Piše Milan Vlajčić: Do pakla i tako dalje

Nisam uspeo da lično proverim (od stotinak filmova na ovogodišnjem Festu jedva ću do kraja, ako me ne spopadne koronavirus, nisam ja te sreće, videti između 25 i 28 naslova), ali neki mlađi novinari mi kažu da je na projekcijama „starih filmova“ u Jugoslovenskoj kinoteci (čak u dvema salama) odlična poseta. Skrećem pažnju na upotrebu oznake „stari film“, što se opasno odomaćilo i u celom svetu, a to je velika nepravda.Zašto bi neko mogao da kaže da je film „Skupljači perja“ iz 1967. stari, da li iko u kulturnom svetu kaže: upravo čitam stari roman „Čarobni breg“, napisan 1924? To je nepravda prema filmu kao jedinstvenom kulturnom dobru, ali, možda i nije važno, svi volimo da gledamo „stare filmove“.A kad je reč o delima sa temama iz istorije, mi opet kao da zaboravljamo da ono što je danas, već sutra postaje istorija. I zato se, uskoro ćete videti zašto, setih mudre izreke američkog „starog“ filozofa Džordža Santajane (živeo u 19. veku): ko ne shvati pouke istorije, biće prinuđen da je ponovo proživi. U jeku revizionističkih i falsifikatorskih čitanja nedavne prošlosti, nama se to sada upravo događa, istorija nam se ponekad vrati kao božja kazna.Setih se ove pouke izlazeći sa češko-slovačko-ukrajinskog filma „Obojena ptica“ (165 min), rađenog po istoimenom romanu poznatog poljsko-američkog pisca Ježija Kosinskog, objavljenog još 1965. U njemu je pisac opisao svoj lični pakao. Kao dečak se zagubio u vihoru Drugog svetskog rata, prošao kroz grozote i krvoprolića na prostorima kojima su harale sovjetske (najpre su Rusi 1939. upali u Istočnu Poljsku posle Pakta Molotov-Ribentrop), potom nacističke, a onda su vlast preuzimale lokalne, tzv. nacionalne milicije. Kosinski se nije pozivao na dokumente, već na prisećanje sebe kao neimenovanog dečaka, što je podrazumevalo slobodnu romanesknu doradu.Nova nadgradnja, slobodna koliko se ne može naslutiti, izvedena je u izvanrednom filmskom putešestviju neimenovanog junaka (Dečak, u potresnom tumačenju Petera Kotlara). Sledeći junakovu tačku gledišta, crno-belom fotografijom koja jedva da ima polutonove, reditelj Vaclav Marhul stvara prizore sjajne grafičke ubedljivosti i surovih proplamsaja zla, nasilja i ubijanja na sve strane.Dečak je odnekud ostavljen kod svoje bake na selu, i potom, sve u begu od spaljivanja, ubijanja svega živog, Dečak menja staništa kod raznih seljaka koji ga koiste kao slugu, kažnjavaju i muče, često glavu spasava u poslednjem trenutku posle spaljenih kuća i masovnih streljanja. Za sve to vreme on jedva da neku reč prozbori, zabezeknut od užasa.Najstrašnija se zverstva događaju kad u jedno ukrajinsko selo upada konjica nacističkih kozaka, naletom koji podseća na opsade u klasičnim vesternima (recimo kod Pekinpoa).I kad, pri kraju, njega nalazi otac, obeležen tetoviranim logorskim brojem na ruci (tad prvi put doznajemo da je i on Jevrejin), Dečak, izbezumljen i sam već slomljen ubistvom koje je u osveti izvršio, odbija da sa ocem razgovara, beži od njega, kao da može da pobegne od sebe i prošlosti!Monumentalno delo, koje nije baš ugodno gledati, ali ko vam je u filmovima ovakvog zamaha obećao laku razbibrigu! Među mnogobrojnim glumcima blistaju poznata imena: Udo Kir, Stelan Skarsgard, Harvi Kajtel (katolički sveštenik koji u jednoj sceni masakra jedva spasava Dečaka).https://www.youtube.com/watch?v=bRDuc3IdOn8Iranski film „Samo 6, 5“ (134 min.) reditelja Saida Rustajija je policijski triler iz današnjeg višemilionskog Teherana, sa višeslojnom strukturom podzemlja (ne doslovno, mnogo toga je po dnevnoj svetlosti na ulicama i u predgrađima). Nisam mogao da verujem da je to sve igrana struktura, premda sam uveren da je dobar deo paklenih zbivanja u spravljanju droge, njenog rasturanja i meteža na bulevarima snimljen dokumentarno. Ako ste uživali u vratolomijama Fridkinove „Francuske veze“, onda znajte da je u ovom filmu dinamika zbivanja i nasilja dignuta na kvadrat!Od početka pratimo akciju specijalnih jedinica za suzbijanje droge, na meti je glavni diler droge Naser Hakzad. Ali da bi se došlo do njega, prizori nas vode kroz zastrašujuće sekvence „otpisanih“, traganja za saradnicima koji bi otkucali gazdu... I kad konačno uhvate Hakzada, osude na smrt, posle svega droga i dalje kulja sa svih strana. Brojka iz naslova kaže da je broj zavisnika od droge od jednog miliona porastao na 6,5! Očigledno da u tom društvu kojim suvereno vladaju fanatični verski moćnici (ajatolasi), nije sve rešivo na nivou policijskih akcija. Kao ni u drugim delovima sveta. Da li sam propustio da nas sa Balkana spomenem?https://www.youtube.com/watch?v=3ptW0Z1X1pM