Književnost i alkohol (1): Veliki pisci alkoholičari

Kultura 21. jun. 202122:43
Podeli:
Albert Fini u filmu "Ispod vulkana" Džona Hjustona nastalom po knjizi Malkolma Laurija. Foto: Promo/Printscreen

"Koliko god sam puno čitao, pio sam još više. Pisao sam puno manje nego većina ljudi koji pišu: ali pio sam puno više nego većina ljudi koji piju", zapisao je Gi Debor u "Panegiriku". "Ni u kom slučaju nisam pisao pijan", izričit je Stanislav Vitkjevič u "Alkoholu". Alkohol i pijanstva prisutni su u književnosti na mnogo načina. I kao tema i, još češće, u obliku raznih pića u životima pisaca u toj meri da su neretko vodila i njihovom kraju. Odnos književnosti i alkohola tema je nedavno objavljenog novog trobroja kultnog časopisa "Gradac".

Teško da se kompleksna tema odnosa književnosti i alkohola može obuhvatiti, a kamoli iscrpsti, jednim trobrojem, pa imao on i više od 320 stranica velikog formata.

Cele biblioteke se mogu ispuniti knjigama u kojima se peva i piše o raznim pićima i pijanstvima, radosnim trenucima uz čašicu i, još više i upečatljivije, o debaklima i paklu s one strane dna čaše. Isto tako, cele police mogu se napuniti knjigama biografa, istoričara književnosti i umetnosti o piscima (i spisateljicama) koji su posezali za čašicom sve dok se „muza u boci“ nije premetnula u „ludilo u boci“, kao i knjigama psihologa i psihijatara koji su nastojali da dokuče fenomen potrage za nadahnućem za pisanje u alkoholu i bekstvo utapanjem u njemu po cenu života. Pored toga, i sociolozi i antropolozi nastojali su da pronađu i pravila po kojima se prema alkoholu (i alkoholičarima) ophode različite kulture. Sve su to imali na umu priređivači temata „Književnost i alkohol“ koji je, kako doznajemo, pripreman godinama, pa ga je Milan Đorđević započeo, a dovršio Marjan Čakarević. U ovoj svojevrsnoj hrestomatiji tekstova dominiraju anglosaksonski, ali su tu i čuveni francuski, ruski i srednjoevropski autori, a dobar deo zapremaju i književnici koji su pisali na našem jeziku, počevši od Tina Ujevića pa do danas.

Veliki pisci alkoholičari

„Prekomerno konzumiranje alkohola među veoma kreativnim ljudima, posebno piscima, iznenađujuće je često. U Americi, od osam pisaca koji su dobili Nobelovu nagradu za književnost, pet je patilo u nekom periodu života od ozbiljnog alkoholizma, a mnogi pisci širom sveta mučili su se sa istim problemom. Na različitim listama dodaju se ili skidaju neke istaknute ličnosti, zavisno od informacija kojima se raspolaže, ali sada postoji relativno velika izvesnost da su alkoholu bili skloni sledeći veliki pisci: Džejms Ejdži, Šarl Bodler, Luiza Bogan, Džon Čiver, Stiven Krejn, Teodor Drajzer, Vilijam Fokner, F. Skot Ficdžerald, Lilijan Helman, Ernest Hemingvej, Viktor Igo, Semjuel Džonson, Ring Lardner, Sinkler Luis, Džek London, Robert Louel, Malkolm Lauri, Džon O’Hara, Judžin O’Nil, Edgar Alan Po, Vilijam Sidni Porter (O. Henri), Edvin Arlington Robinson, Džon Stajnbek, Dilan Tomas, Tenesi Vilijams i Tomas Vulf…

