Knjige za ovu nedelju: Albahari i Saramago

Podeli:
David Albahari, Knjiga o fotografiji, Žoze Saramago, Beležnice, knjige, korice, knjiga, korica
Foto: Gerardo Gazia / Avalon / Pierre-Philippe MARCOU / AFP / Profimedia / Promo

"Na fotografiji je počelo zaboravljanje."

David Albahari, Žarko Radaković, „Knjiga o fotografiji“, Laguna 2021.

U jednoj priči Davida Albaharija glavni junak pokušava da svom sinu usadi strast za sakupljanjem poštanskih maraka; uzalud, jer opčinjeni dečak radije gleda u „slepo oko kompjuterskog kiklopa“ nego u marke Gvineje i Kostarike. Nasuprot pasivnom digitalnom formatu, nemoćnom da reprodukuje sećanje i utisak, analogna fotografija nudi dublji uvid u trenutak suštine i suštinu trenutka.

U „Knjizi o fotografiji“ Albahari sa prijateljem i koautorom Žarkom Radakovićem ne slaže slike u album da bi uočio njihove tajne veze; naprotiv, petnaest se fotografija raspe u usamljene, nevezane okidače sećanja i pokretače razmišljanja o svakodnevici i prošlosti, o umetnosti i životu, o izazovu da se jednako razmere fantazija, anegdota i parabola.

Strasni zaron u fotografije predela, broda i dvovisinskog razboja prate klinička preciznost jezika i oštar pripovedni fokus. Poglavlja ove knjige nisu overa dva života žigom obične želje da se prošlost ponovi, nego nas i uznemire podozrenjem da škljocanje foto-aparata zapravo pokreće zaborav, i da se njime neretko rizikuje prikrivanje istine. Zamrznuvši jedan trenutak, fotografija čini da se zaboravi sve ostalo, da iščeznu i emocije i faktografija. Fotografija, čak, prikriva krivicu i odgovornost portretisanih za sve ono što se dogodilo izvan kadra.

David Albahari, Žarko Radakovć, Knjiga o fotografiji, knjiga, knjige
David Albahari, Žarko Radakovć, Knjiga o fotografiji. Foto: Promo

Ipak, „fotografija je i dalje mera našeg postojanja“ – ta rečenica bistri zamagljeni prostor sećanja i potvrđuje da je autorski duet snažno združen u želji da pripovedanjem potre zaborav.

Žoze Saramago, „Beležnice“, Laguna 2021.

„Ne dajem linkove, ne upuštam se u direktne diskusije sa čitaocima, ne opštim sa ostatkom blogosfere.“

Na blogu portugalski nobelovac Žoze Saramago se u britkim i hitrim zapisima prepušta sećanjima, ogleda u političkim analizama, obrušava na društvene nepravde i grehe političara, ljuti na katoličku crkvu i Berluskonija.

Autor „Slepila“ i „Godine smrti Rikarda Reiša“ pohvali se da je brazilski akademik i odbrani od kritika za „višak zgražavanja“. Kao letnju lektiru nudi svoju „duhovnu porodicu“: uz obavezne Kamoiša i Pesou, u njoj su Kafka („jer je pokazao da je čovek kukac“), Servantes (bez kog bi Iberijsko poluostrvo bilo „kuća bez krova“), Montenj, „zato što mu nije bio potreban Frojd da bi saznao ko je“. Za ushićenje romanom „Sto godina samoće“ ovaj bloger kuje novu reč: „traumatizam“. Tokom sajamskih susreta s čitaocima koji hrpimice kupuju njegove knjige razmišlja o – uticaju razvoda na umnožavanje kućnih biblioteka.

Saramago se proročki plaši da se laž izrodila u „neku vrstu druge istine“. Ameriku smatra velikom zemljom koja često ima male predsednike: Džordž Buš je „možda najmanji od svih do sada“. Čim Hilari postane državna sekretarka, Saramago joj predlaže da odbaci udato prezime, „koje isuviše podseća na izanđali kaput sa rupama na laktovima“.

zoze saramago beleznice foto promo

Nesklonost kardinalima i biskupima čije bi raskošne odore skandalizovale Isusa iz Nazareta Saramago pokazuje samo za tu priliku sročenom kovanicom „vaticanices“, koju Jasmina Nešković i Jovan Tatić briljantno prevode kao – vatikanluci!

Komentari

Vaš komentar