Koloplet zločina i strasti, i zločina iz potrebe za osvetom nezaustavljiv je, bojim se, na ovim prostorima. Koliko god se nadali da će sledeće generacije biti pametnije, racionalnije, ispostavlja se da su možda čak i malo krvoločnije od prethodnih, kaže za Nova.rs glumac Izudin Bajrović.
– Bog se potrudi da nas vrati na našu meru. Lepo ti kaže – zaustavi se, jer se nisi zapitao možeš li izdržati sve. A ne možeš – ovako se sarajevski glumac Izudin Bajrović osvrće na „mračni mart“, kada ga je, posle dve godine odoljevanja ščepala korona. A ova, 2022. jednom od najcenjenijih bosanskohercegovačkih glumaca počela je radno. Samo što je završio jedan film u Crnoj Gori, i u Srbiji, gde već neko vreme snima i seriju „Pad“, i radovao se novim projektima, među kojima su opet serija „Nemirni“, ovde u Beogradu, pa druga u Turskoj, te film o Sarajevu, igrajući pride u Narodnom pozorištu u Sarajevu „Kralja Lira“ i „Balkanskog špijuna u Sarajevu“, u „Caru Edipu“, usledila je iznuđena pauza.
– Ne možeš izdržati sve – priznaje nam Izudin Bajrović, dok sedimo u bašti jednog beogradskog hotela nedaleko od beogradske industrijske zone. Zgodno mu je tu, priča nam, jer je preko reke studio u kom snima seriju „Pad“, koju po memoarima Žarka Lauševića radi Bojan Vuletić. Iako je ugovorom obavezan na „veo ćutanja“, otkriva da u projektu igra „običnog čoveka“:
– Ali, običnog čoveka koji je zbog tradicije bio prisiljen da izvrši krvnu osvetu. I zbog te krvne osvete leži u zatvoru. Radi se o tradicionalnom čoveku, a tradicija nas pretvara u svoje robove. Analizirajući lik koji igram nisam uspeo u njemu da nađem ništa negativno, ni pokvareno, ako se tako nešto može reći za čoveka koji je izvršio ubistvo. I bez nekog prevelikog žaljenja izdržava kaznu za to svoje nedelo – opisuje Bajrović novu ulogu.
A vrsni sarajevski glumac, rođen u Pljevljima, gradu za koji krvna osveta nije toliko karakteristična, koliko za neke druge delove Crne Gore, vraća se u detinjstvo kada je na televiziji prvi put čuo za taj „pojam“…
– Gledao sam emisiju snimljenu na Cetinju u kojoj jedna žena priča kako tamošnje groblje nazivaju „Dom mladih“, upravo iz razloga te tradicionalne „obaveze“ da se krv plati krvlju.
Osveta, ne samo krvna, jeste nešto što je prisutno na ovim prostorima vekovima unazad, nešto čega nikako da se otresemo. Upitan kad će se taj strašan oblak, koji se nadvio nad ovim tlom, razvejati, umetnik ovako odgovara:
– Znate, moja majka, koja od rođenja do danas živi na istom mestu – u Pljevljima, promenila je sedam država. Mnoge od tih promena država desile su se nasilnim putem. Kao da za naredne generacije ostavljamo razlog za osvetu. Kada sam bio mlad mislili smo da je to vreme završeno. Učeni smo tako, a nismo ni shvatali koliko ne znamo i koliko je jaka ideologija, koja tera svaku narednu generaciju da se sveti prethodnoj. Taj koloplet zločina i strasti, i zločina iz potrebe za osvetom nezaustavljiv je, bojim se, na ovim prostorima. Koliko god se nadali da će sledeće generacije biti pametnije, racionalnije, ispostavlja se da su možda čak i malo krvoločnije od prethodnih – konstatuje glumac.
I dok se nameće pitanje kako to zlo preseći, Bajrović ne vidi rešenje, jer čim „malo zagrebemo u našu istoriju prvo na šta naiđemo jeste krv“. Glumčeve reči naslanjaju se tako na ono što je za Nova.rs kazala rediteljka Jasmila Žbanić. Govoreći o trijumfu „Quo Vadis, Aide?“ na dodeli Evropskih Oskara istakla je da kad bi taj film bio prikazan u Srbiji, bila bi to poruka da je rat na ovim prostorima završen.
– Sve dok su ove vlasti na čelima država, ne samo o Srbiji, neće se stvari promeniti. Jer, ove vlasti žive od nacionalizma, od potpirivanja mržnje, želje za osvetom protiv onih drugih… Sve dok ta vrsta razmišljanja, i strasti u vlasti postoji ne možemo očekivati da će se stvari promeniti, niti da će „Quo Vadis, Aida?“ biti prikazan ovde. Široka publika u Srbiji, nažalost, nije gledala film, jer nije prikazivan u bioskopima, niti na Javnom servisu, ali ogroman broj ljudi, pogotovo iz kulturnog miljea, video ga je. I dobio sam ogroman broj pozitivnih reakcija ljudi iz Srbije. Da se radi o filmu koji ima notu propagandnog, mrziteljskog, koji potpiruje strasti, ne bi ih bilo. „Aida“ pokazuje tragediju koliko ju je bilo moguće sažeti u film. Ako jedno umetničko delo uspe da zadrži notu objektivnosti i realnosti, a da pritom ne kopa oči nikom drugom, onda je to znak da ono što je film postigao nije slučajno – stav je glumca koji u „Aidi“ igra supruga glavne junakinje.
Tragedija i rat je nešto što je obeležilo glumčeve mladićke dane. Tek koju godinu nakon što je završio Akademiju u Sarajevu u klasi Bore Stjepanovića, pun energije i želje za dokazivanjem, našao se usred pakla…
– Sarajevo je grad koji dan pred početak opsade i haosa nije verovao da će se to desiti. Verovatno je to bila naivnost. Valjda su svi mislili da je to poslednji grad u kojem se to može desiti. Jer, Sarajevo je multietničko, u tom gradu se peva, igra, izlazi, svaki dan je vikend… I odjednom ste svedoci atmosfere u kojoj napetost i mržnju možete seći nožem. Početkom aprila kada su pale prve granate na Sarajevo, shvatate da ništa ne znate i da ste u paklu. Mnogi nisu preživeli opsadu Sarajeva, ali oni koji jesu tri i po godine borili su se da bi uopšte ostali u životu sa svojim porodicama. Ja sam u tom periodu dobio dvoje dece… I tad sam shvatio da se život ne može ubiti, jer uvek je tu onaj poslednji Mohikanac koji predstavlja narod koji nestaje.
U svem tom haosu, u toj čoveku očigledno urođenoj želji za porobljavanjem i ubijanjem, iluziju normalnog života Bajroviću je pružalo pozorište:
– Pozorište nikad nije bilo životnije nego tada. Već 35 godina se bavim pozorištem i nikada pre toga, a ni posle toga, pozorište nije bilo istinitije nego tokom te četiri ratne godine. Shvatili smo koliko je potreba za umetnošću deo ljudskog bića. Ne govorim samo o nama koji smo bili na sceni, već publici koja je pod stravičnim okolnostima dolazila i ostajala ispred vrata jer nije bilo dovoljno mesta. Okolo padaju granate, puca se, svaki izlazak iz kuće je opasan a ljudi hrle u pozorište. Neki su po pet puta gledali istu predstavu – priseća se glumac.
Nedavno je do našeg sagovornika došao i poražavajući podatak – da je u tim ratnim godinama bilo više premijera na godišnjem nivou nego danas. A na našu konstataciju da je to svojevrstan paradoks, Bajrović se nadovezuje iskazom da su pravu suštinu pozorišta i umetnosti spoznali tada:
– Pozorište je za vreme rata bilo jednako život. Možda sam mogao da odem iz Sarajeva, kao neki, ali izabrao sam da ostanem. Bežanje za mene nije kvalitet. Od smrti ne treba bežati, iako razumem strah i želju čoveka da život produži koliko je to moguće…
Život pod stalnom pretnjom, bez novina, radija, televizije, bio je „podnošljiviji“ kada bi se do Izudina Bajrovića probile reči podrške i utehe koje su stizale od znamenitih ličnosti iz čitavog sveta.
– Samo smo mislili kako toga dana preživeti, doneti vodu, nabaviti hranu, kako se odbraniti… Znate, Majka Tereza nije lečila samo lekovima, već blagom rečju, podrškom najbolesnijim ljudima. A svi mi u Sarajevu vapili smo za lepom rečju. Dosta nam je bilo svakodnevnog umiranja, straha od metaka, granata… Kad je Vanesa Redgrejv došla u Sarajevo da radi s nama i da igra predstavu, pa to nam je tako značilo. Umetnica koja je za nas bila nešto nedostižno, odjednom sedi s nama, igra, ponaša se kao da između nas nema nikakve razlike. Možete misliti kakav je isprva to bio šok za nas. Kao i saradnja sa Suzan Zontag, jednom od najznačajnijih umetnica čitave kulturne epohe. I u jednom trenutku postalo nam je sasvim prirodno da te velike, značajne osobe sede preko puta nas i tretiraju nas ravnopravno sebi.
Ako uporedi tu životnost teatra tokom ratnih godina, s današnjim trenutkom, Izudin Bajrović, koji je jedno vreme bio na čelu Narodnog pozorišta u Sarajevu, i igrao na scenama sve, od Šekspira, preko Gogolja i Čehova, do Meše Selimovića i Dušana Kovačevića, ističe kako je sada presudan novac:
– Novac danas određuje šta i koliko se može raditi. Sve što smo radili u ratu bilo je potpuno besplatno. Kostime, scenografiju krpili smo iz nekih fundusa. Sada ljudi hoće da budu plaćeni za ono što rade, vlast dozira izdvajanja za kulturu, pa iz budžeta može da se napravi pet-šest premijera godišnje, a tokom rata se pravilo 15. Pozorište se politizovalo, postalo ogledalo društva i sve je zasnovano na onom – „daj meni više“… Tokom rata politike nije bilo u pozorištu, a jedina politika bila je da ono uopšte postoji, jer je mogao neko te 1992. godine reći – zatvaramo sve, rat je, nema umetnosti. Srećom, to se nije desilo. I sve što smo mi tada radili pod svećama odjeknulo je u svetu, ono što je Suzan Zontag radila u Sarajevu, a 1994. godine imali smo priliku da izađemo iz grada i igramo u pozorištu Pitera Bruka. Naša misija je odjeknula svetom.
Gostovanjem Vima Vendersa i novim ostvarenjem Danisa Tanovića „Deset u pola“ u kojem, pored Branka Đurića, glavnu ulogu tumači naš sagovornik otvorio je prošlogodišnje izdanje Sarajevo film festivala. Upitan kako je ova manifestacija uspela da se nametne kao jedna od najznačajnijih u regionu, ali i šire, kaže:
– Taj festival je pokrenut usred rata, tokom opsade Sarajeva, i napravljen je prepoznatljiv brend. Koga god iz regiona sada da pitate šta vas asocira na Sarajevo, svi će reći – burek, ćevapi i Sarajevo film festival. Znači, uspeo je da sebi priskrbi značaj bureka i ćevapa. Divno što je postao jedan od simbola Sarajeva. Ali, to traje osam dana godišnje. Sarajevo bude centar regiona, svima bude lepo, ali nama koji od kulture živimo ostalih trista pedeset i nešto dana, veća je briga što se u bosanskohercegovačku kinematografiju ne ulaže novac. Dešava se da se godišnje snime jedan ili dva filma, ili nijedan. I tu dolazimo do egzistencijalnih stvari – da glumci i autori nemaju posla. Tako da nas Sarajevo film festival, nažalost, podseća i na sve ono što nam nedostaje – da budemo zaposleni i imamo od čega da živimo…
Surovu borbu za egzistenciju „dotukla“ je pandemija koronavirusa. Velika većina glumaca, kako svedoči naš sagovornik, ostala je bez ikakvog izvora prihoda. I dok se Tanovićev film dotiče te pandemije, reditelju to nije bila, kako nam otkriva Bajrović, namera:
– Prva ruka scenarija nije se doticala pandemije. Kad mi je Danis poslao drugu ruku scenarija, video sam da je najznačajnija promena u odnosu na prvu verziju što se sve dešava u vreme korone, i meni je to bilo užasno zanimljivo. Živeli smo u svemu tome uslovljeni onim što je korona učinila od nas, a izbegavali smo da pričamo o tome. Često me pitaju da li će prestankom pandemije biti smanjena vrednost filma, ali mislim da je to dokument jednog vremena i da će tek dobijati na značaju. Mislim da je to film koji je ušao u narod i da će ga gledati buduće generacije. Upravo ta situacija neke neobičnosti, držaće ga svežim uvek i kad deca jednoga dana ne budu znala šta je korona – smatra Izudin Bajrović koji Tanovićev film na kraju opisuje kao bajku o Sarajevu:
– Sve je tu isuviše lepo da bi bilo istinito. To je jedan romantičan prikaz ljudi i grada koji je moguć samo u bajkama. Gledate film koji nema previše dodira ni sa realnim Sarajevom ni sa ljudima. Možda ima realnog dodira sa ćevapima, a sve ostalo je romantizirano zbog čega mislim da će ga voleti i naredne generacije. Jednako kao što vole „Valter brani Sarajevo“, koji se može gledati kao „Kum“ – svakoga dana. U tom filmu imate herojstvo Sarajeva koje nije realno, ali gledajući ga grad postaje nešto što mi želimo da bude. I ja tako želim da ljudi ovde postanu dobri, duhoviti, da se bave običnim stvarima, ne muljaju previše, i da ne ubijaju…
Bonus video: Bono Voks na Sarajevo film festivalu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare