Milena Marković: Ako ne bude onih posle mene, neću postojati

Kultura 19. jun. 202123:15
Podeli:
Milena Marković, intervju
Milena Marković Foto: Zoran Lončarević

Ima par ključnih događaja na koje bi se "Deca" mogla svesti: rođenje, bolest i smrt ili Eros, Tanatos i sve što ide uz to. Sve ostalo je samo išlo ka tome da stvar bude jasna i da sve dovedem u vezu sa svetom u kom sam živela i koji više ne postoji. Nema tu nikakvog lamenta, nego jednostavno više ne postoji, kaže, između ostalog, pesnikinja Milena Marković o svojoj novoj knjizi.

Nagrađivana pesnikinja, autorka drama i scenaristkinja Milena Marković, oglasila se posle sedam godina novom knjigom pod nazivom „Deca“ u izdanju beogradskog „Loma“. Ta knjiga bi mogla da bude shvaćena i kao roman stihovima, kako to ocenjuju izdavač Flavio Rigonat ili pisac Miljenko Jergović, ili poema kako je naziva pesnik Zvonko Karanović, ali se svi slažu u tome da je to izuzetno snažno, uznemirujuće štivo pisano autentičnim pesničkim glasom. „‘Deca’ su roman o djetinjstvu, o djeci koja rađaju drugu djecu, o obitelji – disfunkcionalnoj, jer tko, osim popova i pedagoga, zna za funkcionalnu obitelj, ‘Deca’ su poema o osujećenom, vječno nedovršenom odrastanju, moćna, u našim jezicima neusporediva, najveća knjiga o ženskosti, o majčinstvu, kćerinstvu i sinovstvu, opasan roman o povijesti, onoj nama najvažnijoj i traumatičnoj, koja poteče s Drugim svjetskim ratom, nastavi se kroz osamdesete, to desetljeće našeg odrastanja, i pregazi nas tokom devedesetih“, zapisao je, uz ostalo, o ovoj knjizi Jergović.

To je i knjiga koliko o autorki i njenim precima, toliko i o njenom sinu i deci koja će tek biti rođena, ispisana brutalno iskreno, neretko i sa u najmanju ruku uznemirujućim situacijama i detaljima o kakvim se najčešće ćuti, istovremeno i brutalno i nežno. Milena Marković je, u razgovoru sa generacijski bliskim pesnikom Zvonkom Karanovićem preksinoć u okviru programa „Booking“ u Kulturnom centru Grad, govorila o novoj knjizi, načinu na koji je pisala tu poemu dužu od 160 strana, o jeziku, slengu i psovkama, odnosu njene poezije spram njenih drama i scenarija, piscima i književnosti koja je uticala na nju, njenom uticaju na mlađe pesnikinje i pesnike…

„Od poezije se ne živi, ona je za večnost“

Milena Marković još pre nekoliko godina najavila poemu, podsetio je Karanović, i rekla da je to „jedna veoma ozbiljna stvar“ i zapitao je zašto se odlučila za poemu i zašto joj je bilo potrebno toliko vremena da ona nastane.

– Ja sam u tom trenutku, 2014, imala osećaj da su stvari koje sam do tada pisala dosegle određeni nivo i onda sam krenula na sledeći. Pesnici koje ja volim su se u jednom trenutku oprobali sa poemama i sela sam da je pišem onog trenutka kada sam našla „ključ“, a to je da pišem o deci, o meni i deci koju sam gajila i o deci koju znam, pošto je jedna od tema i teza ove poeme da niko nije odrastao. Toga ima i u drugim mojim pesmama, jer dete vas odredi za ceo život, na dobro ili na loše, toga da su deca, između ostalog, način da čovek doživi večnost i stalno doživljava neku vrstu radosti, a isto tako da su deca stavka koja vam i završi život… To su sve teme i u takozvanoj velikoj literaturi, od 18. veka, od kad je čovek u fokusu. Nema razloga da pričam o tome koje sve sam poeme čitala, čitala sam mnoge. A zašto tih sedam godina? Razlog je vrlo konkretan: morala sam da zarađujem novac. Radila sam neke druge stvari, i to je sasvim u redu, pokazala sam se u nekim drugim disciplinama, uspela sam u tome. Od poezije se ne živi, ne znam da li je iko živeo od poezije. Poezija je za slavu, za večnost. Do poezije je meni najviše stalo i kad god sam imala vremena, sedela sam i pisala, i čekala sam da to bude završeno i bude onako kako treba. Odgovor je jednostavan: nisam imala vremena – kazala je Milena Marković.

Milena Marković
Foto: Promo

Pišući „Decu“, ispričala je, jedine prepreke bile su joj vreme i sumnja „da li je nekome to što radi dovoljno zanimljivo u tom stilu“.

– Kada je u pitanju tako veliki format, prvo se gubi preglednost. To je najveći problem. Tema i ideja mi nisu bile problem, to sam našla odmah na početku. Drugo, trudila sam se da ona ima asocijativnu metodu, i bildungsroman, i roman iz 18. veka, one razne avanturističke trivije i opisi nikogovića… i poniranja u svest putem raznih čula kao što je to kod Prusta, Džojsa i Knausgora, a da toga bude u određenom smislu u tom mom stihu koji je tako skokovit, neočekivan i na neki način svesno jurodiv. Trebalo mi je da to sve pomirim, da imam nekoliko vrsta stihova… Davala sam razne uzorke na čitanje i to što sam pisala u nekom trenutku pretilo da bude neujednačeno, pošto ima razne metrike, razne vrste stihova, nekoliko načina na koje se prilazi stvarnosti i događajima, ali na kraju je to sklopljeno. Tu, u principu, ima par ključnih događaja na koje bi se mogla svesti: rođenje, bolest i smrt ili Eros, Tanatos i sve što ide uz to. Sve ostalo je samo išlo ka tome da stvar bude jasna, prepoznatljiva i „prebacivanje rampe“ u tome – kada je reč o epskom – da sve upotrebim i dovedem u vezu sa svetom u kom sam živela i koji više ne postoji. Nema tu nikakvog lamenta, nego jednostavno više ne postoji. I da sve to dovedem u vezu sa određenim okolnostima, namerno infantilno strukturiranim, zbog kojih taj svet više ne postoji i sa najavom nečeg novog što dolazi, a ne znamo šta će biti, isto kroz jedan veoma ličan hod koji opet ima veze sa rođenjem, smrću, večnošću i time ko će od nas da ostavi traga – priča Milena Marković.

Milena Marković
Milena Marković Foto: Ana Batrićević

Primećujući da pesnikinja „iz knjige u knjigu sve više ponire u sebe i iznosi sve intimnije stvari“, Karanović je upitao koliko je to teško i postoji li prostora da u sebe uroni još više.

– Uvek ima prostora za dalje, to uopšte nije dilema. Pričali smo ranije o Beketu, on je jedan od mojih omiljenih pisaca… Mogla bih da budem bezobrazna i da kažem: kakve to ima veze sa mnom, ali ne postoji pisac koji nije pisao o sebi. Da parafraziram bestidno Selina, koji kaže da mora da se izvrne sopstvena koža i da se piše po njoj kao po bubnju, jer ako je nešto za džabe, onda to smrti na džabaluk ili je loše. Jedino što čovek ima je taj jedan jedini, autentični glas. Na piscu je u kom stilu će pisati i kako će to koristiti. Svi pisci su pisali o čoveku kog poznaju, o porodicama koje poznaju, stvarima koje su gledali oko sebe, i ovde je (u „Deci“, prim. nov) bilo samo pitanje da li ću ih imenovati. Do sada, u kratkoj formi, to je bilo samo na blesak, a ovde se spominju imena i prezimena dece, rođaka, prijatelja… A to je samo pitanje odluke, da li ćeš uraditi tako nešto. Jednostavno sam imala na umu da je u pitanju poezija i da to neće da bude toliko ni čitano, ni transparentno koliko bi bilo da je roman. Ne verujem da ću ikada morati da dođem u situaciju da moram da branim tu vrstu ogoljavanja pred vulgarnom publikom i kritičarima, jer, uostalom, ta scena ovde i ne postoji. Uvek može da se ode dalje i dublje. Samo je veliko pitanje šta će mene sledeće da zanima. Pesnik mora da se razvija. Ne možeš pošteno da radiš bilo šta a da ostaneš na istom nivou. Ovo je faza u kojoj je mene ovo zanimalo, imala sam da kažem ovo što sam rekla – jasna je Milena Marković.

