Hari Stajls Foto: SOPA Images Limited / Alamy / Alamy / Profimedia

Novi solo album Harryja Stylesa, pod imenom "Harry’s House", izašao je kao najava leta, da bi do njegovog kraja postao svetski fenomen broj 1 kad je u pitanju pop muzika.

Dragan Ambrozić, Foto: Goran Srdanov

Ovo je doba u kome sve može i ništa nije onako kako izgleda, a Harry Styles je otelotvorenje tog novog pogleda na svet, u kome su pravila ukinuta – šta više, on je njegov glavni junak. Harry je simbol vremena, veći od života, pop pojava koja ga nadilazi i daje mu definiciju.

Ali, počnimo od početka: on je Harry Styles (r. 1994). Najlepši momak na svetu. Osvojio je tokom leta sva prva mesta na svetskim top listama svojim novim poduhvatom po imenu „Harry’s House“ (Columbia). Ova godina je, u međuvremenu, postala njegova godina, do te mere da je ovo svima jasno i ne treba posebno objašnjavati kako je Harry Styles jedna od najznačajnijih društvenih pojava poniklih u pop muzici u poslednje vreme.

„Harry’s House“ (Columbia) treći je po redu solo projekat Harryja Stylesa, istovremeno i najbolji, najkompletniji, najujednačeniji, najopštiji i najličniji. Upravo je dobio MTV „Album of the Year“ nagradu, za najkvalitetnije izdanje protekle diskografske sezone (koja se računa od septembra do septembra). Jednom rečju: ovaj put je blizu pop remek-dela. Harry je koautor svih pesama, a produkciju potpisuju stalni saradnici Kid Harpoon, Tyler Johnson i Samuel Witte. Zajedno su nadmašili sebe, ostavljajući daleko za sobom čak i sjajne dane One Direction, hiper-uspešnog modernog boys banda sa kojim se Harry probio 2010-2016.

Foto: Promo

Za nas sa dužim stažom slušanja: „Harry’s House“ je prilično utemeljen u sada ponovo aktuelnom zvuku osamdesetih – kada je elektro pop zvuk izmišljen – tretiranim sa neizbežnim digitalnim updateom. Za vas mlađe: to je ono doba kada je Kate Bush objavila „Running Up That Hill“ (1985). Paralela sa tadašnjim gigantima kakvi su Wham! povremeno je očigledna (numere „Music for Sushi Restaurant“ i „Late Night Talking“ deluju kao da bi ih George Michael rado prisvojio da ih je imao), a skriveno negde čuči i poređenje sa norveškim bogovima lirskog popa A-ha – da ne pričamo o tome kako su Culture Club i Boy George svakako neka vrsta pra-uzora, kao pojava koja je probila led, dajući priliku Harryju Stylesu da uopšte bude moguć, sa svim svojim seksualno fluidnim asocijacijama. Ima tu i neočekivanih začina u stilu Princea, britanskog akustičnog folka i zaboravljenih 10 CC, ali sve to nije bitno, kad Harry zapeva. To egzaltirano, euforično, a ipak milo vokaliziranje, nešto je na šta pada sva publika ovog sveta, naročito devojačka, mada sve više primećujemo kako se, u stvari – i svi ostali lože na njega.

Boy man

Prvi i najslavniji boy band bili su na neki način – rani The Beatles, a za njima su usledili The Rolling Stones. Englezi imaju dugu tradiciju u prodavanju mladih momaka kao zgodnih pop faca celom svetu. Što se tiče androginosti (odnosno rodne dvosmislenosti), David Bowie ju je i tako izmislio za ostatak sveta, zauvek promenivši naše shvatanje šta je sve dozvoljeno u popularnoj kulturi – njegovim umetničkim intervencijama omogućeno je mnogima da se opuste i pronađu svoju drugu stranu. Svi pomenuti su bili već viđene žrtve muzičke industrije kad su se pojavili, predviđeni da budu isfabrikovani i prodati kao zgodnjikavi mladići koji lepo pevaju – ali su se otrgli kontroli i napravili nešto dostojno njihovih talenata, što je pomerilo tokove društva.

U novim vremenima, i na svoj način, Harry Styles je na sličnom putu. 

Neko bi rekao da danas muško može postati pop zvezda samo ako obuče suknju, kao što se to Harry usudio. Hajde da se suočimo sa tim – u mnoštvu novih ženskih autorskih ličnosti, samo Ed Sheeran i Harry Styles zaista visoko drže glavu po tiražima, no oni su im omogućeni bezgraničnim poverenjem i ljubavlju koje za njih imaju – žene. Žene takođe manje ili više verno prate i rad žena pop autorki. Oko žena se vrti pop muzika, to je jasnije nego ikad. Zato je prosto prirodno napraviti mušku pop ploču posvećenu ženama.

Centralna tema „Harry’s House“ i jeste Harryjev odnos sa ženama. Možda bi bilo najpametnije analizirati šta one vole kod njega: osim što izgleda tako kako izgleda, Harry emituje čitav niz uvek poželjnih poruka. On je oličenje drugačijeg muškarca današnjice – snažan je kao što je muško bilo uvek, ali je u međuvremenu razvio naglašenu sposobnost da čuje ženu kad govori i obrati pažnju na nju. On je snažan kao muško, jer je svestan svojih slabosti, govori otvoreno o njima i živi sa njima. Konačno, on je snažan kao muško, zato što se ne plaši sebe. Zbog svega toga je Harry novi standard i role model za budućnost muškosti.

Remek pop

Muzički kritičari često maše poentu, upuštajući se u analiziranje kakva je koja pesma, i kako je ko šta odsvirao – ne primećujući zajedničku magiju koju daju svi ti delovi kad se sastave. „Harry’s House“ je ploča koja je karakteristična po tome da je nešto više od svojih delova, jer ima tu magičnu komponentu, koja nadrasta pesme od kojih je sastavljena. Potpisnik je slobodan da predvidi da će se o njoj jednom govoriti kao izdanju koje je obeležilo ovu godinu, a možda i o klasiku 2020-ih.

Ono što najviše fascinira kod Harryja Stylesa jeste što je sve u vezi sa njim ispravno i na mestu, na neki ljudski način. Isto važi i za njegovu umetnost, evidentnu na albumu: savršeno vlada stilovima koji promiču kroz pesme, njegova transžanrovska superiornost je očigledna – svaki muzički fazon izgleda kao da je deo njega, da mu odgovara i da je baš u njemu našao svog najboljeg interpretatora, bez obzira šta peva. Taj efekat da im sve pripada, mogu da proizvedu samo autentične zvezde, koje su tu da ostanu. Osim toga, nekako je sve što nam Harry servira nepotrošeno: mada se skoro isključivo bavi večnom temom žensko-muških odnosa, on izgovara rečenice koje kao da nismo nikad čuli, izbor reči je sasvim svež, a melodije kao da nikad nisu ovako sa lakoćom tekle. Muzička rešenja mu uvek idu jedan korak ispred očekivanog, isto kao i izgled. Neobavezan – ali obavezan, povučen – ali vođa parade, distanciran – ali na dohvat ruke, Harry „opija neosetno kao šampanjac“ (citat: Jura Stublić o koncertu Human League, u jednom davnom broju „Džuboksa“).

Sve na ovoj ploči podseća na stvaran život i ono što se dešava i nama i svima, te „Harry’s House“ uspeva da kao pop ploča zaokruži verovanja miliona ljudi šta je ljubav i šta bi ona mogla biti. Kompozicije su složene kao neki mali dnevnik iz koga saznajemo šta se sve Harryju dešava kad mu je stalo do nekog. Prolazeći kroz raspoloženja sa njim, ne možemo da ga ne zavolimo, posebno zbog tog tona u kome je sve svedeno na prepoznatljivu svakodnevnicu – ovo je niz „običnih ljubavnih pesama“, sa običnim ljudima u običnim ljubavnim epizodama.

„Music for a Sushi Restaurant“, sa sve zaraznim duvačima kao iz neke Wham! numere, atraktivan je funky uvod u pričanje o zaljubljenosti, koja se priznaje ponekad u pola glasa, ponekad glasno, ali uvek punog srca. Kakav je ukus ljubavi, pita se ovde? Zasluženi mega hit „Late Night Talking“, već govori o slatkom čavrljanju tokom cele noći i potrebi da se stalno bude uz onog koga volimo. Sličan motiv se pojavljuje u „Grapejuice“, gde preko laid back ritma Harry izvodi svoju dragu u baštu, da se sakriju od velike vrućine i popiju skupu flašu najbolje ružice, sećajući se gde su sve bilo zajedno u životu. „As It Was“ je najveći hit ove godine i uopšte, postavivši novi svetski rekord u strimovanju (21 milion) – svečana pop pesma o dramatičnim promenama u životu, što nas pre ili kasnije sve čekaju, a koje možemo da prođemo oslanjajući se na neku specijalnu osobu. 

Nije da Harry uvek prolazi dobro, ali zato nam je još draži: „Daylight“ je slatki tripozni hop, u kome nalazi sebe ostavljenog posle burne noći, te mrzi dnevno svetlo, jer mu nedostaje nevaljala ljubavnica; „Little Freak“, ispovedna je balada o jednoj prošloj romatičnoj aferi, u kojoj nije bio uvek ljubazan, i sad je se priseća u jasnijoj perspektivi nego ikad. Krajnje iznenađujuća je folky tema „Matilda“, sa svojim razrađenim opisom osobe što živi u porodici koja je ne voli, i hrabrenjem da se oslobodi negativnog uticaja familije.

Potom nastavljamo sa uzdizanjem u nove sanjalačke ljubavne sfere: „Cinema“ je audio-muvanje, međusobno zavođenje kroz funky soul na ivici Jamiroquaia ili Daft Punka sa Pharrellom Williamsom; fenomenalna „Daydreaming“, nošena jazzy vokalnim harmonijama, nudi nam u refrenu moto albuma – „Daj mi nešto o čemu ću da sanjam“ – i nije čudo što Harry ovde dopušta sebi da vrisne; slično, povišeno emotivno stanje, prožima i „Satellite“, souliziranu čežnjivu pesmu o dečku koji čeka da bude primećen, od strane prezauzete, usamljene osobe do koje mu je toliko stalo, ali ne sme da joj smeta – bilo bi čudo da ne postane hit, toliko je primamljiva za maštanje o tome ko će da uteši Harryja…

Pred kraj imamo dve dirljive male pauze: „Keep Driving“, nalik na karipski intermeco, prenosi običan razgovor sa nekim koga voliš u kolima, uz refren pun ljubavne tenzije: „šta kažeš – samo da nastavim da vozim?“, dok u „Boyfriends“ folk ispovedaonica radi opet, a u njoj nam Harry, praćen gitarom Bena Harpera i pomalo nalik na Simon & Garfunkel, u par reči analizira kakav problem mogu da budu „momci“. Ovakav album prosto mora završiti velika balada u kojoj se kune u večnu ljubav, i ona stiže u vidu „Love of My Life“, gde prefinjeni klavirski ukras u samom finalu uverljivo podcrtava junakovu spoznaju ko mu je bila najveća ljubav života, dok piše pismo toj osobi koju je ostavio iza sebe i samo je se seća. Posle svega, u jedno možemo biti sigurni kad je Harry u pitanju – on je jedno krajnje nepokvareno stvorenje.

Poema o drugačijem muškarcu

Na kraju krajeva, Harry i nije toliko drugačiji od nekadašnjih muških zvezda i zvezdica – on je naprosto sladak: lep je, deluje pažljivo, dobro peva i igra, i ima talenat za šou biznis. Šta ima tu da se ne voli? Harry je dokaz da su ova vremena zapravo ista kao i bilo koja pre njih, samo presvučena digitalnom glazurom. Harry je, takođe, dokaz da je samouverenost ono što sve privlači – može se onda biti i muško koje emituje čistu snagu, dok nosi suknje i lakira nokte. Harry je, zapravo, oličenje muškosti, onakve kakva je bila uvek definisana: svojevoljna i sama sebi odgovorna. On piše svoja pravila i sprovodi svoje zakone. I opet – šta ima tu da se ne voli? Ali, Harry je po nečemu sasvim drugačiji.

Muškarci često mere život umesto da ga žive – mere koliko šta imaju, koliko je ko pametan, koliko je ko telesno izražen, koliko dugo može da roni, koliko golova može da postigne, na kraju generalno mere i kako je ko prošao u životu. Žele da se sa svima takmiče i uvek budu najbolji, da sve prođu i dožive, ali ne žele da ih iko cima ili im remeti mir. Sa druge strane, žene žive život, u svojoj neupitnoj celosti, a ne iseckan na parčiće. Neki put žive i tri do pet života u jednom, sve preplićući ih. Bez problema svoj život ujedinjuju sa životima onih koje vole, živeći i kroz njih.

Harry Styles je simbol nove muške hrabrosti da se prepusti življenju života, ako treba i kroz druge ljude, dajući im se. To je ono što žene odavno znaju. Harry donosi novi oblik muškog postojanja u kome je dozvoljeno menjati se stalno, umesto stalnog robovanja istim formama. Isto je odavno predmet ženske mudrosti i spoznaje sveta. Harryju nije frka da se opusti i da bude ono što drugi očekuju od njega, ili ono što im je potrebno. Ljubavi radi. Jer Harry je drugačija vrsta muškarca – onog što se u životu orijentiše isključivo po svojim ljubavima.

Ovo je dobrodošlica za novog muškarca.

„Harry you are not good alone“

(„As It Was“, Harry Styles)

Bonus video: Glas, dirka, bas: Feels Like Home

Tagovi

Komentari

Svi komentari (1)