To je frapantna lista, ali treba odmah da dodam, ona po sebi ništa ne dokazuje. Hoću da kažem da, kada bismo sastavili listu svih velikih pisaca kroz istoriju i stavili je pored ove grupe, sasvim je verovatno da bismo videli da je broj nealkoholičara, pa čak i apstinenata, daleko, daleko premašuje ovaj mali skup. Eto, dva nedavna američka dobitnika Nobelove nagrade, Ajzak Baševis Singer i Sol Belou, ne pokazuju nikakvu sklonost ka alkoholu, niti su, kad smo kod toga, alkoholu bili naklonjeni drugi velikani, kao što su Tomas Man, Marsel Prust ili Vilijam Šekspir. Ali to je druga priča. Trenutno tražimo objašnjenje i pokušavamo da razumemo zašto je tako mnogo pisaca preterivalo u alkoholu. Odmah se javljaju neka pitanja, kao na primer, da li sam alkohol zapravo olakšava kreativni proces ili da li – sada, pošto svi tvrde da genetski faktori utiču na pojavu alkoholizma, postoji neka biološka sklonost koja povezuje kreativnost sa potrebom za pićem“, piše američki psihijatar Albert Rotenberg u eseju „Muza u boci“ posvećenom mahom Čiveru, zaključujući da je najbitnija „potreba nekih pisaca da posegnu za alkoholom da bi savladali anksioznost koju stvara sam kreativni proces“.

Vilijam Fokner
Vilijam Fokner Foto: Roger-Viollet / Roger Viollet / Profimedia

A to ponekad vodi ka zastrašujućim opisima, kao onim iz Foknerovog života, kojim Rotenberg otvara svoj esej:

„U jednom trenutku je bio toliko pijan da je pao niz stepenice u Rouan Ouku (njegov dom u Misisipiju) i ugruvao se. Očajna, Estela (njegova supruga) pozvala je telefonom Saksa Kominsa (njegovog urednika), koji je doleteo iz Njujorka da pomogne. Šokirala ga je slika koju je zatekao u Rouan Ouku. Fokner je ležao na kauču u bunilu, lice mu je bilo prekriveno modricama i kontuzijama, a telo izubijano i naduveno. Komins ga je odveo u krevet i seo da bdi nad njim. Dok je Fokner preklinjao da mu da alkohola, prevrtao se i buncao u delirijumu, Komins ga je malo umirivao, malo mu pretio. Kako Fokner nije mogao da kontroliše svoje telesne funkcije, Komins je morao da ga nosi do klozeta“.

Međutim, kada je pisao svoje velike romane, Fokner je bio trezan. Isto važi i za Stajnbeka, kao i za pesnika i proznog pisca Rejmonda Karvera (čijih nekoliko pesama je uneto u temat, a priče o njegovoj sklonosti piću provejavaju kroz mnoge eseje.)

„Najbolje stranice ikad napisane o alkoholičaru“

A Malkolm Lauri nije. Pisac „Ispod vulkana“ jedna je od tamnih zvezda „Književnosti i alkohola“.

O autoru jednog od najboljih romana 20. veka, u kom se, uz sve ostalo, glavni junak stalno doliva, u tekstu „Vino i mlijeko“ Mirko Kovač piše:

„Daglas Dej napisao je biografiju toga velikog pisca u kojoj na jednom mjestu kaže kaže da je Lauri bio ‘toliko natopljen alkoholom da se to više nije moglo iscijediti ni iscijeliti’. Pio je u ogromnim količinama. Umio je za tren oka, nadušak, iskapiti bocu bilo kakvog pića. Svoga psihijatra uvjeravao je da pije stoga što je plagijator u književnosti i što mu je mali penis. Jednom je rekao: ‘Stajati pijan uz šank najljepši je prizor čovjekova postojanja’. U romanu ‘Ispod vulkana’, po kojemu je Džon Hjuston snimio film 1984. (igraju Albert Fini i Žaklin Bize), potekle su najbolje stranice ikada napisane o alkoholičaru, maestralno nijansirane u liku Džefrija Firmina. Hajde, barem neka vajda od autorova bjesomučna napijanja. Danilo Kiš je volio reći da je za mamurluk najdjelotvorniji lijek samoubojstvo. Taj lijek izabrao je i Malkolm Lauri; ubio se alkoholom i jakom dozom barbiturata. Na njegovu zaraslu grobu u mjestu Rajp, Južna Engleska, stoji epitaf koji je sam sročio, vjerojatno u pijanu stanju. Između ostalog piše: ‘Noćobdija on je bio I uvijek je mnogo pio / u gabuli dok je bio, čas ga smrti pohodio'“.

Od apsinta preko „Alkohola“ do egzistencijalista

Nekad se alkololizam i besomučna opijanja pisaca zaogrću u priče i legende o „boemiji“, kao kod Bodlera, Remboa i simbolista, a Barnabi Konrad Treći u tekstu „Alfred Žari i Pablo Pikaso: umetnost u izmaglici apsinta“, ovim pićem povezao je čuvenog „patafizičara“ i slikara, tvorca kubizma. „Do 1906. Žarija je, u njegovoj 34. godini, navika opijanja apsintom zaista dovela blizu tangencijalne tačke između života i beskonačnosti, iako ne nužno i do Boga“. Rašilda je pisala: ‘Uživao je u drami mučeništva, dok je ispijao apsint, savršeno svestan da se tako ubija“, navodi Konrad u tekstu pre nego što detaljno analizira Pikasovu sliku „Čašu apsinta“ koja je „remek-delo analitičkog kubizma“.

Gradac, Književnost i alkohol, knjiga, korice
Časopis „Gradac“ Foto: Promo

Preteča avangarde Gijom Apoliner objavio je zbirku „Alkoholi“ (nekoliko njegovih pesama je preštampano i u tematu), a Tina Arpe u tekstu „Posvećenje ukletih – Egzistencijalisti i njihov odnos prema piću tokom četrdesetih“ izvlači opise iz memoara Simon de Bovoar o pijanstvima u Parizu nakon rata, dok En Atik u sećanju na Semjuela Beketa nazvanom „Kako je bilo“ opisuje atmosferu tog vremena u kafeu „Falstaf“.

“To mesto je postalo neka vrsta kluba: kada se Kon Levental, Semov najstariji prijatelj i još jedan okoreli pijanac, preselio u Pariz, često je izlazio s nama, zajedno sa svojom partnerkom Marion Li; tu je bio i Semov nećak Edvard Beket, flautista, koji je 1961. došao na studije i koji je, onako mlad i od dobre irske loze, naučio da se nosi s pićem… Ali ‘Falstaf’ je ostao Semovo omiljeno mesto, samim tim i omiljeno mesto njegovih prijatelja I poštovalaca“, piše ona.

Ni situacionisti nisu bili imuni na alkololisanje.

Gi Debor
Gi Debor Foto: AFP / AFP / Profimedia

„Nakon okolnosti na koje sam upravo podsjetio, ono što je bez sumnje odredilo cijeli moj život bila je brzo stečena navika pijenja. Vina, žestina, piva; trenuci u kojima su neka pića postala neophodnima i trenuci koji su ucrtavali osnovni tijek i meandre dana, tjedana, godina. Dvije ili tri druge strasti o kojima ću pričati držale su gotovo neprekidno važno mjesto u ovom životu. Ali je ova bila najpostojanija i najprisutnija. Od malo stvari koje su mi se sviđale i koje sam znao dobro raditi, piti je ono što sam zasigurno znao najbolje. Koliko god sam puno čitao, pio sam još više. Pisao sam puno manje nego većina ljudi koji pišu: ali pio sam puno više nego većina ljudi koji piju“, napisao je Gi Debor u „Panegiriku“.

Poseban deo, podeljen na „Vino“ i „Alkololi“, donosi pravu malu panoramu pesama i odlomaka iz proze koji se bave alkoholom: od Homerove „Ilijade“, Petronijevog „Satirikona“ i pesnika iz drevne Kine, preko klasika kao što su Rable i Grimelshauzen i romantičara poput Kolridža i Bajrona, Dikensa („Na vratima Bedlama“), odlomka iz Melvilovog „Mobi Dika“, do Rusa: Tolstoja („Opklada“), preko Jesenjina („Crni čovek“), Zoščenka, Katajeva („Dnevnik jedne pijandure“), do odlomka iz romana „Moskva-Petuški“ Venedikta Jerofejeva“ i Sergeja Dovlatova… Ispostaviće se da je pisaca iz doba SSSR-a srazmerno malo.

Sergej Jesenjin
Sergej Jesenjin Foto: Vladimir / Sputnik / Profimedia

„Ali tu treba stalno imati na umu sledeće: ukoliko se izuzme Venedikt Jerofejev, čiji je roman po mišljenju mnogih nedostižno najveće delo na temu alkoholizma, uprkos poslovičnom pijančevanju pisaca i umetnika u epohi komunizma, srazmerno mali broj je ta svoja iskustva neposredno i umetnički ubedljivo tematizovao. Upravo je takav slučaj i sa našim piscima“, piše Čakarević u uvodnom tekstu, izuzimajući Jakova Grobarova i Milisava Krsmanovića (zastupljenog sa tri priče iz „Mojih ispada“).

Sutra: Naši pisci i alkohol

Komentari

Vaš komentar