Filmska kritika – piše Milan Vlajčić: “Quo vadis Aida“

Kultura 22. mar. 202117:14 > 18:2513 komentara
Podeli:
Jasna Đuričić u filmu "Quo vadis, Aida" Foto: promo

Nije reč o junakinji popularne Verdijeve opere, Aida je srednješkolska nastavnica koja je u julu 1995. zadužena da bude prevoditeljica komandantu mirovnog holandskog bataljona u “zaštićenoj zoni“ Srebrenice. Kako je na kraju ova zona zaštićena, ubrzo se doznalo posle groznog masakra nad muškim delom pribeglog stanovništva (bilans: više od osam hiljada streljanih i tajno pokopanih bosanskih muslimana).

Film “Quo vadis Aida” (103 min) rediteljke i autorke scenarija Jasmile Žbanić, rađen u koprodukciji osam zemalja, nije gola, faktografska rekonstrukcija strašnih zbivanja, već upečatljiva i šokantna priča o Aidi Selmanagić (fascinantna uloga Jasne Đuričić), koja se našla pred tragičinim izborom, kao i junakinja “Sofijinog izbora“ (Meril Strip u režiji Alana Dž. Pakule). A nerešiva dilema će je pratiti dok je živa, kao i nas koji smo sa strane bili svedoci, u životu kao i na filmu.

I nije slučajno film dobio dominaciju za Oskara (najbolji inostrani film), čak dve nominacije Britanske filmske akademije za nagradu BAFTA (za najboljeg reditelja i najbolji neengleski film), uz desetak najviših nagrada na uglednim festivalima. To se u tako visokim brojkama nikad nije dogodilo nekom filmu sa prostora nekadašnje nam domovne, pa čak i šire, iz dela sveta koji pripada srednjoj i istočnoj Evropi.

Bosanska rediteljka Jasmila Žbanić je već svojim prvim filmom “Grbavica” (2006) kročila u osetljivo polje poratnih rana i ljudskih sudbina obeleženih zverskim istrebljenjima “onih drugih“ (izvinjavam se zverima, one to rade u borbi za opstanak, a među njima nema kolektivnih pokolja i nedajbože genocida). Sa sjajnom glumicom Mirjanom Karanović “Grbavica” je osvojila Zlatnog medveda, vrhunsku nagradu Berlinala.

U novom filmu rediteljka Žbanić je svoj scenaristički predložak oslonila na Aidu, njeno viđenje nadolazeće nesreće, napor da se nekako izbori za svoje bližnje kad sve krene nizbrdo. Kao što veliki lik iz helenističke tragedije Antigona ne može sebi da dozvoli da se opredeli oko posmrtne sudbine svoje braće, Aida, u još nepravednijoj i opakijoj dilemi, da spasi jednog od svojih nevinih sinova, gubi sve. I ostaje kao večna opomena, za gledaoce i njene (u filmu) savremenike.

Radnja filma se naporedo odvija na opštem planu, upad jedinica “branitelja srpstva” generala Ratka Mladića u zagarantovanu slobodnu zonu (odlukom UN), i u Aidinom viđenju šta se zbiva i šta se iza brda valja. Več na početku filma, tenkovi ulaze u miran gradić, komandant mirovnih snaga, holandskog garnizona, pukovnik Karemans (poznati holandski glumac Johan Hajdenberg) ubeđuje gradonačelnika Srebrenice da nema razloga za uznemirenje, srpskom generalu je upućen ultimatum za povlačenje, a ako se to ne sprovede, desetine bombardera su spremne da razreše iskrslu nelagodu. Uskoro se ispostavi da od svega toga nema ništa: međunarodna birokratija ostavlja na cedilu čak i ugrožene holandske “mirovnjake”.

Iako je, mnogo kasnije, komanda holandskog bataljona osuđena i u sopstvenoj zemlji, film na određeni način rehabilituje neposrednu upletenost Holanđana u nadolazeći masakr. Uprkos naporima Karemansa da upozori na narušavanje dogovora o “slobodnoj zoni”, u međunarodnom komandnom štabu su na snazi godišnji odmori, ostavljeno je: spasavaj se ko može!

Ulazak Mladićevih jedinica prikazan je kao čin oslobođenja, srpski general (fantastična uloga Borisa Isakovića) pompezno deli osmehe kao nadmoćni pobednik, na prvom sastanku sa Karemansom i predstavnicima lokalnog življa poručuje “Garantujem bezbednost za sve nevine ljude”. Okupljenom narodu deli hleb, velika grabež za hranom (slično smo viđali u usred Beograda, na Trgu republike, sredinom devedesetih). Potom deci daje “toblerone“ čokolade. Užasava njegov reptilski osmeh (vidimo ga i danas među onima koji su ga kasnije godinama krili, a sada su ponovo na čelu zemlje koja je kročila u Zlatno doba).

Preplašeni narod je nagrnuo u holandski kamp, ali je uskoro postavljena ograda, izbezumljeni ljudi gledaju kroz ogradu koja tobož nekom nudi spas, a druge otpisuje. Aida najpre proverava gde su njena dva sina i muž, izbliza prati sve uzaludnije pregovore Mladićeve ekipe sa holandskim štabom, gase se nade da pomoć sa strane stiže, a ljudi iz Mladićevog najbližeg okruženja ne kriju kakva strašna sudbina čeka hiljade ljudi sabijenih bez hrane i vode.

I tu se iskazuje rediteljkina suptilnost u praćenju promene u Aidinom stavu. Videći da je sve izgubljeno (iako na njenu pojavu uzrujani logoraši reaguju sa velikim očekivanjima), Aida uspeva da muža i sinove nekako provuče do komandnih prostorija. Holanđani, i sami u velikoj pometnji, vide da nemaju drugog izbora, u međuvremenu prihvataju da Mladićeve snage autobusima prebace meštane na željenu slobodu (!), ali uz pratnju mirovnih vojnika.

Što se ubrzo pokaže kao najavljena obmana. Karemans u jednom trenutku, na preklinjane Aidino, kaže da može da provuče jednog sina kao deo svoje jedinice, više od toga bilo bi opasno. I pošto je izbor nemoguć, otac i sinovi odlaze sa ostalima u konvoju ka mračnoj izvesnosti.

Ostaju žene i deca u opusteloj zoni, očajni jer im je dato na znanje da je rastanak sa najmilijima bio poslednji, makar na ovom svetu (slaba uteha za one koji ne veruju u carstvije nebesko, po Kuranu ili Bibliji).

Užas, kao najtrajnije gledaočevo osećanje, prisutan je jer svi znamo šta se dogodilo, a u filmu nema nijedne scene u kojoj se odstreljuje ili ranjava ljudska jedinka, nema ni kapi prosute krvi. Početak egzekucije je posredno prikazan: u veliku halu sa kabinom za projekciju filmova sateran je narod, iz kabine se pojavljuju puščane cevi, čujemo pucnjeve ali kamera odlazi na drugu stranu. Znamo razmere krvoprolića, izbegnuta je pornografija ubijanja.

Vremenski skok: Aida ide gradom, dolazi do nekadašnjeg stana, zvoni, otvara joj mlada žena, poziva je unutra na kafu, i onda joj da jednu torbu sa stvarima koje su preostale. Aida, koja kroz sve udare i nevolje menja izraz lica, kao da prolaze decenije, odlazi bez reči. E da: završna scena filma je školska priredba, deca pevaju neke vesele pesmice, u gledalištu roditelji, ove ili one vere, više ne znamo (a kako bismo i znali!), samo u krupnom planu vidimo Aidino lice, poraženo silinom svih onih iskustava koje će nositi do smrti.

Film sa ovako postavljenom dramaturgijom izbegava da proširi kontekst, nijednom reči se ne pominje Sarajevo (ono je pod opsadom u vreme “oslobađanja“ Srebrenice, već blizu tri godine), nijednom reči ni Beograd (premda se znalo da Mladićeva armija sve vreme dobija logistiku i snabdevanje iz Beograda). Masovne scene deluju gotovo dokumentarno, dok svi likovi skladno dopunjuju svoju ulogu (žrtve ili izvršioca, svejedno).

U naslovnoj ulozi Jasna Đuričić ostvaruje vrhunski domet. Njena transformacija lika, iz scene u cenu, sa neprekidnim kretanjem, jer od nje zavisi mnogo šta na nivou radnje i sporazumevanja sa strancima, retko se susreće i u najširim okvirima. Ovo je uloga za Oskara, jer je u rangu najviših dometa Meril Strip ili Franses MekDormand, ali to je i tehnički nemoguće (nagrada postoji samo za glumicu sa aglosaksonskog govornog područja). Ona je već osvojila priznanje najbolje uloge na nekolikim festivalima.

Slutim, gospođa Đuričić bi bila presrećna da nije morala da igra u filmu “čiji užasi su se dogodili u stvarnosti kao noćna mora“. I mi (nadam se da govorim samo u ime normalnog sveta, a ne onih koji i dandanas leleču “a šta su oni radili nama“, kojim nama, sine!) voleli bismo da se u našoj sredini (moja nekadašnja otadžbina) nisu dogodila najveća krvoprolića posle Drugog svtskog rata u Evropi. I uopšte me ne teši što se nešto slično događalo u Kambodži (pobedonosni nalet crvenih Kmera) ili Ruandi (Tutsi na Hute, i obratno).

Velika priznanja zaslužuju i Boris Isaković i Emir Hadžihafizbegović. Odigrali su glavne negativce nadmoćno, bez preterivanja u obavezama koje nameće scenario, to im je posao. Lorensa Olivijea smo najbolje zapamtili kao Šekspirovog Ričarda Trećeg, a Entonija Hopkinsa kao ljudoždera Lektera u filmu “Kad jaganjci utihnu“. Ostalo im je išlo u rok službe.

Nema nikakve sumnje, “Quo vadis Aida“, među najboljim filmovima godine.

Komentari

Vaš komentar