Navodeći da je triput pročitao „Decu“ i da mu se ona svaki put činila boljom, Karanović je primetio da „između jakih reči, iz situacija koje među kojima mnoge nisu nimalo prijatne“ sve vreme, pored brutalnosti, izbija i „neverovatna nežnost“. On je podsetio da je pesnikinja, govoreći o jeziku kojim piše još od prve zbirke („Pas koji je pojo sunce“, 2001) rekla da se namerno odlučila za ulični jezik, psovke i sleng jer on korespondira sa vremenom i zapitao je kako je došla do svog prepoznatljivog glasa.

Milena Marković
Milena Marković i Zvonko Karanović u KC Gradu Foto: Ana Batrićević

– Mogu i drugačije da pišem. Ima u „Deci“ raznih delova. Bila sam dosta mlada kada sam počela da pišem, kroz imitaciju, i sva deca koja počnu da pišu sa 12 ili 14 godina tako pišu. I u to vreme sam jako volela „čiste pesnike“, Kitsa, Bajrona, Helderlina… Možete misliti kako je to izgledalo. Suštinski, moje su teme vrlo slične njihovim, ali jezik ne može biti isti, to prosto nije moguće. U to neko vreme naišla sam na rusku avangardu i tu su žargon, brutalizam, košmarnost, ponornost, poetski realizam… Svega toga je bilo kod ruskih avangardista i ja sam se tu pronašla. U jednom trenutku, kada je 2001. trebalo da mi izađe prva zbirka, osetila sam da toga nema. Bilo je žargona kod Dragoslava Mihailovića, ali ne ovoga što je, zapravo, „pevanje pod vešalima“, nije bilo nikoga iz „duge loze nikogovića“ koji ustaju i progovaraju o sebi i svom svetu na taj način beskompromisan i surov i on se razlikuje od drugih pesnika koje volim. Suštinski je tu u pitanju jedna velika žudnja za životom, i možda je to moj stil odvajalo od onoga kom sam se uvek divila. Tako je to krenulo. To mogu sada da artikulišem, a tada sam imala osećaj da je to put kojim prirodno treba da krenem – rekla je Milena Marković.

Na tom putu se i menjala.

– Usput sam usvajala neke stvari, trudila sam se da ostanem skrušena, da radim na sebi, sve vreme sam učila, jer sam videla da, što se tiče jezika, forme i strukture (a bavila sam se i dramom) mogu da napravim razne stvari, da imam tu vrstu sluha, ali da ono što je esencija, težište te poezije, mora da ostane nedirnuto, a to je nešto krajnje jednostavno i ima veze sa muzikom, to „ja sam došla i ja ću da vam kažem“. Kasnije se to prenosi na tradiciju. U zbirci „Ptičje oko na tarabi“ direktno se nadovezujem na srpsku epsku tradiciju, namerno, jer smatram da je to jezički izrazito bogat potencijal i da to postoji u mom biću kao izraz koji mi je svojstven. To je pitanje identiteta. Imate identitet Marka Kraljevića, identitet mračnog Maksima Crnojevića i identitet Banović Strahinje. I sva tri žive u meni. Da li ću ja biti obesno karnevalski bestidna da pevam pod vešalima, da li ću biti mračna u romantičarskom zanosu i da li ću da se bavim pitanjima šta je čovek ili šta je čast, sve tri struje su tu. Ne kažem da je to ideološko pitanje, ali je promišljeno. Rano sam shvatila da to, kao, mi smo deca devedesetih i to što smo tada doživeli, da je tada bilo ono, a sad je ovo, nije za sprdnju, i to je naše. Mislim da se sve ponavlja i čovek mora da bude u stalnoj vezi sa izvorom, sa živim jezikom koji kod mene može biti i potpuno artificijelan, može biti narodni, i takozvani ulični – navodi pesnikinja.

„Jedno radim za izvođenje, a poezija je samo moja“

Ocenjujući da su „Deca“ možda i kruna dosadašnje karijere Milene Marković, jer je knjiga „izvedena na izvanredan način“, Karanović je upitao koliko je to bila stvar intuicije, a koliko rada na tekstu.

– Stvari mogu da dolaze instintivno kada imaš 25 ili 26 godina, i ne verujem mnogo piscima koji, kada profesionalno uđu u ovu delatnost, tvrde da i dalje rade intuitivno. Nemam ništa protiv, neka pričaju takve stvari, ali u to ne verujem. Ja mislim da je to pitanje ozbiljnog rada i odluke. Pitali su jednom Fasbindera – a zna se kako je živeo i umro, bio je mlađi od mene kad je umro – šta je način njegovog rada, očekujući verovatno neki bombastičan odgovor, a on je rekao: rad i disciplina. I to je to. To postoji i kod Getea. Počinje sa „bukom i praskom“, a nastavi se sa vrlo ozbiljnim promišljanjima… – kaže Milena Marković.

Milena Marković
„Booking“ u KC Gradu Foto: Ana Batrićević

Karanović u knjizi primećuje i „filmsku brzinu i frenetičan ritam“ i kaže da „ko uzme da čita knjigu ne staje“, pa je pitao i koliko je Mileni Marković iskustvo rada na televiziji, filmu i pisanju drama pomoglo u pisanju „Dece“.

– Iskreno, te discipline kod mene nemaju veze jedna sa drugom. Imam prosto smisla za vizuelno i imala sam ga od trenutka kad sam se ispilila. U tim drugim disciplinama je potpuno druga igra. To je tamo namenjeno izvođenju i uvek se tu prilagođavam, a poezija je potpuno moja stvar gde radim po svom. I ne mogu da kažem da li je to uticalo. Jedno radim za izvođenje, a ovo je nešto što je prosto samo moje. Vizuelno izražavanje, odnosno izražavanje kroz pokret je nešto čemu sam bila sklona od samog početka. To mi je još od Majakovskog, a volim i Hlebnjikova, to su pesnici koji su imali ritmičnost u sebi. Vizualizacija je kod mene išla kroz poeziju – navodi pesnikinja.

Nova generacija pesnika nije opterećena našim vremenom

Na Karanovićevo pitanje da li je svesna da utiče „na celu generaciju dece, pesnikinja i pesnika“, da li joj mladi autori donose svoje pesme i da li je to zanima, odgovara potvrdno.

– Izrazito su nezgodne sve ove javne discipline. Tu ljudi, posebno ako su dobili ljubav, pažnju i divljenje, u jednom trenutku polude i prestanu da budu skrušeni i skromni, stalno očekuju da se to i dalje dešava i ne obraćaju pažnju na ono što dolazi. Ja sam usvojila suprotan princip. Zašto sam ga usvojila? Čak ne ni iz neke plemenitosti, nego iz sebičluka kontinuiteta. Znači, ako ne bude onih posle mene, ja neću postojati. To je vrlo jednostavna stvar. I to je pitanje jezika, pitanje kulture. Trenutno postoji jedna pomaljajuća, izuzetno jaka i zanimljiva pesnička scena. To su različiti ljudi koji traže svoj put, dosta su mlađi od mene, imaju između 25 i 30 godina, potpuno druge generacije. Oni su neopterećeni našim vremenom, drugačiji su. Ako su nešto naučili od mene, od nas, znači da smo nešto uradili – zaključuje ona.

Mladi pesnici joj se javljaju, kaže Milena Marković, dobija rukopise, i ona ih sve pročita.

– Ali to je jako nezgodno. Ja pesme pročitam, ali živim usamljenički život i onda ne znam šta bih dalje sa tim. Znači, podelila sam neku emociju i to je to. Mnogo i radim, a onda gledam da ne čitam mnogo stvari koje rade moji ispisnici. Napravim sebi gomilu knjiga i posle ih sve pročitam. Ne prođe mi ništa nepročitano. Čitam rukopise tih mladih ljudi, ali ne može čovek da radi dve stvari. Radim i na fakultetu, pa ono što imam da kažem u tom smislu pomoći i obuke, to dam na fakultetu. Pošto živim jedan usamljenički život, jako mi je milo kada dobijem neku pažnju i izraz poštovanja, i to ostaje na tome, a onda me život odvuče… – iskreno priča.

Kao dva „verovatno najveća pisca koji sada pišu“ vid Mišela Uelbeka i Zaharija Prilepina.

– Dosta su različiti. Uelbeka nisam upoznala, Prilepina jesam. Obojica imaju veličinu, obojica su spoznala iz potpuno različitih perspektiva probleme zapadne civilizacije u kojoj se i mi nalazimo. Oni su obojica i mudraci, i proroci, i prokletnici. I meni su jako uzbudljivi – dodaje Milena Marković.

Komentari

Vaš komentar