Ja sam u priličnoj meri živeo onako kako sam hteo. Možda nisam snimio sve ono što sam želeo, ali dosta toga sam ostvario, kaže za Nova.rs reditelj i akademik Slobodan Šijan.
Mene filmski kritičari nikada nisu voleli, gledali su na mene kao na strano telo. Mučio sam se što se prijema kod kritike tiče, ali bioskopi su davali potpuno drugačiji rezultat. U narodu su moji filmovi zaživeli i to je najvažnije – ovim rečima sumira svoj filmski opus reditelj, profesor, likovni umetnik i književnik Slobodan Šijan.
U 75. godini Šijan, koji se s osmehom priseća svoje profesorke s Likovne akademije Ljubice Cuce Sokić, ali i trenutka kada je poželeo da upiše FDU jer je klasu primao Živojin Pavlović, autor filmova „Kad budem mrtav i beo“ i „Buđenja pacova“ koji su ga opčinili, ili kako je za kratko vreme snimio „Ko to tamo peva“, priprema se ovih dana da konačno nastavi realizaciju ostvarenja „Budi Bog s nama“. A prvi film posle gotovo 15 godina počeo je Slobodan Šijan da snima još krajem 2019. godine.
U međuvremenu je objavio antologiju „Pisci u bioskopu: Književna istorija naših filmskih doživljaja“ u kojoj su se na gotovo 500 strana našle pripovetke, odlomci iz romana, dnevničkih, memoarskih ili novinskih zapisa u kojima velikani, poput Ive Andrića, Branislava Nušića, Stanislava Vinavera, Rastka Petrovića, Miloša Crnjanskog, Danila Kiša, daju svoj doživljaj filma od pojave sedme umetnosti na ovim prostorima do raspada Jugoslavije. Krajem prošle godine primio je u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti povelju i znak SANU, čime je i zvanično postao akademik. I to kao prvi filmski reditelj član SANU!
I dok bi ovih dana trebalo da se nastavi snimanje „Budi Bog s nama„, nije zgoreg podsetiti da Šijan u scenariju, koji je potpisao s Biljanom Maksić i Vladimirom Mančićem, donosi priču o pioniru avangarde s ovih prostora – Bošku Tokinu. Vizuelnog umetnika, jednog od osnivača zenitizma na ovim prostorima, kritičara i reditelja prvog srpskog avangardnog filma tumači Miloš Biković, a u velikoj glumačkoj podeli su i Nebojša Dugalić, Sloboda Mićalović, Goran Bogdan, Jovana Stojiljković, Andrija Milošević, Sergej Trifunović, Marko Janketić, Nikola Rakočević…
Film istovetnog naziva „Budi Bog sa nama“ pred kraj prve polovine dvadesetih godina 20. veka, koji su radili Tokin (1894-1953) i dadaista Dragan Aleksić, misteriozno je nestao posle snimanja…
Kako bi danas prošao Boško Tokin, prvi ovdašnji filmski autor koji je zatvaran zbog svog rada?
– Teško je to proceniti. Mislim da je to čovek koji je prošao prilično težak život. U pitanju je osoba koja je prešla Albaniju kao tek punoletan mladić. A tek je period između dva svetska rata bio strašno živ u njegovom životu. Priča o njemu u ovom filmu smeštena je u deo njegovog života koja se događa nakon Drugog svetskog rata i nakon zatvorske kazne. Išli smo na taj kontrast između onoga što je kod Tokina bio zlatni period u karijeri i onoga na šta ga je svela neka vlast, odnosno tadašnji režim. A ta vlast ga je osudila iako je čak objavljivao levičarske autore, otvarao vrata nekim stvarima u nas, pravio izložbu u Parizu o našoj kulturi, pravio izbore iz poezije, književnosti… Priča o Tokinu je samo još jedna od priča koja se kod nas iznova ponavlja. Sve se svodi na svrstavanje u određene grupe. Ali, mislim da je teško to uporediti sa današnjim trenutkom. Ipak su druga vremena.
Vaša fascinacija Tokinom traje od mladalačkih dana?
– Da, ja sam i svoju knjigu poezije „Vrtoglavica“ posvetio Tokinu. Hteo sam još svoj film „Maratonci trče počasni krug“ da posvetim Tokinu, ali tada je još uvek bio „na indeksu“. Producenti su mi rekli – nemoj ni slučajno, on je državni neprijatelj, tako da nisam u tome uspeo. A Tokin je nakon puštanja iz zatvora nastavio da radi, vratio se filmu i novinarstvu i jedno vreme je čak radio i u Kinoteci. Nažalost, ubrzo posle toga je umro, jer je zaradio tuberkulozu, a bolovao je od angine pektoris.
I vi, kako ste sami svedočili, nikada niste bili omiljeni među zvaničnicima, u krugovima moćnika, filmskim „kružocima“… Mogu li se povuči neke paralele između vas i Tokina?
