Izbrisana budućnost: Zorica Kojić i Dragan Ambrozić o beogradsko-ljubljanskoj predstavi na festivalu Grad teatar Budva

XXXVIII Festival Grad Teatar Budva
Beogradsko dramsko pozorište/MGL (Ljubljana): "Budućnost"
Reditelj: Žiga Divjak
Prevod: Sašo Puljarević
Dramaturg, asistent reditelja: Gregor Zorc
Scenograf: Igor Vasiljev
Kostimograf: Tina Pavlović
Kompozitor: Blaž Gracar
Dizajn svetla: Borut Bučinel

IGRAJU: Bernarda Oman, Gregor Gruden, Lara Volf, Iztok Drabik Jug, Gregor Zorc, Lotos Šparovec, Milena Vasić, Jana Bjelica, Marija Pikić, Milan Zarić, Stefan Starčević, Milan Kolak

Ali, budućnost sada izgleda već kao sveprisutna u našoj današnjici - iz sata u sat obrušava se na nas svojim prognozama, od meteoroloških do političkih, od sportskih do berzanskih, od astroloških do ratnih, i kojekakvih još... budućnost, rečju, postaje deo ljudske svakodnevice. Čak i prošlosti?!

Ipak, to su sve aktivnosti u futuru, u kojima smo mi tek sitni učesnici. Uprkos obilju podataka - kao da najmanje znamo o sebi i budućnosti koju smo sami sebi spremili. Moguće je da nam neko ne dozvoljava da sagledamo sve dostupne informacije i logično ih složimo - monstruozni kapital hara svetom i uništiće sve i svakog zarad veselog množenja profita.

Predstava "Budućnost" upravo o tome govori: kako smo za manje od sto godina proizvodnje plastike uspeli da praktično zauvek onečistimo našu planetu. I to nam izgleda nije dovoljno - jer zdušno nastavljamo da je zagađujemo dalje, trujući usput i bez ikakve savesti sebe i celokupni živi svet okolo.

Glavni junak komada je albatros. I premda se priča o njemu pojavljuje samo u vidu niza rečenica na ekranu iza glumačkog ansambla - koji predstavlja tipičnu grupu turista na plaži i njihovo uobičajeno ponašanje - paralele između ljudi i albatrosa, kao i drugih ugroženih vrsta, postaju sve uočljivije. Ljudi na plaži veselo se razmeštaju, uzbuđeno traže društvo, aktivno provode odmor, dižu buku, jedu i piju, provode se, vesele, nehajno ostavljajući otpatke, i onda se jednostavno spreme da otputuju dalje...

Prepoznajući u njima pomalo i sebe, počinjemo da se pitamo kako je moguće da toliko toga ne primećujemo od svog zločinačkog ponašanja prema životu, zar je naše jadno bahaćenje zaista poprimilo takve razmere? U redu, ljubav i bliskost su nam potrebni, moramo se takođe hraniti, iskazivati solidarnost sa drugim jedinkama, menjati povremeno mesto boravka, životne partnere, sklapati nova prijateljstva - baš sve isto kako je to i u životinjskom svetu. Ali, mi ljudi smo teroristi spram diverziteta prirode. I prirode uopšte. Mi - proizvodimo, prodajemo, kupujemo i uništavamo oružjem koje je ubija. Uključujući i sebe. Debeli smo, glasni, bezobzirni i sebični. Vrsta za izumiranje, bez sumnje.

A priroda? Oličena u snažnom momku sa likom albatrosa na svojoj crnoj majici, do određenog momenta savladava čovekovu prljavštinu, brišući tragove njegovog zlokobnog prisustva na prekrasnom belom pesku, odlažući smeće u kese za otpad, deleći sa čovekom dobro i zlo. Na kraju, međutim, priroda i albatros su nemoćni - đubreta je previše, ogromno je po razmerama, otrovno, sve glasnije, sve bestidnije.

Albatros sa ostrva Midvej usred Tihog okeana, retka je vrsta, koja je opstala stotinak miliona godina. Njoj se polako bliži kraj, jer joj je prirodna okolina sve zagađenija, naravno, plastikom. Otrovani njome, oni polako izumiru. Ova priča lagano teče na telopima iza glumaca koji se ponašaju baš kao svi mi na plaži, nesvesni prisustva drugih i drugačijih, stvarajući tragični kontekst u kome nam nestanak jedne vrste života više ne izgleda kao nešto daleko i neshvatljivo, već kao nešto za šta kao da nas nimalo nije briga, čak i ako pomalo žalimo, čudimo se i zgražavamo, usput kopajući rupu i samima sebi.

Jer, znate kako pastor Martin Nimeler kaže: "Prvo su došli po...".

Kada dođu po nas - nikoga više neće biti da se pobuni. Razmislite o tome dobro.

Bonus video: Akademija smeha u Zagrebu