Kad su se holivudske zvezde davile u sutlijašu, kajmaku i ovčijem kiselom mleku, džogirale u Novom Sadu i gaćarile po Petrovaradinu

Pre nego što je, kao Kodžak, zakotrljao lilihip u ustima Teli Savalas, zajedno s ostalim „Kelijevim herojima", bio je izložen egzerciru na padinama Vrdnika. Uzduž i popreko. Dotle se njihov poručnik Keli, u civilu, poznatiji kao Klint Istvud, gaćario na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Ispred Prljavog Harija u novosadskom restoranu najčešće se nalazila glinena posuda, čiji je vrh bio tapaciran tankom pelir hartijom. Ispod nje ovčije kiselo mleko, a po površini - kajmak prst debeo.

Među retkim novosadskim džogerima trčao je i Bert Lankaster. I to sa poznatim vojvođanskim kaskaderom Petrom „Hej men" Vlahovim.

Ciljna ravnina nalazila se ispred novosadskog „Carigrada", gde će jedan od najpoznatijih svetskih glumaca nakrenuti čašu limunade i pokusati Sekulin sutlijaš. Tih šezdesetih, Novi Sad je zaista bio Holivud.

Peka glumac sa fotografije 

- Prvo je snimljen film “Nasilje na trgu” u američko-jugoslovenskoj produkciji sa glavnim zvezdama Broderikom Krafordom i Bibi Anderson. Zanimljivo je da je važan lik za zaplet radnje imao Novosađanin Peka Antonijević, tada petnaestogodišnjak, talentovani gimnastičar i budući dugogodišnji sportski novinar. Njegova uloga je bila na foto-papiru. Lik se, naime, voljom scenarija, pojavljuje na fotografiji u jednoj dramatičnoj sceni - podseća Duško Bogdanović, novinarski dugoprugaš, koji je svoja sećanja na to novosadsko vreme ukoričio u „Senke sećanja" („Prometej").

Ukoliko vam se desi da u bilo kojoj knjizi sećanja ovdašnjih autora naiđete na ime Marsela Karnea ili Godara, a da pisac pritom nije teoretičar filma ili filmski kritičar, znajte da je taj sigurno završio gimnaziju, pre nego što je ona postala usmerena, i poneki fakultet, ali ne po Bolonji.

Bodganovića premijerno pamtim kao spoljnopolitičkog novinara RTV Vojvodina, te je naš razgovor mogao lako da (s)krene i tim putem od našeg brata Jasera Arafata i kako je istog Naser izbacio iz Egipta. Nije bio milosrdniji ni simpatični pilot s brčićima - jordanski kralj Husein… Sve te i druge, premda aktuelne, teme potiskuju mirisi nekih drugih vremena koji nadiru iz Bogdanovićevih sećanja: nenametljivi, nimalo opori, ponajmanje sladunjavi. Nećete naići ni na trag mirisa naših (pra)baka Coty ili nešto mlađeg „Pitralona" za muškinje i „Pokošenog sena" na meru, točenje za ženskinje.

Oseća se miris grada u kome, kako mi Duško objašnjava, nije bilo zvezda, makar u njemu obitavale, ne samo filmske domaće i strane. Taj, tadašnji Novi Sad lagano gubi tu svoju, nekdašnju supstancu. Kopni...

Šezdesetih tako nije bilo. Jedne večeri Duškovom i stolu njegovih drugara prilazi fini gospodin sa dve dame i njihovim prijateljem. Docnije saznaju da je to poznati beogradski arhitekta i scenograf Dragoljub Ješa Ivkov. Inače, on je još jedan iz tima beogradskih kinoklubaša. Scenarista, zajedno sa Mihićem i Kozomarom, Pavlovićevog filma “Buđenje pacova”. Za to ostvarenje u Puli 1967. dobija prvu „Zlatnu arenu“ za scenografiju, drugu za Paskaljevićevog “Čuvara plaže u zimskom periodu”.

”Ivkov je bio možda i najbolji scenagraf koga znam u jugoslovenskom filmu, koji je umeo da bira i da zna svaku kuću, svako dvorište u Beogradu”, govorio je Srđan Karanović, čije “Društvene igre“ Ivkov potpisuje kao scenograf. Ivkov je bio i glumac – u Makovim “Misterijama“ naravno i režiser dva igrana filma: “Pošalji čoveka u pola dva“ o krijumčarima lažnih britanskih funti i “Siroma sam al’ sam besan”.

- Reč po reč shvatili smo da su to članovi filmskih ekipa koje su snimale u Novom Sadu. Radili su na filmovima „Idemo u grad" sa Džeraldinom Čaplin i Ninom Kastelnuovom i„Jednooki vojnici" sa Lučanom Paluci. Sutradan su nas pozvali za njihov sto. Revanš. Ali, ovoga puta sa nama je i Kastelnuovo, veoma poznati italijanski glumac. Igrao je kod Viskontija u filmu „Roko i njegova braća", bio je sa Katrin Denev pod „Šerburskim kišobranima", da bi u poznim godinama Nino igrao i u „Egleskom pacijentu" - seća se Bogdanović.

Buketčina za Lučanu

- Ninu se dopao naš način komunikacije kao i naše oblačenje, pa je jednog dana poželo da u Novom Sadu sašije pepito pantalone baš kao naše. Za dva dana Jerus i Mika Janković, naš modni guru, odveli su Nina u Železničku ulicu, kod tada vrlo popularnog novosadskog šnajdera. Mislim da se zvao Mitke. Tako se naš „amiko" ponovio - navodi Bogdanović.

Duška i njegove drugare Nino upoznaje i sa Lučanom Paluci, koja je snimala na lokacijama van grada. Odlučila je da nas upozna i ugosti u njenom apartmanu u hotelu „Park".

- Picnuli smo se Pera, Jerus i ja, i u zakazano vreme, pešice dakako, krenuli na druženje. U to vreme u uličicama oko pomenutog hotela bilo je lepo sređenih vrtova pa smo usput pozajmili nešto cveća. Uglavnom lale, a odrezali smo rascvetalo drvo jorgovana. Tako uparađeni postrojili smo se pred domaćicom sa buketčinom veličine kubnog metra. Doslovno - kazuje Duško.

Prema rečima našeg sagovornika, Lučana je bila je oduševljena.

- Ili je bar odglumila oduševljenje. Prelepa žena, primećuje i pamti. Vrlo komunikativna. Ništa nismo smo znali o njoj osim da je vrlo popularna u Italiji. Beše to druženje do dugo u noć - za nezaborav pojašnjava Bogdanović.

Nekoliko godina kasnije nosioci buketa saznaju da je, jedva nekoliko meseci pre njihovog upoznavanja, snimila „Tanderbol" sa Šonom Konerijem. Igrala je Fionu Volpe, profesionalnog ubicu. Preživeo je Džejms Bond kao i mladi Novosađani, koji za Lučanu spremno kažu: „Zvezdurina“.

Lekar, pekar, apotekar…

Zanimljivo je da o našem druženju, nastavlja Bogdanović, sa filmadžijama nismo talambasali po gradu.

- Uostalom, kao i u svakom filmu, ne moraju autori baš sve da pokažu. Nekako slično kao i Đole Balašević, koji je odigrao fudbal sa njima, a da nijednom rečju nije spomenuo da ga te večeri u sali bioskopa „Arena" čeka prvi novosadski koncert.

Čudi me da se Duško Bogdanović nije otisnuo u lakše, mirnije vode sportskog novinarstva, ne samo zato što mu je otac dugo bio tehniko fudbalskog kluba „Vojvodina" već i zato što su drugove s fakulteta, među njima i Milojka Pantića, meni poznatijeg kao Meri Lu Pantić, vrlo brzo draftvovale beogradska i vojvođanska TV.

Bogdanović je pribegao, danas bismo rekli, nesvakidašnjem receptu: zimi hokej, leti vaterpolo, između fubal. Duško je bio hokejaš takmičarskog ranga. Priključuju ga kao četrnaestogodišnjaka prvom timu hokejaša „Mladosti" kasnije „Vojvodine". Leti umesto kacige kapica - istoimenog vaterpolo kluba.

Podsetilo me je to i na karijeru Branislava Popovića Tabe. Zimi bek hokejaša „Zvezde" – leti tenis. Bio je urednik sportske rubrike „Politike ekspres". Na istoj poziciji, istom ledu „Tašmajdana“ i „Pionira“, ali u crno-belom dresu „Partizana" sportski novinar RTS Zvonko Mihajlovski, koji je dogurao i do reprezentativnog dresa Jugoslavije.

Ne samo sportsku već i novinarsku karijeru Duška Bogdanovića teško je „uhvatiti" bez širokougaonog objektiva. Otuda su njegova sećanja na Novi Sad šezdesetih godina gusto plisirana. Iz njih izviru brojne, osobene biografije - od čuvenog novosadskog kapara Beluševića do Vlade Divilda, prodavca ploča u varoši znanog kao Čaka, pa i šta je mladom novinaru rekao Lajoš Zilahi.

Bonus video: Leonardo Dikaprio, holivudski zavodnik