Mila Turajlić: Srbiju davi nepodnošljiva teškoća postojanja

Kultura 28. jun. 202022:07
Podeli:
Mila Turajlić Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

Više prijatelja mi sada odlazi iz zemlje nego što su odlazili kada smo bili studenti krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih. Mene ovde drže koreni i neka kombinacija osećanja krivice i osećanja da je meni ovde mesto, kaže u razgovoru za Nova.rs rediteljka Mila Turajlić.

Milu Turajlić zatičemo u Beogradu, dok završava montažu filma „Dosije Labudović“ o Titovom kamermanu iz vremena Pokreta nesvrstanih. Rediteljka dugo i pažljivo promišlja i snima svoje filmove, a kada ih završi, za njih pobere nagrade i o njima se priča godinama. Tako je bilo i sa njenim debitantskim filmom „Sinema Komunisto“ (2010) o filmskoj industriji u Jugoslaviji, a još više sa „Drugom stranom svega“ (2017), gde je kroz priču sa svojom majkom, profesorkom i političkom aktivistkinjom Srbijankom, pretvorila jedan stan u, kako je navedeno u obrazloženju žirija pri dodeli nagrade na najčuvenijem svetskom festivalu dokumentarnog filma u Amsterdamu, „metaforu i za bivšu Jugoslaviju i za trenutnu političku klimu u tom regionu“. Koliko se ta klima promenila?

Da danas snimate „Drugu stranu svega“, da li biste nešto promenili?

Ne, to je kao kada biste me pitali da li biste detetu promenili glavu. To je taj film. To nastane prosto kao poglavlje vašeg života, u nekoj fazi vaše zrelosti, autorskoj i individualnoj, i onda pređete na sledeći film, nema mnogo svrhe razmišljati unazad. Smatrala sam da sam imala nešto da iskažem i to sam uradila kroz taj film, to je prirodan proces.

Pitam vas to jer su se političke prilike donekle promenile, i mnogi kažu da živimo ponovo u jednopartijskom sistemu…

Da. Jako je teško kao dokumentarista svarivati aktuelni trenutak, jer u „Drugoj strani svega“ ja ipak dajem neki pogled na 10 ili 15 godina unazad. Užasno je teško imati taj pogled spolja, analitički pogled na trenutak u kom se nalazite. Pitate me kako bi izgledala „Druga strana svega“ sada – ne znam, zato što je kod mene proces takav da se dugo vari i svaruje pre nego što rezimiram suštinu toga što hoću da kažem. Bilo bi mi mnogo teže da kažem kako bi izgledao film koji bi obrađivao aktuelni politički trenutak.

A da ne pitam dokumentaristu, nego Milu Turajlić koja pokušava ovde nešto da uradi, kako vam izgleda Srbija danas i ovde, ovaj trenutak u kom živimo?

Tužno. Tužno, kako bi izgledalo? To što nam se priča kako živimo ne mora da znači ništa kad izađete na ulicu i vidite lica ljudi, to je sasvim dovoljno. Čak i Beograd, koji mi je realno znatno bliži od ostatka Srbije, davi ta nepodnošljiva teškoća postojanja, ona je toliko vidljiva. Ono što me čini me tužnom je to što ne vidim političko rešenje za tu situaciju.

Vaša majka vam u filmu, da parafraziramo, kaže ja sam svoje uradila, a sad ti…

Da, ta rukavica je mojoj generaciji sigurno bačena. Imam više prijatelja koji sada odlaze iz zemlje nego onih koji su odlazili kada smo bili studenti krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih. Ja spadam u one koji na tu rukavicu odgovaraju, u stvari, bekstvom. Bekstvom, za početak u umetnost, a onda i u to što pokušavam da tražim šansu na nekom međunarodnom tržištu, da svoju karijeru gradim na način koji nije potpuno vezan za političku sudbinu ove zemlje.

Odlazite i vraćate se…

Eh, da (osmeh). Meni je imanentno odlaženje i vraćanje.

Da ne zvučim pogrešno, ali šta vas stalno vraća ovde?

Koreni. Bukvalno koreni. Iz svakog pedlja mog kvarta imam neku uspomenu, ili mi je mama pričala neku njenu, ili mi je baba pričala neku njenu. Teško je napustiti sve to što vas tako duboko ukorenjuje u jednu zajednicu, jedno društvo. A sa druge strane, imaš neki osećaj krivice, jer zašto bih ja mogla da pobegnem od tog tereta, a da ga drugima ostavim? To je ta neka kombinacija osećanja krivice i osećanja da je meni ovde mesto.

A imate li osećaj da možete nešto da uradite ovde da se stvari poboljšaju?

