu kabaretsku karijeru i postala jedna od najtraženijih izvođačica uživo na svetu.

Od sredine pedesetih, pa sve do sedamdesetih, nastupala je širom sveta, od Las Vegasa do Pariza, često u luksuznim hotelima i prestižnim dvoranama. Njeni nastupi bili su poznati po kombinaciji pevanja, scenskog izraza i pažljivo izgrađenog vizuelnog identiteta. U jednom periodu, potpisala je ugovor vredan 30.000 dolara nedeljno za nastupe u Las Vegasu.

Privatni život

Njen brak sa Rudijem Ziberom često je privlačio pažnju javnosti zbog toga što su njih dvoje bili prilično liberalni u svom odnosu. Naime, oboje su imali banbračne veze i nisu ih krili jedno od drugog, a Marlen je čak i izdržavala svog supruga i jednu od njegovih ljubavnica, na svom ranču u San Fernandu.

Rudolf Ziber je preminuo 1976. godine, a Marlen je u to vreme radila i nije bila pored njega, što je kasnije nazvala svojom najvećom greškom.

Marlen Ditrih povezivana je sa brojnim poznatim ličnostima, a deklarisala se kao biseksualka.

Po dolasku u SAD, Marlen se zaljubila u spisateljicu Mersedes de Akostu. Uprkos tome što je Mersedes bila opsednuta Gretom Garbo, Ditrihova ju je obasipala pažnjom, šaljući joj tolike količine cveća da je kuća postala pretesna. Čak i kada ju je Mersedes zamolila da prestane, Marlen je jednostavno kupila nove vaze i nastavila po starom, neprestano brinući o njenom zdravlju i obrocima. Kada su šefovi studija pokušali da je disciplinuju zbog „nemorala“, ona im je odbrusila da se u Evropi ljudi vode isključivo privlačnošću, a ne polom. Ipak, ova veza se ugasila jer je De Akosta neprestano spominjala Gretu Garbo.

Sledeća velika ljubav Marlen Ditrih bio je Džon Gilbert, koji je takođe patio za Gretom Garbo. Iako je Marlen pokušavala da mu oživi karijeru, on je tonuo u alkoholizam i preminuo je 1936. godine. Marlen je bila prisutna u trenutku njegove smrti, ali je brzo napustila mesto događaja nakon što je pozvala lekara, da bi se narednog dana srušila od bola na njegovom poslednjem ispraćaju.

Francuz Žan Gaben ostao je upamćen kao njena najveća životna ljubav. Zbog njega se čak vratila u Evropu, uprkos njegovim neverstvima. Iako su raskinuli, kasnije je iznajmila stan u Parizu blizu njega. Tada se pričalo i da je u francuskoj prestonici započela emotivnu vezu sa Edit Pjaf, sa kojom je kasnije ostala toliko bliska da joj je kumovala na venčanju.

Tokom pedesetih, uživala je u dugoj i stabilnoj vezi sa Julom Brinerom, koji je bio očaran činjenicom da je osvojio ženu o kojoj je maštao od detinjstva. Marlen je otvoreno priznavala veze sa Džonom Kenedijem, Bernardom Šoom, Džonom Vejnom i Džejmsom Stjuartom.

S druge strane, Gari Kuper nikada nije odgovorio na njeno interesovanje. Remark joj je posvetio roman „Trijumfalna kapija“ nakon njihove pariske romanse. Iako su je povezivali sa Sinatrom, Čaplinom i Kirkom Daglasom, o tome je ćutala. Zanimljivo je da je glasine o Hemingveju odlučno odbacila, uz komentar da je on bio jedini koji nije želeo da spava sa njom.

Misteriozan odnos sa Gretom Garbo

Kako su pisali strani mediji, Greta i Marlen su se prvi i poslednji put srele 1945. godine na jednoj privatnoj zabavi. Orson Vels je bio taj koji ih je upoznao, ali pokušaj Marlen Ditrih da šarmira Šveđanku nazivajući je boginjom  je propao. Greta, koja nije bila sklona razmeni komplimenata, samo je kratko odbrusila „hvala“ i napustila prostoriju. U to vreme, Garbo se već povlačila iz sveta filma i žudela za anonimnošću, posebno želeći da izbegne bilo kakav kontakt sa Marlen.

Zanimljivo je da je Ditrihova nakon te večeri prokomentarisala kako su glasine o Gretinim ogromnim stopalima zapravo preuveličane. Iako su obe do kraja života tvrdile da se ne poznaju, malo ko je verovao da su se dve tako istaknute figure u malom krugu tadašnjeg Holivuda uspešno izbegavale punih trideset godina.

Književnica  Dijana Meklen u svojoj knjizi „The Girls“ iznosi šokantnu tvrdnju da poznantvo ove dve dive datira decenijama pre Holivuda i uključuje strastvenu, ali pogubnu romansu. Prema njenim istraživanjima, sve je počelo u Berlinu tokom snimanja nemog ostvarenja „Ulica bez radosti“.

Iako je Marlen uporno poricala učešće u tom filmu i njeno ime nije na odjavnoj špici, Meklen tvrdi da je nemoguće ne prepoznati njene oči i specifičnu gestikulaciju u pojedinim kadrovima. U jednoj od ključnih scena, Greta Garbo pada u nesvest upravo u naručje Ditrihove.

U tom periodu, Marlen je bila oličenje berlinske dekadencije – mlada, seksualno nezasita i već uveliko poznata po zavođenju žena. Nasuprot njoj, Greta je bila nesnađena devojka iz siromašne stokholmske porodice, bivši model za šešire, nesigurna u sopstveni identitet i seksualnost.

Meklen navodi da je Marlen iskoristila Gretino neiskustvo, a potom ju je javno ismevala, nazivajući je neukom devojkom sa sela, bez manira. Takva izdaja i javno poniženje navodno su naterali Gretu da se zauvek zatvori u sebe i postane opsednuta čuvanjem privatnosti.

„Za obe dive je, po dolasku u Ameriku, bilo mnogo jednostavnije da glume potpune strance nego da se suoče sa gorkim rivalstvom i bolnim sećanjima iz mladosti", navodi se u pomenutoj knjizi.

Kada su obe postale stanovnice SAD, jaz između njih postao je nepremostiv, a ćutanje je bilo jedini način da sakriju tajnu koja je, prema mišljenju mnogih, trajno obeležila njihove živote.

Kulturno nasleđe

Marlen Ditrih je bila pionirka u rušenju modnih tabua, prvenstveno zbog nošenja pantalona u javnosti. Svojim slobodoumnim životom i odbijanjem da se povinuje patrijarhalnim i nacionalnim normama, gradila je imidž snažne i nezavisne žene. Promovišući toleranciju i prihvatanje različitosti, obezbedila je sebi status vrhunske gej ikone 20. veka, a njen uticaj na pop kulturu ostaje nepoljuljan i decenijama nakon njene najveće slave.

Njena dugogodišnja prijateljstva uključivala su i poznate umetnike i kulturne ličnosti, a poslednje decenije života provela je povučeno u Parizu. Zbog zdravstvenih problema i povreda, postepeno se povukla iz javnih nastupa. Poslednji filmski angažman imala je krajem sedamdesetih u ostvarenju "Samo žigolo", nakon čega se u potpunosti povukla iz javnog života.

Umrla je 6. maja 1992. godine u Parizu. Njena sahrana okupila je veliki broj ljudi, uključujući predstavnike država i kulturnih institucija, a kovčeg je prekriven francuskom zastavom i kasnije prenet u Berlin, gde je sahranjena pored svoje majke. Posthumno je dobila brojne počasti, uključujući trg u Berlinu i priznanja za doprinos umetnosti i slobodi izraza.

Američki filmski institut svrstao ju je među najveće filmske zvezde svih vremena, a njen uticaj na film, modu i kulturu ostaje trajan i prepoznatljiv i danas.

Neki od značajnijih filmova u kojima je glumila su i "Žena za kojom se čezne", "Plava Venera", "Pesma nad pesmama", "Đavo je žena", "Sedam grešnika", "Pitsburg", "Neobično putovanje", "Ranč prokletih", "Put oko sveta za 80 dana", "Svedok optužbe", "Dodir zla", "Nirnberški proces" i drugi.