"U međuvremenu, more je poslalo dopis."
Sanja Savić Milosavljević, „Priče lopova poštenjačine“, Bedem 2021.
„Opasna zvjerka na raskrsnici više vrsta srama“, „Slikar na toboganu“ i „Ledeni tango“ tek su neki od čudnolikih naslova u zbirci priča Sanje Savić Milosavljević, romansijerke, pripovedačice i scenaristkinje „Vremena zla“, koja je ovu knjigu i ilustrovala. Da li su raznolike prozne celine u ovoj zbirci bajke, proširene metafore, zen-zagonetke ili satirična snoviđenja, teško je odrediti: u njima ima humora i duhovnosti, šarma i prisnosti, očuđenja i apsurda koji ih mogu ravnopravno svrstati u štivo za starmalu decu i detinjasta odrasla bića.
Priče Sanje Savić Milosavljević mogle bi se posmatrati i kao basne, ukoliko se za junakinje basni ikako mogu kvalifikovati tri ledenice i jedna bara. Ove prozne celine različite dužine i intonacije povezuje želja da se svet oko nas oživi, razigra i produhovi, pa tako bara na udubljenom asfaltu jedne evropske prestonice pokreće lanac apsurdnih događaja time što za sebe tvrdi da je ista kao more, a da je grdosija od nadvožnjaka iznad nje jedina prepreka da se u njoj ukaže odraz neba. „Ivičnjak se iznervira i prekine komunikaciju s barom“ samo je jedna od apsurdnih, razigranih rečenica koje odaju šarm i nestašluk pripovednog glasa. Priča „Bara u moru, more u bari“ pretvoriće se, gotovo neopazice, u parabolu političke kampanje, urbanističkog nereda vrednosti i destruktivnog narcizma, a da nijednog trenutka neće izgubiti šarm i dovitljivost čisto dečje književnosti.
Vladimir Vujović, „Spaljivanje Džošua drveta“, Sumatra 2021.
„Šta je jedan mali poludeli grad koji nestaje u pukotini, kojeg guta oholi zvuk.“
Barbar je sumoran, od svih zaboravljen grad kojim se svakoga dana u isti čas zaori jezivi zvuk – dopire od Repetitora, svetionika i odašiljača, a ima veze sa Bombardovanjem od pre osamnaest godina. Zvuk, nazvan Pip, urednošću javljanja i trajanjem od tačno šezdeset i šest minuta muči meštane i razara njihove već razdešene živote; godišnjicu „oholog zvuka“ ipak prati „spori talas nemog uzbuđenja“, „koji se još uvek ne može nazvati nadom“.
Barbar nije Fukušima ni Černobilj, to znaju akteri ove sumorne storije sa brižljivo razmerenim slojevima nade i straha. Elementi distopije i ekokritike prepleteni su s idejom da se pokaže kako sveprisutna nevidljiva pretnja pokreće mlade ljude da osnuju bend i stvore svoju muziku, a Helenu, majku jednog od njih, da posle samoubistva prijateljice uredi svoj život. Helenini dani zovu se Lyndsay ili Gerasim, ne samo zato što ona ne voli ustaljena imena: proganjana sećanjem na Magdalenu, Helena pisanjem romana pokušava da vrati red u rasutu slagalicu smisla.
Naslov kaže da je ovo roman o muzici, poput „Vajbgajsta“ (Needle in the Groove, 1999), britanskog pisca Džefa Nuna. Muzika je sušta suprotnost destruktivnom zvuku: zrak nade, i isceljujući, paralelni životni tok.
Tema prvog Vujovićevog romana bio je šahovski meč Borisa Spaskog i legendarnog ekscentrika Bobija Fišera koji je sankcijske 1992. odigran na Svetom Stefanu u organizaciji Jezdimira Vasiljevića. Devedesete su i u drugom romanu barskog lekara tema za razmaštavanje.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar