"Miša Radivojević je bezobrazan na vrlo inteligentan način": Siniša Cvetić, koautor dokumentarca “Film je promenio svet”, o slavnom reditelju

Premijera dokumentarca o reditelju i scenaristi Milošu Miši Radivojeviću “Film je promenio svet” Darka Bajića i Siniše Cvetića spustiće zavesu 17. Međunarodnog festivala dokumentarnog filma - Beldoks. To je deo projekta koji se sastoji iz pet dokumentarnih filmova u kome četvorica učesnika i moderator za okruglim stolom razmenjuju mišljenja, a svaki učesnik je dobio priliku da u posebnom filmu predstavi svoja kinematografska dela.

U pitanju su reditelji Đorđe Kadijević, Zdravko Šotra, Boro Drašković i Miša Radivojević. Nakon “grupnog” razgovora, koji je objavljen 2022. kao glavno ostvarenje pod nazivom “Film davne budućnosti”, sledeća u nizu je epizoda “Film je promenio svet” o Miši Radivojeviću (Čačak, 1939), našem čuvenom reditelju, radikalnom fimskom stvaraocu i jednom od najvažnijih predstavnika art filma, poznatom po delima “Dečko koji obećava”, “Kvar”, “Ni na nebu ni na zemlji”, “Čavka” i mnogim drugim.

- Miša Radivojević ima duh buntovnika i pobunjenika. On je jako energičan i ima radikalne stavove o tome šta bi film trebalo da bude. Inspirativan je, jer uprkos tome što se film industrijalizovao i postao proizvod na tržištu, on insistira na formalnim oblicima filma, koji predstavljaju bunt prema toj industrijalizaciji. Po njemu, film je “lopov” koji je pokrao od svih ostalih umetnosti pomalo i služi se njima. Ali, zapravo, onaj pravi i čist film bi, po njemu, trebalo da se odrekne književnosti, muzike, pozorišta... I da teži ka nečemu što bi bilo čisto “filmsko”, Miša nastoji to i da pronađe – kaže za Nova.rs Siniša Cvetić, koautor i reditelj filma “Film je promenio svet”.

https://www.youtube.com/watch?v=47CsgY_HQ2Q

Šta je na tebe ostavilo najjači utisak kod Radivojevića?

- Način na koji Miša objašnjava istoriju razvojnog puta kinematografije u svetu je tačno i logično, ali kad on to artikuliše i objasni, onda to postane baš jasno. Meni se najviše dopada kako on priča o tome kako je kapitalizam progutao film kao umetnost. U tom smislu je film izgubio tu svoju oštricu, i onda Miša nudi prostore u kojima bi ponovo mogao da bude “opasan”, da bude prava umetnost. To je meni kao mladom stvaraocu bilo interesantno, da postanem svestan toga šta su mogućnosti filma, šta industrija očekuje i kako se konstituiše to što je umetnost, jer je i to neka tvorevina tržišta.

Koji njegov film najviše voliš?

- “Snovi, život, smrt Filipa Filipovića”. Kao nekom ko ima komunističke stavove, bilo mi je interesantno da vidim tu epohu obrađenu kroz perspektivu Miše Radivojevića. On je i sam bio buntovnik u okviru socijalističkog sistema, ali ovde vidimo na koji način ozbiljno shvata te ideje i pokazuje kako su pokušaji da se one uspostave pre Drugog svetskog rata bile ugušene. Naravno, volim i “Kvar” i “Dečka koji obećava” i mnoge druge.

Kada si pomenuo “Dečka koji obećava”, imaš li utisak da je to jedan od najvažnijih fimova za generaciju koja je odrasla na novom talasu tokom osamdesetih godina?

- Ono po čemu se Miša dosta razlikuje od drugih reditelja je što se dosta bavio urbanim filmom, koji je smešten u gradskoj sredini, bavi se mladim ljudima koji pripadaju građanskoj klasi i njihovom buntu i nezadovoljstvu u sistemu. On se bavio prikazivanjem duha vremena koji je on živeo i poznavao, tako da su neki od njegovih filmova (“Una”, “Kvar”, “Dečko koji obećava”) vremenske kapsule za ono što je bila beogradska alternativna scena određenog vremena. To su generacijski filmovi, nešto što boji jednu generaciju i čini je večnom kroz njegovu umetnost.

Koje je sve faze imao u svojoj karijeri? Da li postoji ta podela kod njega?

- On je u početku pravio eksperimentalne filmove, kao što je ostvarenje “Bez” sa Draganom Nikolićem. Taj film nema ni dijaloga, ni radnju, to je jedna forma, figura i odnos sa telom. Kinestetički doživljaj koji može da bude intenzivan i duhovit. Onda je Miša, shvativši da takvi filmovi ne mogu da prođu, krenuo da se bavi konvencionalnijim filmom, i tu počinje da snima građanske drame, na neki način. Ali uvek je uspevao da bude provokativan unutar nečega što se zove konvencionalan filmski jezik. I ostao je u toj svojoj tradiciji do kraja.

I ti i Miša Radivojević ste, pored režije, studirali filozofiju. Koliko je ta nauka važan segment njegovih filmova?

- Ono što je njegova zaostavština u tom smislu jeste upravo potreba da se bude subverzivan, da se film koristi kao alat kritičkog mišljenja, da se potkopava sistem. I to ga čini filozofom u praksi. Miša nije tu da uhvati neku esenciju ili poetičnost života, kao na primer Boro Drašković, ili da nam objasni neke monumentalne koncepte, arhetipe ili pojmove, kao što to radi Đorđe Kadijević. Miša je tu da bude bezobrazan, na jedan vrlo inteligentan način i mislim da je to nešto što mi se najviše sviđa. Mislim da je to bila i uloga velikih filozofa, da budu provokatori, da preisputuju sistem na promišljen način, i onda to da artikulišu.

Razgovor sa Mišom Radivojevićem je sniman jedan dan, kao i sa drugim rediteljima, u okviru projekta “Film davne budućnosti”?

- Da. Darko Bajić i ja smo pokušali da prethodno pogledamo što više njihovih filmova, i da napravimo neku našu analizu njihovog rada i pristupa filmu, i onda da na osnovu naših utisaka napravimo određene smernice kojih smo se držali. Ali ideja je bila da taj razgovor bude slobodan i da može svako da kaže šta misli o svemu. Tako da ovo nije konvencionalan intervju, možda je najsličnije potkastu, ali mislim da je važno zato što prvi put imamo lepo poslagana razmišljanja naših najstarijih filmskih reditelja.

Bonus video: Generacija Z pozitivno iznenadila stručnjake - Žele da gledaju manje seksa i nasilja u filmovima i serijama