2
Gošća Beograda je kultna nemačka i svetska glumica Nastasja Kinski, filmska ikona 80-ih godina prošlog veka. Ona će sutra dobiti Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti. Priznanje će joj biti uručeno uoči projekcije filma "Tesa" Romana Polanskog, koji je deo programa Fest klasik. Ćerka Klausa Kinskog, poznata je između ostalog po filmovima među kojima su "Ljudi mačke”, “Paris, Texas”, “Marijini ljubavnici”, “Faraway, So Close!”, “Mesec u slivniku” i mnogi drugi.
Malo, malo, pa se na društvenim mrežama pojavi fotografija ili sekvenca iz čuvenog Vendersovog filma “Paris, Texas”. Najčešće su u pitanju prizori kada je u prvom planu Nastasja Kinski. Mnogi ljubitelji tog filma će vam reći da im je Nastasja najdraža glumica svih vremena. Kultni status je zaslužila zahvaljujući kombinaciji izuzetne lepote, glumačkog talenta i čiste harizme, ali i sposobnošću da odabere filmove u kojima će moći da pokaže sav svoj dar.
Rođena je u Berlinu 1960. godine, kao ćerka zloglasnog filmskog “divljaka” Klausa Kinskog, a sa 12 godina, otkrivena je dok je plesala sa prijateljima u klubu, i angažovana je za ulogu u svom prvom filmu „Wrong Move“ (1975), rano Vendersovo delo.
– Za mene je Nastasja Kinski “Pariz, Texas”. Nežna, romantična devojka u crvenom pufnastom seksi džemperu iz magičnog filma Vima Vendersa – kaže nam beogradski reditelj Gregor Zupanc, njen veliki fan.
– Inače, to je prvi film kojeg se sećam da sam pogledao na Festu dok je još bio živ stari Sava Centar i posle kojeg sam se navukao na mračnu bioskopsku salu i pokretne slike koje isijavaju emocije. Plavi dečak iz filma je ličio na mene u tom uzrastu tako da je identifikacija bila još jača. Nastasja je velika ženska filmska ikona osamdesetih, isto ono što je devedesetih bila Patriša Arket nakon “Lost Highway” i posebno za mene važnog filma “True Romance”. Taj i Nastasjin lik iz “Paris, Texas” su vamp romantičarke koje nose praktično istu unutrašnju dramu, čak mi se sad čini i da je Toni Skot dao veliki omaž Vendersu kroz Patrišin look – objašnjava Zupanc.
Period kada je “Paris, Texas” dominirao, tokom 80-ih, je bio i zlatno doba fatalne Nastasje Kinski. “Mnogi su tada bili zaljubljeni u nju”, kako kaže za Nova.rs Petar Ilić Ćirilo, multimedijalni umetnik.
– U tom momentu ona je bila svetska lepotica za kojom su svi žudeli, i mlado i staro. Jedne godine je snimala film na Bledu, ja sam tačno znao gde je snimanje i samo mi je trebao prevoz da odemo i da je upoznamo, jer je moj poznanik Slovenac radio na tom filmu. Ali drugar Zuba “kralj Beograda” koji je imao automobil se uplašio i to mu nikad nisam oprostio, naravno. Ni dan-danas – zaključuje Ilić kroz osmeh.
Već prva glavna uloga u filmu Romana Polanskog „Tesa“ donela joj je slavu i nagrade („Zlatni globus“). Đorđe Matić, zagrebački pesnik i esejista, kaže da je u ovdašnju kolektivnu svest Nastasja Kinski ušla zahvaljujući baš tom filmu.
– Preciznije: čak ne ni samim filmom, nego kadrovima koje je kod nas štampa objavljivala. To su sedamdesete, vrijeme „dekonstrukcije“ i bijega od takozvane klasične filmske i holivudske ljepote: Diane Keaton, Liza Minelli, Meryl Streep, Karen Black, Jodie Foster, Faye Dunaway, Louise Fletcher, Sally Fields – nijedna se nije uklapala u dotadašnji model toga kako holivudska glumica treba da izgleda. Sve su redom vrhunske glumice. I Nastasja Kinski jeste to, iako je njena pojava to zasjenila na početku, tada na izmaku decenije, kad se iz Evrope pojavila ta neshvatljiva, nadzemaljska ljepota. Ni žena ni djevojčica, ili i jedno i drugo, i krhkost i neopisiva neka determinacija. Čudesne oči, usta, lice, „savršene kosti“, kako Amerikanci kažu. Kinski je bila, da se poigramo riječima, „kao izmišljena“. Zašto? Kao generacija drugačijeg senzibiliteta, mi kao da smo osamdesetih zajednički sanjali o pojavi koja bi mogla predstavljati naš kulturni i estetski ideal. I onda to sve dobijemo – kroz lice i igru Nastasje Kinski. Jer ona je strašna glumica, nemojmo se šaliti. Ne bi izgled bio dovoljan. I zato je Wendersov „Paris, Texas“ lozinka prepoznavanja generacije – kaže Matić za Nova.rs i dodaje:
– Ono što sam mnogo mnogo kasnije primijetio, fascinantno je, a može se dijelom predočiti upravo metaforom iz filmskog jezika. Kad se njeno lice promatra iz jednog ugla, ono djeluje sjevernjački, „berlinski“, pomalo hladno, distantno. Potreban je međutim samo tren, milisekund pomaka, kao u fenomenu paralakse – i to lice odjednom postaje tako slovensko, zasjaji nekom sasvim drugačijom toplinom i dubinom. Onda mi se javilo u tom smislu: pa kako to da toliko dugo nisam obratio pažnju na očito – na njeno ime i prezime? Možda naš izbor Nastasje Kinski prije toliko godina otud i nije bio slučajan. Moguće je ta pojava nosila i nešto drugo, što smo potpuno nesvjesno doživljavali. To je čini još čarobnijom: i nju, i filmove, i vrijeme, i epohu – zaključuje Đorđe Matić.
„Potrudiću se da delujem još misterioznije jer zaista nisam toliko misteriozna. Ili, ako jesam, to je zato što je svako misterija”, izjavila je jednom Nastasja Kinski želeći da demistifikuje famu koja se napravila oko njene tajanstvenosti. Međutim, mit u vezi sa njom će zauvek ostati.
Bonus video: Gvinet Paltrou – omražena kraljica Holivuda
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
