"Arhitektura oblikuje društvene odnose i način života": Aleksandar Keković i Milica Živković govore za Nova.rs

Ova postavka po šesti put predstavlja inovativna arhitektonska rešenja u oblasti savremene stambene arhitekture na svetskoj arhitektonskoj sceni. Izložbu, koja će biti otvorena od 11. do 17. maja u Klubu RTS, organizuje katedra Zgrade za stanovanje Građevinsko-arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Nišu, na čelu sa predsednikom međunarodnog naučno-umetničkog odbora prof. dr Aleksandrom Kekovićem i predsednicom organizacionog odbora prof. dr Milicom Živković.

I upravo su Aleksandar Keković i Milica Živković zajednički odgovorili na naša pitanja vezana za samu izložbu, odnosno aktuelne teme u arhitekturi koje su kroz ovaj projekat tematizovane.

Izložba „Stanovanje/Housing 25“ podeljena je na opštu i tematsku celinu. Koje su to tendecije u savremenoj arhitekturi koje najbolje dočarava ovaj opšti deo izložbe? Po kojem kriterijumu ste birali radove za ovaj segment?

- Opšti deo izložbe „Housing 25“ sagledava savremenu stambenu arhitekturu kroz različite prostorne, kulturološke i tipološke okvire. Ključne tendencije savremenog stanovanja ispoljavaju se kroz diverzitet i slojevitost arhitektonskih pristupa, integraciju održivih principa i izraženu usmerenost ka unapređenju kvaliteta života kao sveobuhvatne vrednosti stanovanja. Posebno se ističe težnja ka fleksibilnim i adaptabilnim prostornim rešenjima, kao i povezivanje arhitekture sa širim društvenim i ekološkim kontekstom. Savremeni projekti ne tretiraju stanovanje isključivo kao funkcionalnu kategoriju, već kao kompleksni sistem koji uključuje socijalne odnose, identitet i održivost.

Kriterijum izbora radova zasnivao se na reprezentativnosti primera savremene arhitektonske prakse, nivou inovativnosti, raznovrsnosti pristupa i sposobnosti projektanata da odgovore na aktuelne izazove stanovanja. Izabrani projekti odražavaju širinu arhitektonskog diskursa i različite pristupe rešavanju savremenih problema stanovanja. U okviru izložbenog programa prikazan je i video-materijal u kom arhitekte-učesnici opisuju savremeno stanovanje u pet reči, na svom maternjem jeziku. Ovaj segment promoviše arhitekturu kao univerzalan medij koji prevazilazi jezičke i kulturološke barijere. Najčešće pominjani pojmovi - pristupačnost, održivost, prilagodljivost, solidarnost, zajedništvo, povezanost, sadržajnost, humanost, inkluzivnost i komfor - dodatno potvrđuju uočene tendencije i usmeravaju fokus ka održivim i društveno odgovornim modelima stanovanja.

Tematski deo izložbe usmeren je “na modele stanovanja sa posebno osmišljenim zajedničkim prostorima za okupljanje i međusobnu interakciju stanara”. Sećamo se zajedničkih prostora iz socijalističkih vremena, da bi oni potom bili “prekrojeni” i devedesetih često adaptirani u stambene ili privatne poslovne prostore, dok se njihova izvorna funkcija gubila. Koji je to današnji kontekst u kojima ovakvi prostori mogu da ožive i o kakvim se arhitektonskim rešenjima radi?

- Tematski deo izložbe fokusira se na zajedničke prostore, prepoznate kao ključni element savremenog stanovanja u uslovima rastuće individualizacije i socijalne izolacije. U socijalističkom periodu, ideja zajedništva bila je ideološki utemeljena i sistemski podsticana kao deo šireg društvenog programa. Prostorna organizacija često je reflektovala te vrednosti, ali je zajedništvo neretko imalo formalni karakter.

Savremeni kontekst donosi drugačiji pristup. Težnja ka zajedništvu javlja se kao odgovor na izražen individualizam, socijalnu izolaciju i dinamiku svakodnevnog života. Za razliku od pristupa karakterističnih za socijalistički period, kada su zajednički prostori fizički postojali, ali često nisu bili adekvatno integrisani u svakodnevni život stanara, savremena praksa teži njihovom preispitivanju i redefinisanju. Oni se danas javljaju kao odgovor na promene životnih stilova, fleksibilne modele života i rada, demografske transformacije i težnju ka većem stepenu socijalne povezanosti u urbanom okruženju.

Motiv primene, dakle, ne proizilazi iz spoljašnjih faktora ili institucionalnih modela, već iz realnih potreba korisnika za socijalnom inkluzijom, podrškom i osećajem pripadnosti. U tom kontekstu, zajedništvo se danas afirmiše kao svesno izabran model života, usmeren ka unapređenju kvaliteta svakodnevice i jačanju društvenih veza. Ovaj pomak ukazuje na povratak osnovnim vrednostima stanovanja, poput socijalne bliskosti i povezanosti, koje su u urbanom kontekstu često bile marginalizovane. Njihovo ponovno afirmisanje podstaknuto je razvojem novijih modela stanovanja kao što su ko-hauzing, ko-living i drugi oblici kolektivnog i participativnog stanovanja, gde korisnici aktivno učestvuju u kreiranju i organizaciji zajedničkog života.

Naša publika je obično dobro upoznata sa evropskom arhitekturom; u kojoj meri rešenja sa nekih drugih kontinenata i iz drugih kultura mogu biti putokaz upravo u ovom segmentu stanovanja, posebno imajući u vidu kulturu individualizma i svojevrsnog otuđenja savremenog zapadnog čoveka?

- Otuđenje savremenog čoveka postalo je gotovo univerzalan problem, dodatno intenziviran okolnostima koje su zadesile svet, poput pandemije kovida i pratećih oblika socijalne izolacije. Rešenja van evropskog konteksta mogu predstavljati važan referentni okvir u savremenoj arhitekturi stanovanja, jer polaze od drugačijeg odnosa između pojedinca, zajednice i prostora, u kom je kolektivitet integralni deo politike uređenja prostora. Karakteriše ih snažna povezanost sa kontekstom, kao i integracija prirode u svakodnevni život kroz biofilne elemente - dvorišta, bašte, prirodnu ventilaciju i obilje svetlosti. Takođe, izražena je fleksibilnost i prilagodljivost, dok su zajednički prostori integralni deo koncepta, a ne njegov sekundarni element.

U tom smislu, ovakvi pristupi pokazuju da arhitektura može aktivno odgovoriti na kulturu individualizma i osećaj otuđenja kroz prostorno oblikovanje koje omogućava povezivanje, osećaj pripadnosti i viši kvalitet života. Oni mogu delovati kao korektiv dominantno individualizovanim modelima stanovanja, naglašavajući potencijal arhitekture da ponovo uspostavi prostor socijalne interakcije i zajedničkog života.

Ako govorimo o konceptu stanovanja koje nadilazi sama arhitektonska načela, te zadire i u pitanja organizovanja kolektivnog života u mikro-stambenim zajednicama i naseljima, kako vidite odnos između onoga što je arhitektura i onoga što možda zadire u domen sociologije, društvenih odnosa?

- Savremeno stanovanje sve više prevazilazi okvire arhitekture kao discipline i ulazi u domen sociologije, psihologije i urbanih studija. Arhitektura više ne oblikuje samo fizički prostor, već i društvene odnose, način života i modele zajedništva. U tom smislu, projekti predstavljeni na izložbi pokazuju jasno oslanjanje na društvene nauke - kroz analizu potreba korisnika, participativne pristupe i kreiranje prostora koji podstiču socijalnu interakciju. Zajednički prostori se prepoznaju kao društveni resurs koji utiče na koheziju, osećaj pripadnosti i kvalitet života, pri čemu se arhitektura pozicionira kao medijator između prostora i društva.

Kad pominjemo tendencije unutar savremene arhitekture, kako vidite domaću arhitektonsku scenu i kako je ona zastupljena na izložbi?

- Kao deo šireg međunarodnog konteksta, domaća praksa omogućava uporedno sagledavanje arhitektonskih pristupa i pozicioniranje u odnosu na savremene globalne tokove u stanovanju. Iako manje zastupljena u odnosu na globalne primere, ona pokazuje tendenciju praćenja savremenih tokova, posebno u domenu integracije zajedničkih prostora i jačanja socijalne dimenzije stanovanja. Primeri iz Srbije ukazuju na postepeno prihvatanje savremenih koncepata, ali i na potrebu za njihovom daljom razradom i prilagođavanjem lokalnom kontekstu. Istovremeno, prikazani domaći primeri obuhvataju i raznovrsna teorijska i primenjena istraživanja usmerena na problematiku zajedništva i njegovu prostornu artikulaciju. Izložba se u tom kontekstu afirmiše kao platforma za razmenu znanja, kritičku refleksiju i unapređenje domaće arhitektonske prakse.