Nažalost, nemam… Zato što nemam ni jasnu ideju kako bih ja želela da izgleda to društvo u kom bih ja htela da živim, pa da mogu da kažem „u redu, vidim cilj“, pa mogu da napravim toliko i toliko koraka ka njemu i da pomognem drugima. Ne vidim cilj. Kad sam bila mlađa, tokom devedesetih, to je sve izgledalo naivno i jednostavno. Kao, ima ta Evropa, ona je nazovi demokratska, i ako se mi budemo dovoljno borili da promenimo jedan autoritarni, okoštali sistem, onda ćemo, kao, i mi uspostaviti taj neki evropski demokratski sistem. Međutim, život u Evropi… Tamo se vidi jedno tržište koje je nemilosrdno, koje gazi, jede ljude, i onda se čovek pita da li je to stvarno taj cilj kom smo težili. To pitanje, u smislu nedostatka kompasa, prevazilazi situaciju u Srbiji. Mojoj generaciji je to pitanje zaista planetarno.

A ovde neki kažu da smo se vratili u devedesete, a neki da uopšte iz njih nismo ni izlazili. Da li ima osnova razmišljati na taj način?

Ne znam šta mi dobijamo i šta možemo tom vrstom analize i paralele. Ono čime sam ja rešila da se bavim je pitanje nedostatka našeg društvenog narativa. Naše je da ispričamo to šta smo živeli, ko smo bili, kako smo gradili budućnost i u tome (ne)uspeli… U tom domenu u kom sam rešila da se bavim istorijom, na tom nivou socijalno-individualnog, vidim kako šlajfujemo i kako nismo izašli iz tog vrzinog kola, gde mi i dalje ne znamo kako bismo pričali o nekim složenim stvarima.

Posle „Druge strane svega“ ideja vam je bila i da snimite i priču „s one strane vrata“ i negde ste, ako se ne varam, rekli da niste imali hrabrosti…

Ne, ne. Ja sam to snimila, ali nisam imala snage da to završim posle svega, posle pet godina rada na filmu. Već sam dobrano ušla u snimanje Labudovića, on je čovek bio već dobrano u godinama i to mi je bilo tada važnije. Ali i dalje mi je namera da, kada završim film o Labudoviću, napravim o toj našoj Nadi, našoj stanarki iz drugog stana, jednu filmsku priču.

Znači, videćemo i njenu priču?

Da, ali nešto potpuno drugačije. Biće to kratka forma, potpuno drugačijeg štimunga, ali sam joj ostala dužna taj njen filmski prostor. Evo, sad u vreme korone, pošto provodimo vreme po kućama, krenula sam da vadim taj materijal i da ga gledam, i iskreno se radujem tome.

Mila Turajlić Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

Kad pominjemo koronu, kako će izgledati snimanja ubuduće?

Ne samo snimanja, nego i prikazivanja, pošto ja film svrstavam u scenske umetnosti, u tom smislu da za mene film traži bioskopsku publiku, živu publiku, grupni doživljaj. Bar ja kad pravim filmove u glavi imam bioskopsko prikazivanje i tu vrstu kolektivnog doživljaja gledanja. Za sve ljude koji se bave tom vrstom umetnosti, od pozorišta pa nadalje, ozbiljno se postavlja pitanje o tome na koji način, i da li uopšte želimo, da nastavimo da radimo i na taj način se dokazujemo umetnički ako publike u perspektivi ne može da bude.

Kada ćemo moći da vidimo „Dosije Labudović“?

To je sada nemoguće reći. Sad su svi festivali manje-više otkazani, a mi imamo ambiciju da ga tako predstavimo javnosti. I jesenji festivali biće otkazani, tako da bi možda to bio Berlin, ali se pitamo da li je realno da mi uopšte konkurišemo tamo jer će svi nagrnuti na taj jedan festival, tako da nemam ideju. Negde u toku sledeće godine, ali ko zna kada.

Labudović je u Alžiru nacionalni heroj, a kod nas je živeo skromno i skoro zaboravljeno. Kako to tumačite?

Njihov oslobodilački rat je i dalje kamen-temeljac aktuelne vlasti u Alžiru, pa se nekako sećanje na taj istorijski događaj i dalje neguje, a pošto je Labudobić radio kao Titov snimatelj za vreme Pokreta nesvrstanih i Jugoslavije, kod nas taj narativ nije preživeo, pa ni sećanje na tu ulogu Jugoslavije. Istorijske okolnosti to objašnjavaju, da se tamo čuva doprinos koji je Jugoslavija dala njihovom oslobodilačkom ratu, a kod nas se takva uspomena nije sačuvala.

Ta uloga je ostala po strani ili se namerno zabašuruje?

Ne, mislim da je kompleksnije od toga. Prvi moj utisak kada sam počela da radim na filmu bio je da to prosto nikoga nije zanimalo, pošto je Pokret nesvrstanih i inače ostao magrinalan i izgubio je taj svoj strateški značaj i samim tim sam mislila da se za tim izgubilo interesovanje. Međutim, pošto sam jako mnogo putovala snimajući film, na svakom tom putovanju sam imala sjajnu saradnju sa našim ambasadama, bilo u Alžiru, u Indiji, ili u Njujorku, pošto sam snimala u našoj misiji pri UN, i imala sam priliku da čujem šta ambasadori misle o tome. Oni imaju jasnu svest o tome da je nevrstanost ipak bila najvažniji adut koji je naša zemlja ikada imala na međunarodnoj sceni. Jedino je pitanje je u kojoj meri se mi danas smatramo političkim naslednikom Jugoslavije. Tu leži ključ složenosti stvari. Ali vidim da naša diplomatija ima veoma jasnu svest o tome da to i danas otvara vrata u jako mnogo zemalja.

Često se koristite arhivama. Period Jugoslavije je, čini se, dobro dokumentovan…

Jako.

… A sa druge strane, nedavno je reditelj Goran Marković, pričajući o nameri da se napravi audio-vizuelni centar, neka vrsta arhiva, rekao da je primetio da u Srbiji više uopšte nema dokumentarnog materijala o Petom oktobru. Da li je moguće da takvi snimci nisu sačuvani, čak ni o bitnim datumima?

Jeste. Postoje dva odgovora na to. Jedan je banalniji, zato što je tehničke prirode, a to je prosto zato što su se formati na kojima se snimalo četrdesetih i pedesetih pokazali, koliko god to paradoksalno zvučalo, trajniji od formata kojima se snimalo devedesetih. Filmska traka je pokazala da može da opstane 100 godina, a VHS traka da može oko 40. Teže je sačuvati te materijale, pogotovo taj elektronski format iz devedesetih.

Drugi je institucionalne prirode. Imala sam taj problem radeći „Drugu stranu svega“. Slike, hajde da kažemo, nepristajanja devedesetih nisu snimale zvanične ustanove. Snimane su u privatnoj inicijativi. Ili su to radile privatne televizije ili građani koji su imali kameru u tom trenutku. Ne treba zaboraviti, a to važi više za devedesete nego za Peti oktobar, da je to i period sankcija, bilo je teško nabaviti traku, pa se i mnogo presnimavalo preko traka. I to je problem, to je nastalo i ostalo na toj privatnoj inicijativi. Neki mediji su u međuvremenu zatvoreni, a ljudi su te trake stavili u podrume. Jako mnogo vremena provela sam kopajući po tim podrumima, prvo stupajući u kontakt s tim ljudima, pa morate da zadobijete njihovo poverenje, pa onda digitalizujete te kopije i date im da i oni imaju svoj arhiv u današnjem formatu. Kod nas se nije našla nijedna ustanova, bar ne da ja znam za nju, koja je zaključila da ima smisla sistematski pristupiti tom problemu i uraditi ovo što sam ja radila: obići taj krug, naći te ljude, dogovoriti se s njima, digitalizovati njihov materijal i staviti to u neki javno dostupni arhiv.

Šta je sledeće što će te raditi, da li je to priča o Nadi ili nešto drugo?

Ne znam posle svega ovoga, ja sam film počela pre pet godina. Videću kad njega završim. Ima tu nekih projekata koji se pojavljuju na horizontu, ali je posle cele priče vezane za koronu upitno koliko će to biti izvodljivo.

Pojedini reditelji zbog korone koriste i nove tehnologije. Koriste pozadine iz video igrica u koje smešteju glumce, režiraju preko skajpa… Kako vam to izgleda?

Nisam ništa od toga videla. Verujem da, kao i u svakoj umetnosti, svaka restrikcija donosi i kreativna rešenja. Ne sumnjam da će se naći neka veoma kreativna rešenja, jer umetnost tako i funkcioniše. Kažem, za mene se mnogo veće pitanje otvorilo kada sam krenula da razmišljam o festivalima. Kada su se pojavili onlajn festivali, shvatila sam odjednom koliko je meni neobično važan taj dodir s publikom kada ispričam priču, pogled ljudi koji to gledaju, njihovi utisci i povratna emocija od njih. Razmišljala sam kako će izgledati to ako mi to bude uskraćeno. O snimanju nisam ni stigla da razmišljam, više mislim o tome kako ćemo to prikazivati.

Komentari

Vaš komentar