– Ne baš. Ja sam u priličnoj meri živeo onako kako sam hteo. Možda nisam snimio sve ono što sam želeo. Sigurno sam mogao da snimim više filmova. Ali, nisam se previše ni trudio, uvek sam radio onako kako sam hteo, mada moram da priznam da sam redovno konkurisao i često bivao odbijan. Mislim da imam nekih četrdesetak nerealizovanih projekata. Pre tri godine imao sam scenario sa Svetislavom Basarom i to nije prošlo, a kada sam poslednji put prošle godine opet konkurisao sa novim scenarijom, nismo prošli ni Goran Marković uz obrazloženje da smo mi toliko značajni autori da ne mogu da nas porede s onima kojima će da daju pare, pa su zbog nas osnovali „konkurs za seniore“ (Pozivni konkurs za eminente reditelje, prim.aut), na koji se nisam ni prijavio. Znate, moja generacija je odrastala u prilično restriktivnom sistemu, ali meni je uvek bilo bitno da isteram ono što sam hteo. Meni je to uvek bilo najvažnije, nisam nikada prilagođavao projekat nekim tuđim zahtevima. Osim toga, ja sam čovek koji ima više interesovanja. Ako ne mogu da radim film, mogu onda da se bavim vizuelnom umetnošću, ili da napišem neku knjigu. I meni sve to pričinjava zadovoljstvo. Ali, najviše mi pričinjava zadovoljstvo da gledam filmove. U jednom trenutku sam poželeo da živim u Americi, i da doživim iskustvo Kalifornije. Oduvek me je zanimala Kalifornija – Los Anđeles, San Francisko… Pokušavao sam u životu da uradim sve što me zanima i dosta toga sam i ostvario. Čak sam snimio jedan film i na engleskom. Nije da nije bilo mogućnosti. A sve ovo drugo, manje više…
Ali, tek sad treba da završite svoj prvi igrani film posle 2007. godine i ostvarenja „S.O.S.- Spasite naše duše“ koje je praktično „bunkerisano“ posle novosadske premijere?
– Jeste, ali to je i zbog toga što je situacija sa filmovima danas takva. Evo, na mom masterklasu u SANU je bio moj mladi kolega, reditelj Mladen Đorđević koji je snimio vrlo dobar film „Život i smrt porno bande“ 2009. i tek sad radi drugi film, a između je samo radio jednu dokumentarnu seriju. Rediteljka Maja Miloš tek sad snima svoj drugi film, a pre desetak godina je debitovala. Znate, kad neko mlad i uspešan snimi sjajan film, mora odmah da radi sledeći jer za deset godina je potpuno drugi čovek. Ako reditelju treba deset godina da snimi scenario, nastao deceniju ranije, njemu se to više ne radi kad konačno dođe na red i skupi sredstva. Sad je nažalost takva situacija. Pa, ja sam ideju za film „Budi Bog s nama“ dobio i podneo prvu molbu za finansijska sredstva još 2013. godine. Sa Milošem Bikovićem sam razgovarao 2015. godine. Imam fotografiju sa njim kad je pristao da igra Boška Tokina. Još mi je tada rekao – znate, ja ću verovatno sledeće godine postati velika zvezda u Rusiji. Još ga ja tad upitah – pa kako? A on mi je rekao da mu „izlaze tri serije i dva filma“. I stvarno se to i desilo. A u vreme kad smo se dogovarali, on je još bio mlad glumac i ne tolika zvezda. To „pakovanje“ filma danas isuviše dugo traje ovde. Jurenje novca, konkurisanje ovde, pa kod stranih fondova, sve predugo traje. I onda me ljudi pitaju – a koji će ti biti sledeći film? Pa, otkud znam, kad ovo traje deset godina.
Nisam ubedio sistem u svoj doprinos
Jedna od suštinskih osobina uspešnog reditelja, prema rečima Slobodana Šijana, jeste da ubedi sistem u vrednost sopstvenog doprinosa. No izgleda da on, po sopstvenom priznanju, nije od te „fele“:
– Ja nikada nisam uspeo da ubedim sistem u sopstveni doprinos. Kad sam uleteo u kinematografiju, snimio sam za pet godina četiri filma. To je bilo neverovatno postignuće. Dok me nisu primetili, malo su šlajfovali i onda je počela borba. Nije to subverzija, već pitanje da li si deo tima, čaršije. A ja nikada nisam pripadao filmskoj čaršiji, koja se uglavnom nalazila po pozorišnim bifeima, niti sam bio u Udruženju filmskih glumaca koje je postojao nekad. Uvek sam balansirao između…
Može onda da se desi da „Budi Bog s nama“ bude vaš poslednji film?
– Pa, ako mi treba deset godina za ovaj, da… Verovatno ga neće ni biti (gorak smeh) Jer, za deset godina ću možda biti u invalidskim kolicima, ili mrtvačkom sanduku. Teško je predvideti.
Prošlog novembra postali ste prvi filmski reditelj koji je poneo „titulu“ akademika u istoriji Srpske akademije nauka i umetnosti, dugoj 181 godinu. Osećate li sad dodatnu odgovornost, opterećenje?
– Pa ne, osim što još uvek nisam potpuno ušao u način funkcionisanja SANU. Zaprepastilo me je koliko zapravo ovde ima aktivnosti. Najviše sam se iznenadio što je SANU poput jednog velikog kulturnog i naučnog centra, u kome svakoga dana maltene dobijamo pozive za skupove, predavanja, rešavanja raznih situacija…
Hoće li zahvaljujući vama i drugi filmski reditelji u narednom izbornom ciklusu dobiti zvanje akademika?
– Nadam se. za to ću se boriti. Jedan svakako nije dovoljan!
Bonus video: SANU između starih principa i savremenog sveta
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare