Mila Turajlić za Nova.rs: Kad kažem da dolazim iz Srbije niko za nju nije čuo ili je znaju samo po ratovima

A taj dokumentarni diptih, koji je do 22. marta na repertoaru Dvorane kulturnog centra u 18 i 20.30 časova, sastoji od dva dugometražna filma koji publiku vode na putovanje kroz proces stvaranja projekta Trećeg Sveta. Filmovi Mile Turajlić su bazirani na nikada ranije viđenim materijalima, koje je snimio Stevan Labudović, prativši kao snimatelj Filmskih novosti, predsednika Tita 30 godina.

A na dan kada je 1962. okončan Alžirski rat, 18. marta u podne u Muzeju afričke umetnosti biće otvorena izložba "Jugoslovenska svedočanstva o Alžirskoj revoluciji - arhivski omnibus" koja se zasniva na arhivskom materijalu i usmenim svedočanstvima Jugoslovena koji su od 1958. pomagali alžirskom narodu u borbi za nezavisnost od francuske kolonijalne vlasti, sve do oslobođenja.

I nakon dolaska u Beograd, posle nekoliko meseci, Mila Turajlić priča za naš sajt o dragocenom susretu s slavnim snimateljem, koji je 2017. preminuo, ne dočekavši premijeru dokumentaraca čiji je glavni junak, što teško da će rediteljka, kako nam priznaje, prežaliti.

Imam 88 godina, obišao sam 118 zemalja sveta i šta sad hoćeš, nisam limun da me cediš, kaže vam u jednom trenutku Stevan Labudović. S ove vremenske distance, koliko je dragoceno što ste ga, ipak, "cedili"?

- Meni je jako drago da sam imala priliku da sa Stevanom tako dugo sarađujem. Tokom tri godine rada sa njim iz njega sam sakupila toliko važnih saznanja o njegovom životu i radu, kao i njegova lična sećanja. Zadatak je bio složen zato što sam postepeno otkrivala i razumevala ulogu koju su Filmske novosti imale u nesvrstanom svetu, pa sam se iznova vraćala kod njega s novim pitanjima i novom arhivom kojom sam pronašla, kako bi mi Stevan pomogao u tome da je protumačim.

Filmske trake su siročad koju nijedan roditelj ne želi, jedna je od rečenica u dokumentarcu. Vi ste se, otrgnuvši ih od zaborava u diptihu, ispostavili kao pravi roditelj…

- Ima možda neke lepe ironije u tome da sam tokom rada na ovom filmu i sama postala roditelj...

https://www.youtube.com/watch?v=N1l_oQ6UhoA&t=28s

Radeći na dokumentarcima o Stevanu Labudoviću postavili ste sebi pitanje o zemlji u kojoj ste se rodili - Jugoslaviji. Labudović u jednom trenu kaže da je "Jugoslavija neslavno završila, što je šteta". Ima li s njenim krajem neke veze njegov iskaz da "velike sile vole da gaze male narode"?

- Postoji više teorija o tome šta je zapravo dovelo do neslavnog kraja Jugoslavije, a uloga velikih sila je sigurno ona koja se najčešće pojavljuje. Lično mislim da je do raspada Jugoslavije došlo usled složenih faktora, ali ne isključujem da su velike sile u svemu tome doprinele sa strane. Mislim da je za nas kao društvo jako važno da razgovaramo o svojoj odgovornosti u svemu tome.

Beležeći Labudovićeva sećanja jedan je u filmu posebno upečatljiv - kad god bi nešto zapelo u njegovom opasnom profesionalnom životu, kaže - Tito - i sva vrata se otvaraju. Da li, posle svega, mislite da je zaista bilo tako?

- Ne da, posle svega toga, mislim, nego i znam, zato što je tako i danas. Tokom snimanja diptiha imala sam priliku da putujem više puta u Alžir, kao i u Indiju, Egipat i Tunis i apsolutno se odnos ljudi prema meni menjao kada bi saznali da sam iz Jugoslavije. Jako mnogo njih na Jugoslaviju reaguje s Titom, a posebno starije generacije. Veoma mi je upečatljivo bilo što kada kažem da dolazim iz Srbije, niko za nju nije čuo, a ako i jesu to je u negativnom kontekstu vezano je za ratove devedesetih.

Iako je bio u poznim godinama, kada ste radili filmove, vodili ste ga svuda, od različitih lokacija po Beogradu, preko Berana i Rijeke, do Alžira. Upada u oko prizor kada posmatra brod "Galeb", na kojem je s Titom obišao ceo svet i konstatuje s tugom kako je nekada bio lepotica, a danas olupina. Može li se povući paralela s Jugoslavijom?

- Meni je bila ideja da "Galeb" u nekom trenutku postaje otelotvorenje jugoslovenske diplomatije i svakako je slika po kojoj nas je nesvrstani svet tada pamtio i prepoznavao. Tako da je paralela olupine "Galeba" zapravo jako važna. Ima jedan kadar u kome se na keju pored "Galeba" vidi jedan mali raspali čamac, i bilo mi je zanimljivo da vizuelno uporedim to što je nekada bila velika Jugoslavija, a šta smo danas mi, neke male zemljice.

Ako želite da mislite o zemlji u kojoj ste rođeni, bili bi to onih šest dana iz 1961, kada je Beograd bio domaćin Samita nesvrstanih, kazujete u jednom trenu. Koliko to globalno srodstvo iskazano tih dana deluje nemoguće danas, kada je svet u klinču?

- Nisam sigurna da je globalno srodstvo danas nemoguće u odnosu na taj period, jer je ta 1961. specifična - te godine se u Berlinu podiže Berlinski zid, a samo mesec dana kasnije dolazi do Kubanske krize i svet je na granici nuklearnog rata. Nisam sigurna da je situacija danas u tom smislu opasnija nego što je bila tada. I zapravo to čini razumevanje potencijala globalnog srodstava, koje je Pokret nesvrstanih nudio tada, još važnijim.

Sukarno, govoreći na Samitu u Beogradu, naglašava kako nesvrstanost nije neutralnost, već sloboda da budeš slobodan. A ima li šest decenija kasnije te slobode, ili je čitava ideja bila utopija, obećanje nikad ispunjeno?

- Poziv koji su Nesvrstani uputili i poruka koju su poslali te 1961. godine u toj političkoj želji da budu slobodni danas je jako važna. Možda bi umesto neispunjenog obećanja to trebali da vidimo kao obećanje koje još uvek nije ispunjeno - težnja za slobodom mora da nas vodi neprekidno prema njenom osvajanju.

Organski Labudović nije podnosio igru sila - Amerike i Rusije i nemoćne male zemlje između njih. Ako sila Boga ne moli, kako kaže, a Tito je opet uspevao da "igra i s Amerikancima i Rusima", zašto je danas ova zemlja tako nemoćna u toj igri?

- U principu je ta Titova igra, koju Labudović navodi, bila moguća zbog hladnoratovskog odnosa između Amerike i Rusije. Obe su imale strateški interes da Jugoslaviju pridobiju na svoju stranu, ili da je pridobiju u toj meri da ona ne priđe bliže onoj drugoj strani. Činjenica da je Tito mogao da igra tu igru posledica je prestiža koji je u neku ruku tada uživao - sa ugledom vođe partizanskog otpora u vreme Drugog svetskog rata, što Budimir Lončar u nekom trenutku i kaže u filmu. Mislim da danas naša zemlja, nažalost, nema taj prestiž.

https://www.youtube.com/watch?v=U1MlGhLz2vo

Pri kraju jednog od filmova ukazujete kako je onomad, u doba Samita nesvrstanih, uprkos nesigurnosti u svetu, ovde vladao duh optimizma. Kad dolazite u Beograd sada vidite li negde tračak optimizma?

- Mislim da je duh optimizma koji je tada vladao bio vezan za činjenicu da su se ljudi udruživali u jednu novu političku ideju. Taj proces sigurno i dalje postoji. Mladi ljudi prepoznaju snagu političkih pokreta. Zanimljivo mi je kako je Podemos pokret u Španiji inspirisao pokret u Hrvatskoj, pa i u velikoj meri i kod nas. Tračka optimizma mislim da ima.

Ima li danas takvih zaluđenika, kakav je bio Labudović, avanturista, uvek s kamerom ili foto-aparatom u rukama?

- Mi koji smo izabrali da se bavimo filmom smo apsolutni zaluđenici na isti način. Labudović mi je često govorio da kod mene prepoznaje potpuno istu tu "bolest" pasije prema kameri i upozoravao me da to ne bi smelo da mi pojede život. Ko se otisne u svet filma prepustio se pasioniranom životu s filmskom kamerom i može da prepozna to što je njega "vozilo".

Labudović objašnjava kako ga je krš iz Berana, u kojem je odrastao, očeličio i da ne bi postigao ništa u životu da ga nije savladao. A šta je vas očeličilo?

- Ja se ne osećam čelično u svom radu. Labudovića vidim kao retkost po načinu na koji nije imao strah da se upušta u razne situacije, ne samo ratne već bezbednosne i protokolarne u kojima se nalazio kada je snimao neke od najvećih svetskih državnika. Nisam sigurna da sam ja ikad sa toliko samouverenosti prišla snimateljskom radu s tim osećajem sa kojim on priča da je to radio.

Sloboda ne pada s neba, za nju se treba boriti, Labudovićeve su reči. Za to se borila i vaša majka Srbijanka Turajlić. A kolika je cena?

- Cena borbe je, u neku ruku, velika zato što čovek za nju apsolutno plaća - u materijalnom i društvenom smislu, naročito kad su neke praktične stvari u pitanju - napredovanja, položaj... Ali, rekla bih da je cena odustajanja još veća jer sa tim čovek treba da živi ceo svoj život.

Kada ste nedavno primali francuski Orden umetnosti i književnosti, u rangu viteza, prisetili ste se raznog ordenja u vašoj porodici. Da li će jednoga dana bogata arhiva i život vaše majke i predaka biti "predmet" još nekog filma?

- Mislim da sam sa filmom "Druga strana svega" ispričala ono što sam htela o porodičnoj arhivi, ali istina je da mi je to otvorilo afinitet ka intimnom dokumentarnom filmu.

Bonus video: Mila Turajlić

[video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=gostmilaturajlirediteljka-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4697482"]