Dobra godina za bluz na mainstream sceni nastavlja se solo albumom Billy Gibbonsa, gitariste i pevača legendarnih ZZ Top.
Billy F. Gibbons (r. 1949), svima nam je poznat kao jedna trećina ZZ Top, sastava iz Teksasa, koji svakako spada među najslavnije američke rok, bluz-rok i bugi bendove svih vremena. Billy je tu autor, gitarista i glavni pevač – čisto da znamo o kome pričamo. Tokom svoje živopisne karijere učio je da svira udaraljke kod Tita Puentea, prijateljevao je sa Roky Ericksonom i Jimi Hendrixom (prvi značajni Gibbonsov bend, Moving Sidewalks, bio je Hendrixova predgrupa na njegovoj debitantskoj turneji), svirao na Superbowlu u paketu sa The Blues Brothers i Jamesom Brownom, postajući usput neprikosnovena svetska gitarska zvezda, uz to održavajući i manju glumačku karijeru (nedavno smo ga viđali u kriminalističkoj seriji „Bones“). Doživeo je da ga u Rock and Roll Hall of Fame prima Keith Richards iz The Rolling Stonesa. Vlasnik je jedne od dve upečatljive brade i stetson šešira, zaštitnog znaka ZZ Top. Ukratko, pred nama je istorijska ličnost.
Mimo svoje matične grupe, Billy Gibbons je do sad objavio tri albuma: latino inspirisani Perfectamundo, pravoverni bluzerski Big Bad Blues, i upravo objavljeni, najnoviji, Hardware (Concord), koji je najrokerskiji, pun pesama u vrlo sličnom maniru kao što su one što ih potpisuju ZZ Top.
Celokupan utisak jeste da on deluje najuverljivije i najkompletnije od njegovih solo projekata, jer je očito nastao isključivo iz sopstvenog zadovoljstva, sa namerom da se u potpunosti prepusti uživanju u „masnom“ teksaškom zvuku rokenrola koji se još nije razveo od bluza, zaštitnom znaku ZZ Top preko pola veka – Billy ga je ovde samo još dodatno „zamastio“ po sopstvenom ukusu.
Ovde nećemo, naravno, naći onaj autentični, modernizovani hard-bluz, koji je obeležio prve albume ZZ Top, niti baladu veličine „Blue Jeans Blues“, nećemo naći ni spoj sa elektro zvukom koji ih je lansirao u MTV zvezde osamdesetih, niti ovde ima hitova razmera „Gimme All Your Lovin'“ i „Legs“…
Ali ima puno čvrstih gitara i još više bugija, što ih je, uz AC/DC, učinilo svetski omiljenim, opštim mestom svakog rokerskog druženja. Billy Gibbons na Hardware nastavlja tim stopama, ludujući kao pušten sa lanca u nekakvoj birtiji, zatečen kako prepričava drugarima viceve, stvarne susrete iz života, i izmaštane pustolovine, što dobro zvuče kad noć odmakne, a pića više niko ne broji.
Album je i zaista pun likova i situacija koje čine mitologiju barskog rokenrola. U njoj važnu ulogu imaju ženske osobe.
Tako ga superzapaljivo otvaraju razbijačke „My Lucky Card“ i „She’s on Fire“, zaklinjanjem u neke savršene žene koje su uvek tu da vode muškarca u zemlju večnog uzbuđenja i međusobnog poverenja. „More-More-More“ prava je himna traženja instantnog zadovoljstva po svaku cenu, što je sinonim za rokenrol kao životni stil.
Ovo su tri furiozne pesme u kojima seks igra glavnu ulogu, a dame su uvek u pravu. Ne ostavljaju nas u nedoumici svojim beskonačnim, režećim oduševljenjem za život (Billy stvarno reži u njima), kao što ni Gibbonsovo gitarsko kidanje nikog ne može ostaviti ravnodušnim.
Tek „Shuffle, Step & Slide“ konačno lagano usporava, prelazeći u šetajući, nestašno erotični srednji ritam, sledeći putenu logiku jednog ljubavnog susreta. Ali ona je tu samo da bi nas pripremila za ono što sledi – upoznavanje sa sijaset karaktera koji se kreću društvenim dnom, ljudima otpadničke sudbine, koja im je pripala sledom pogrešnih životnih izbora.
„Vagabond Man“ je jedina prava balada na ploči, super komad sa sve sočnim starinskim soliranjem kao iz udžbenika, prepun saosećanja za izgubljenu ukletu dušu koja luta putevima.
Razuzdana „Spanish Fly“ prepušta nas ljubavničkom avanturizmu u kome vladaju stimulativna sredstva za produžavanje zadovoljstva, sa adekvatno zaraznim refrenom. Duhoviti kroki „West Coast Junkie“ bavi se kratkom životnom storijom džankija sa zapadne obale, poreklom iz malog grada u Teksasu, uz zavodljive prateće zvuke surf-rocka.
Konačno, sjajnu „Stackin’ Bones“ nose u nepoznato zavodljivi prateći ženski vokali i instrumenti grupe Larkin Poe, dok se u njoj opisuju misteriozne akcije jednog kockara, koji je možda i plaćeni ubica. Sve zajedno, ovo su mogući mini-klasici iz nekog paralelnog svemira, u kome postoji rokenrol kabare života.
Ali Hardware ima ozbiljnu zaključnu notu, koja daje dublji smisao ovom bavljenju anti-herojima – on se krije u desert noir rečitativu „Desert High“, ispovesti još jedne zauvek lutajuće duše dok hodi prerijom Srednjeg zapada, noću, danju, raspeta između ključnih toponima od Las Vegasa do The Joshua Tree. Ova „američka kosmička pesma“ za sam kraj, otvara sasvim drugačiju perspektivu albuma, koji se odjednom pretvara u ispovednu Billy Gibbonsovu odu odrastanju u vreloj, mitskoj pustopoljini Teksasa.
Ovo je, dakle, najteksaškije moguće Billyjevo izdanje – tokom cele ploče on reži, podvriskuje i grebe grlo, ispevavajući klupsku istoriju svog kraja, onako kako ju je on doživeo. Zato je Hardware i neka vrsta ličnog susreta sa mestom porekla ZZ Top – nalazimo ih stisnute u malu mračnu prigradsku kafanu gde se skuplja prava ekipa, jer posle ponoći počinje svirka. Muzika na ovoj ploči zvuči stvarno, kao deo komšijskog druženja. Odatle je sve poteklo i tu se sve vraća.
Producenti i svirači Billy Gibbons, Matt Sorum (poznat od Guns N’ Roses do The Cult) i Mike Fiorentino – obezbedili su da album zvuči moderno, a ipak pošteno u rokenrol duhu, valjano nastavljajući rad nedavno preminulog Joe Hardyja, dugogodišnjeg snimatelja ZZ Top, kome je odata počast u naslovu. Hardware je vruća, zabavna i nepretenciozna rok ploča, u onom neprolaznom smislu, koja u svojoj opuštenosti dotiče neke osnovne razloge zašto ovakva muzika uopšte postoji. Naime, još uvek širom sveta postoje klubovi gde se pleše na ovaj ritam i pije pivo, dok se traži neko telo pored sebe.
Ima nečeg u tome kad se starci zabavljaju (smajli).
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare