"Greh" i "Jojo Rabbit"
Sitnih organizacionih nevolja na svakom festivalu ima sijaset (neumitno), ali noćna mora svakog festivala je kad u glavnom večernjem terminu imaš punu dvoranu, a nešto katastrofalno zapne u projektoru. I onda ono neumitno: izvinjavamo se, dođite sutra! To se upravo dogodilo u sredu uveče, prepuna dvorana Sava centra, bezmalo rasprodata, jedva sam sa novinarskom propusnicom našao mesto na galeriji, a posle duge pauze, šokantno izvinjenje.
Što se ovog potpisnika tiče, trk do taksija, brz izbor neke druge dvorane Festa.
Sledeće jutro, strpljiva Festova publika došla je da vidi „Greh“ Andreja Končalovskog (a kako je bilo onima kojima je prepodne deo radne obaveze)? Pošto sam na jutarnju projekciju došao malo ranije naleteo sam na čoveka iz obezbeđenja (ne smem da pomenem njegovo ime), koji mi je rekao da projekciona mašina nije pukla (kako je zvanično saopštila direkcija Festa), već da su hakeri došli do šifre filmske kasete i blokirali projekciju. Sada više nije važno šta je uzrok otkazivanja, sve se okončalo normalno (ništa više nije normalno u Sava centru, zakasneli posetioci se puštaju u dvoranu ceo sat nakon početka, gužva i metež, tako nije u drugim dvoranama, ali to je i meni opomena da izbegnem ovaj bioskopski prostor kad god mogu).
Andrej Končalovski (1937) je među najistaknutijim ruskim autorima iz šezdesetih („Siberijada“ i pisac scenarija za „Rubljova“), osamdesete je proveo u Holivudu, pa odande gnevno pobegao, nezadovoljan autorskim slobodama! Ni u Rusiji nije radio lako (za razliku od njegovog rođenog brata Nikite Mihalkova, koji je neprekidno uz Putina, da li vas to podseća na nešto!) Braća inače ne govore međusobno, na šta nas je lično upozorio Končalovski kad je pre nekoliko godina u Beogradu predstavljao svoju memoarsku knjigu „Niske istine“.
Do pakla i tako dalje
Ovoga puta je to biografska priča o velikom renesansnom umetniku Mikelanđelu (igra ga Alberto Testoni). Živeći u vremenu vladavine Medičija, surovih bankara iz Firence i rimske porodice Dela Rovere, koje međusobno ratuju, truju se, vode ratove sa drugim italijanskim gradovima i državama, uključujući i Španiju. Mikelanđelo pokušava da se prilagodi i jednima i drugima, ugovara poslove sa obema strujama i jedva preživi, jer ga muče, truju, ucenjuju, ne daju mu da koristi kararski mermer već sličnu građu iz kamenoloma Pjetrosanta.
Reditelj ne heriozuje svog junaka, koji je već u starosti, bolestan, porodica ga razjeda svojom gramzivošću… To je visoka cena koju italijanski majstori renesanse plaćaju, po onoj doskočici Orsona Velsa iz „Trećeg čoveka“: da je Italija Medičija, obuzeta ratovima, pljačkama i incestom, ostavila neprolazne vrednosti, a Švajcarska, posle nekoliko stoleća demokratije – samo zidni sat sa kukavicom!
Novozelandski reditelj Taika Vaititi, nepoznat do ove jeseni (izuzimajući možda njegove komšije), zablistao je uvrnutom i neodoljivom komedijom „Jojo Rabbit“ (108 min), u kojoj je jedan od junaka – Adolf Hitler lično. Ovaj izbor junaka je riskantan, i zato se retko dešavalo da se parodira neko ko je odgovoran za desetine miliona ljudskih žrtava u Drugom svetskom ratu. Prvi je to izveo Čaplin u svom „Velikom diktatoru“, potom harizmatični Ernst Ljubič u ratnoj komediji „Biti ili ne biti“, a onda je veliki filmski komediograf Mel Bruks u filmu „Producenti“ (1968) zamislio brodvejski mjuzikl sa legendarnim songom „Proleće za Hitlera i Nemačku, zima za Poljsku i Francusku!“.
Reditelj Vaititi po sopstvenom scenariju (onomad dobio Oskara za originalni scnario) i sam u ulozi fabuloznog diktatora, zapravo počinje priču o zbunjenom i sa svih strana kinjenom nemačkom dečaku Jozefu Bekeru, kojeg drugari iz podsmeha zovu Zeka Džodžo (i to je pravi naslov, koji na Festu iz nekih razloga nije preveden). Poveden lažnim sjajem nacističke uniforme za „hitlerjugend“, sve sa svastikom na nadlaktici, mali Džodžo odjednom ugleda svog junaka AH, koji mu se neprekidno nežno obraća i ohrabruje ga, dok drugi oko njega ne primećuju kako je Džodžo u neprekidnom dijalogu sa svojim uzorom. Hitlera u parodičnoj koreografiji igra sam reditelj, ali mali Johan i dalje upada u nevolje. Svojim entuzijazmom za zlikovca zbunjuje samohranu majku (Skarlet Johanson), koja potajno radi za Pokret otpora dok joj je muž negde zagubljen na Istočnom frontu.
Prvu pukotinu u Džodžoovom obožavanju Adolfa stvara šokantno otkriće da njegova majka u jednom velikom ormanu sa ulaskom u sledeću sobu, čuva malu Jevrejku, po uzoru na Anu Frank. Džo se zbliži sa devojčicom, prvi put doznaje za istrebljenje Jevreja. Kad jednog dana na glavnom gradskom trgu ugleda svoju majku obešenu sa grupom nemačkih „izdajnika“ (rodoljubi su nekad i izdajnici, mi to valjda znamo), Džo nađe način da svog junaka Adolfa surovo ukloni iz svog života.
Reditelj je vešto iskoristio opšte pravilo da su veliki diktatori, nasilnici nad svojim narodom, najpre rado koristili decu nudeći se da im obezbede bolju budućnost (ispašće, malo morgen!) Staljin je uveo kult brige za mlade i kad je njihove roditelje slao u logore, Putin i kineski doživotni vođa karikaturalno koriste decu u svojim gnusnim kampanjama za produžetak doživotne vladavine, dodajte i vi nekoga iz opipljive blizine. Svima njima je Vaititi uputio ovu urnebesnu komediju, koja će vas neprekidno bacati u neobuzdane radosti.