Ovonedeljni gost u našoj rubrici “Saundtrek za moj život” je Slobodan Tišma, poznati novosadski pisac i muzičar. On je za nas izabrao dve pesme koje su mu bile važne, za koje je bio emotivno vezan i koje su mu bile interesantne da o njima ispriča priču.
Piše: Slobodan Tišma
Oduvek sam bio sklon kiču, patetici. Odrastao sam uz britiš pop, dakle, rane Bitlse, Serčerse, Hermans Hermitse, Dejv Klark 5. Kasnije, kada sam kao dvadesetogodišnjak, kao umetnik, prošao kroz konceptualizam, moj ukus se formirao, tako da sam dočekao spreman pojavu “nju vejva” koji je zapravo bio vrhunska umetnost. Pošto sam se odlučio za rokenrol, znao sam da će moj estetski nazor biti rokenrol kao umetnost, ne kao zabava. Iako se pravim rokerima od ovih reči diže kosa na glavi, “nju vejv” je za mene zakon, sama suština. Ali ipak, potajno sam ostao patetičar, kičer, srce me je vuklo u to, čekao sam povratak patetike, umerene banalnosti.
Mančesterska scena je bila najveće uzbuđenje za sve nas u Novom Sadu. Kebra i Bilja su voleli Bazkokse i grupu Megezin, ali naročito grupu Fol i njihovog vođu Mark E. Smita, pravovernost se na tome iskušavala. Da se razumemo, ja sam takođe obožavao ove grupe, Hauard Divoto i Pit Šeli su mi bili uzori, ali jednom uhom sam osluškivao šta se događalo u Liverpulu. Pojavile su se grupe koje su mi se dopadale iako su bile drugačije od mančesterskih: Eko end d Banimen, Tirdrop Iksplods, Modern Ion, Pink Militari.
Iako sam bio dosta stariji i predstavljao blagi autoritet, nisam imao nikakvog uticaja na Obojeni program, međutim kada su Boye u pitanju, u početku sam imao izvesni uticaj na njihovo usmerenje ka popu, što će se sa pojavom Koje u ulozi producenta promeniti. Bilja će početi da se interesuje za hip-hop. Glavne grupe su joj postale Pablik Enemi, Bisti Bojs, Ran DMC.
Međutim, ‘82. godine u Mančesteru se pojavila grupa Smits koja je odmah pokrenula moje patetične emocije, bilo je to ono pravo, vrlo ugođajno za jednog matorog nju-vejvera. Neki prijatelj sa Limana, snimio mi je sa njihovo prvog albuma pesmu “Reel Around The Fountain” (“Vrteći se oko fontane”). Tu kasetu sam istrajno slušao vozeći se u crvenoj “bubi” po gradiću kakav je bio Ujvidek u to vreme.
Kebra i Bilja su možda smatrali to nekom vrstom izdaje, pošto su sa indignacijom osećali patetiku koju je prosipao Morisi, iako su u pitanju bili odlični, ali namerno banalni tekstovi čiju ću estetiku kasnije usvojiti pišući tekstove za drugu reformisanu La stradu. Naravno, nisu me se odrekli, bili smo mi isuviše dobri prijatelji da bi to mogao biti razlog da mi okrenu leđa. Ipak, teško je bilo spojiti Mark I. Smita i Morisija.
Uveče bih skitao po diskotekama, patio sam a da sam nisam znao zbog čega, u stvari, bio sam duboko nezadovoljan svojim životom. Inače ova pesma je govorila o vezi iskusne žene i nezrelog mladića, o manipulaciji. Da li je to bila neka arkana iz Tarota ili neki heksagram iz Ji-đinga? Ličilo mi je na nešto, iako nisam mogao da se setim na šta. To je zapravo bio moj problem, moj kompleks. Bio sam već mator, u tridesetim, ali nezreo, detinjast, sa krajnje neizvesnom budućnošću. Vraćao bih se tako posle ponoći na Liman, slušajući “Reel Around the Fountain”, sa jekom u grudima. Eto, čemu je služila ta pesma jednog trenutka, majčin umetniče!
Mnogo godina kasnije setio sam se te pesme, pronašao sam je na Jutjubu, ali zvučala mi je nekako drugačije, ugođaj je bio neuporedivo slabiji, čak sam posumnjao da se radi o nekoj drugoj pesmi. Ipak, posle detaljnog preslušavanja jasno je bilo da je to ta stvar, ali mrtva, ubijena, kao preminula mlada mama u toj pesmi, lažna mama. Kao što je poznato, Morisi se, u drugoj polovini osamdesetih, razišao sa gitaristom Džonijem Marom i nastavio samostalno da nastupa. Napisao je mnogo divnih pesama, ali ubedljivo najlepša je “Everyday is Like Sunday” (“Svaki dan je kao nedelja”).
Nisam obraćao pažnju na tekst, samo me je opijala melodija i uvek sam mislio da pesma govori o gluvarenju, o flenerizmu, o večnoj dokonosti, što je uvek bila moja tema. Posle sam video prevod te pesme i bio šokiran: Govorila je o turističkim nevoljama nekog Inglišmena na letovanju u Grčkoj, dakle, nešto vrlo banalno. Ali to je Morisi, neuhvatljiv, kontrastirao je divnu muziku sa banalnim sadržajem.
Setio sam se jednog letovanja 84. godine, sa mamom u Crikvenici, bilo je to posle tatine smrti. U to vreme ja sam bio član grupe Luna. Imali smo loš smeštaj u privatnom pansionu, neprijatnosti u restoranu, dosađivanje na nekoj ružnoj plaži. Brojao sam dane kada ću se vratiti kući i pridružiti grupi, kada ću se vratiti radosti življenja. Iako već u godinama, bio sam okružen prijateljima, bilo je toliko dobrih bendova.
Ujvidek je u to vreme stvarno imao izuzetnu rok-scenu, čak moglo bi se reći da smo bili bar ravnopravni sa ostalim velikim gradovima u Jugoslaviji: prva art-rok grupa Laboratorija zvuka, prva pank grupa Pekinška patka, prvi čisto ženski bend Boye, prvi post-pank bend Obojeni program, prva prava ska grupa Kontraritam, prva nju-psihodelik grupa Luna, prvi indi-pop sastav La strada, prva elektro-pop grupa Grad. Problem je bio što Novi Sad nije imao diskografsku kuću. Ipak, uz natčovečanske napore skoro svi ovi bendovi su došli do diskografije.
Bonus video: Stižem na svoju omiljenu binu – Bojana Vunturišević o nastupu na EXIT-u
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar