Rediteljka i kolumnistkinja Maja Uzelac je uvek zanimljiva i posebna, o čemu god pisala. Ovog puta je ona gošća našeg “Saundtreka za moj život”, i kao po običaju, i ova njena priča o muzici uz koju je odrastala, je po stilu dosta drugačija od svega što smo do sada u ovoj rubrici čitali.
Piše: Maja Uzelac
Nas je bilo nekoliko slučajno zaglavljenih u tad novim i optimalno projektovanim bespućima Enbidžija, i svih nekoliko potpuno poludeli od muzike. Slušali smo devedesetdvojkine liste i Studio Be i čitali smo EnEmI i Melodimejker, koji su stizali ne znam kojim putevima iz Londona skoro redovno, i gledali smo EmTiVi ofkors…
I onda smo pravili svoje liste! Svake nedelje po njih nekoliko, raznih. Neki od nas to i dalje rade, da ih ne prozivam poimence kao infantilne u ovom merkantilnom raju. Drugi nesebično imaju bendove. A treći – dakle ja – treći su izdali i otišli u elektronsku muziku, ravno u didžejeve.
Da li je neko od nas pobegao? Možda od ostalih. Od muzike – niko.
A to vreme, vreme kad se postajalo neka osoba, bilo suvo i siromašno. Bedni rafovi. Jeziva pića. Šoping na tezgama na Bulevaru, dok ne nalete panduri i ne rasteraju. Ali koncerti u KaEsTeu i u Domu omladine i u Skcu, afteri na Akademiji, žurke u Buhi, lajvovi u Industriji, rejvovi po halama. Tako da smo se mi osećali kao carevi. Što smo i bili. Jer šta si nego ono što osećaš.
A albuma je bilo previše. I uvek nedovoljno. Pesama je bilo nepodnošljivo mnogo i pesme su sve bile genijalne. Pesme sve znam napamet i dalje.
Za svaki dan, „Mlad i radostan“ (bez ikakvog razloga) i ta šetnja i prebacivanje s noge na nogu dok se Zemlja vrti lagano, u poznatom ritmu, obećavajući svašta snažno; telo pupi i snage rastu, napolju je resko i sveže, okeani čekaju, vrhovi zovu – a ti nećeš, nećeš jer hvataš zalet i samo zamišljaš kakav će to neviđen skok biti jednom kad se pustiš. Dotle stojiš pijan bez ikakvih otrova.
I ta La Stradina pesma me vraća sebi često i ovih dana, vuče me za rukav kad se radost uskurči pa krene da izmiče, Tišma mi viče mimo pesme Na ovo si se obavezala; a ja znam da jesam i, pošto sam pošten čovek i štreber, ja svoje dugove sebi vraćam odgovorno kao i one drugima. Imam tu sreću –
…
A kad se iz dokonog hodanja, iz tog prebaca s leve na desnu malo zaleti – skoči se u bus koji ne zna se gde ide, nekog jesenjeg jutra, obrne se do kraja gde već se ne prepoznaje krajolik ni u naznakama…ali zato zvuk sa vokmena je tako tako poznat i već tako moj. A u ušima prvi put, Nick Drake. I znam da neću stići tamo gde sam krenula. Nego ću okretati kasetu u krug dok se krckavi stomak duplog busa, te gusenice na pljusku, vuče po ulicama i po poljima po maglama, a moj se stomak grči u toplim talasima dok se telo zanosi u skretanjima. Dok otkrivam Drejkovu tananu „Joey“, ili možda „Been Smoking Too Long“.
…
Već je mrak.
Na kraju tog puta sam u sred neke pustare i tu ću provesti sate. Premotavam već peti put na početak pesme. Pesma je „Where is My Mind“. Bend je Pixies. Kad to slušam, moram da skačem visoko i da mlatim glavom, moram da se trzam i moram niko da me ne vidi.
Znači, na dobrom sam mestu.
(Moglo bi da se nastavi, Ali neće.)
Bonus video: „Nemam frku, nije mi stalo do reputacije“ – Maja Uzelac iskreno o svom životu u kolumnama
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar