Kada ispričam ljudima svoju životnu priču, većina mi ne veruje. I na kraju moram da odem na Gugl, ukucam svoje ime i kažem: "Je l` vidiš? Lepo sam ti rekao da će ti od moje životne priče ispasti vilica!"
Ovo su reči jednog od najpoznatijih di-džejeva i producenta Karla Koksa, koji je svoj uzbudljiv život spakovao u autobiografiju koja je upravo objavljena pod naslovom „O da, o da!“.
A Britanca, rođenog na Barbadosu, koji je više puta proglašavan za najboljeg di-džeja na planeti, kao klinca izbacili su iz škole, jurila ga je policija zbog ilegalnih rejv žurki, bio je iza rešetaka, i umalo nije izgubio glavu u obračunu venecuelanskih bandi.
I to je samo delić burnog života Karla Koksa koji je često bio gost Srbije. Pamte se i danas njegovi nastupi na Laki strajku na Kalemegdanu s početka dvehiljaditih, pa žurka u Belekspo centru, a naročito njegovi legendarni setovi na Egzitu.
Na jednom od njih nosio je čak majicu sa natpisom:
„Dens arena mi je spasila život“.
Skela, slaganje polica i didžejing
Jedan od rodonačelnika britanske rejv scene rođen je 1962. godine u Oldamu, da bi se kao klinac preselio sa roditeljima, poreklom sa Barbadosa, u predgrađe Londona, a onda i u Brajton. Fasciniran disko muzikom počeo je da eksperimentiše sa didžejingom kada mu je bilo samo deset godina. Inspirisala ga je muzika koja se stalno vrtela u njegovoj kući. I poneo bi mali gramofon sa sobom u školu i puštao drugarima ploče iz kolekcije svoga oca na školskim odmorima.
I kada mu je bilo samo 14 godina već je postao „klaber“. A svoje izlaske finansirao je od toga što je bio raznosač mleka ili tako što je komšijama sekao živicu. I pošto ga je uvek odlikovao, kako voli da istakne, poslovni duh, pravio bi sopstveni zvučni sistem tako što je skupljao bačene zvučnike, pojačala, i iznajmljivao ih potom organizatorima zabava. Ali, imao je jedan uslov – da on nastupi pre zvezde žurke. I u doba kada je napustio školu sa 16 godina radio je istovremeno tri posla – u supermarketu je bio slagač polica, radio je i na skeli, i bio je novopečeni di-džej.
Kada mu je iz Čikaga stigao singl „Time to Jack“ kuma haus muzike poznatog po pseudonimu Čip I pustio ga je na kraju svog seta tokom kojeg je uglavnom vrteo fank, soul i disko. Bilo je to 1986. godine.
– Kako sam pustio singl, tako su se svi razbežali sa plesnog podijuma. Apsolutno svi. Ali, za mene je to bio zvuk budućnosti. Nikada pre nisam čuo nešto tako!
I kasnije se upoznao sa haus di-džejem i još jednim od osnivača britanske rejv scene Denijem Remplingom koji je iznajmio njegov saundsistem. A Rempling je već u to vreme bio član takozvane „Ibica četvorke“ u kojoj su bili i Pol Okenfold, Niki Holovej i Džoni Voker. Njih četvorica doživeli su „kolektivno prosvetljenje“ dok su na čuvenom španskom ostrvu Ibica slušali balearsku di-džej legendu Alfreda. I vratili su se sa Ibice odlučni da ovo iskustvo podele sa engleskom publikom. A rezultat je bio „Šum“, plesni događaj koji su organizovali u četiri londonska noćna kluba i koji je bio temeljac britanske esid haus scene.
Kada su organizovali prvu žurku, Rempling je pozvao Koksa da nastupi, seća se di-džej za „Gardijan“, a o tom setu detaljno piše u svojoj autobiografiji.
– U to vreme delovalo mi je sve kao neka mala supkultura. Niko nije ni mogao da pretpostavi do koje mere će scena rasti. Tada sam mislio-ako uspemo da guramo ovo pet godina biće super. Stalno mi se vrtelo po glavi da ćemo završiti kao pank – pojaviti se, eksplodirati i samo nestati…
Noć iza zatvorskih rešetaka
I nije dugo trebalo da Koks postane poznat kao „čarobnjak na tri gramofona“. Jer počeo je da pušta muziku i na trećem gramofonu, koji je obično do tada di-džejevima služio kao rezervni. A užasno puno je, ističe, radio. Za jedno veče išao bi u Mančester, pa u Donkaster, onda u Bedford, pa nazad kući.
Potpuno se utopio u tada još ilegalnu rejv scenu i bila mu je fascinantna „turneja“ otkrivanja gde se te večeri dešava neprijavljena žurka. Skrivao se od policije, koja mu je stalno bila na tragu, na različite načine. Primera radi, imao je dva identična kombija:
– Jedan bi krenuo u jednom, a drugi kombi u sasvim drugom pravcu. Čak su mi prisluškivali telefon. Samo bi se čulo „klik“ dok bih pričao sa nekim. I onda bismo preko fiksnog pričali o tome kako idemo u Devon, da bi potom izašli na javnu telefonsku govornicu i ugovorili set u Kentu.
U jednom trenutku desilo mu se da je policija, koja je pravila sopstvenu žurku sa ciljem da na taj način namami i uhapsi dilere droge, zapravo angažovala Koksa kao di-džeja. A on nije imao pojma o čemu se radi…
I kada su policajci, koji naravno nisu bili uniformisani, prekinuli žurku i počeli da pretresaju posetioce, od droge ni traga ni glasa… Međutim, Koks i još nekolicina njih, bez obzira što nisu bili ni krivi ni dužni, proveli su noć iza rešetaka. No, kada su ujutru izvedeni pred dežurnog sudiju, sve optužbe su bile odbačene.
– Ali, opet je u lokalnim novinama izašao naslov: „Karl Koks, vođa esid haus scene delio ekstazi dok je nastupao“. Nisam mogao da verujem!
I posle tog neprijatnog iskustva Koks je rešio da od didžejinga napravi ozbiljan posao, koji će podrazumevati ugovore, dozvole za nastupe, karte… U prilog mu je išlo i to što od 1994. godine zakon više nije zabranjivao besplatne žurke. Koks se već tada preselio u klubove koji su radili čitavu noć. I to što su rejv žurke konačno legalizovane nije, po njegovom mišljenju, razvodnilo scenu.
A bum elektronske muzike širom sveta samo je podigao vrednost plesnim izvođačima i di-džejevima. I oni ubrzo postaju, poput rokenrolera, velike zvezde!
I od prvog i drugog singla „Let s Do It“ i „I Want You (Forever)“, Karl Koks objavio je nekoliko albuma, učestvovao na brojnim kompilacijama, uradio remikse za silne muzičare, a gotovo da nema mesta na planeti na kojem nije nastupao.
Sve to i beleži u svojoj autobiografiji „O da, O da!“ (Oh Yes, Oh Yes!). Naravno, počinje od svojih klinačkih dana u predgrađu Londona, piše o selidbi u Brajton u tinejdžerskim danima, ogromnoj ljubavi prema muzici i naravno karijeri koja traje više od 40 godina. Na ispisanim stranicama ponovo proživljava neke od svojih najčuvenijih nastupa, među kojima su oni na berlinskom Lav parejdu. Ili istorijski nastup sa Polom Okenfoldom kraj Stounhendža, ili u Donjem domu britanskog Parlamenta. Naravno pominje i svoje legendarne žurke nazvane „Revolucija“ u klubu „Spejs“ na Ibici, koje je održavao punih 16 godina, a jedan od setova na španskom ostrvu trajao je čak devet sati.
Neizostavno je bilo i pominjanje nastupa kojim se upisao u istoriju – za doček Novog milenijuma je dva puta, u dve različite vremenske zone, radno „ušao“ u Novu godinu – u Sidneju i na Havajima.
Ubistva i ranjavanje na plesnom podijumu
Ali, piše i o jednom stravičnom događaju. Jer, pre 14 godina Karl Koks mislio je ne da mu je blistava karijera, već i život okončan. Bio je „na krilima“ fenomenalnog seta koji je uveliko bio u toku u Karakasu u Venecueli i u trenu mu se učinilo da čuje vatromet. Pomislio je, a i publika, kako će to još dodatno zagrejati atmosferu… I ponovo se začulo „bam, bam, bam“.
– Pogledao sam u publiku i video da su svi krenuli da beže. Shvatio sam da to nije vatromet, već pucnji.
Ispostavilo se da su tog novembra 2007. godine dve rivalske venecuelanske bande za poprište svoje borbe izabrali baš plesni podijum. I samo se čula pucnjava. Koks je legao na zemlju i nekako, valjajući se, uspeo da se domogne garderobe u bekstejdžu. Tu su se on i njegov tur-menadžer zabarikadirali. Čekali su čitav sat zaključani, dok nije stigla policija i hitna pomoć, koja ih je izvela i otpratila do kola. Ispred kluba jedva se moglo proći od policijskih i ambulantnih kola. U pucnjavi su stradale četiri osobe, a devetoro je povređeno.
– Gledati kako u ljude pucaju na podijumu i kako umiru praktično ispred mene, a krv je svuda naokolo… Bilo je strašno. Samo koji tren pre toga svi smo se provodili kao nikada do tada, da bi u sledećem pokušavali da spasimo živu glavu – seća se za „Gardijan“ Koks ovog strašnog događaja koji detaljno opisuje u autobiografiji i zbog kog mu i posle 14 godina zasuze oči.
Već narednog dana, Koks je seo na avion i otišao kod roditelja na Barbados. I prvo što mu je palo na um jeste da je, posle toga, vreme da se oprosti od didžejinga.
– Samo mi se vrtelo po glavi da su ljudi umrli na zabavi Karla Koksa. I sebi sam rekao-ne želim više ovo da radim.
Međutim, dobro promislivši, setio se i svih onih koji su unapred platili karte samo da ga vide za di-džej pultom ali i koliko je radosti mnogima njegova muzika donela. I nakon nedelju dana, ipak je odlučio da nastavi unapred zakazanu turneju, ali da se na ulazu postave dodatni detektori za metal. Danas se seća kako su mu prijatelji i poznanici tada predlagali da unajmi naoružano obezbeđenje. Za svaki slučaj. A on im je odbrusio:
„Još oružja? Pa, jeste li skroz poludeli?“
I kada je prvi put nakon tragedije stao za di-džej pult bilo mu je užasno teško, a i stalno je imao flešbekove te sumorne noći u Karakasu.
– Ali, zahvaljujući publici sam izgurao do kraja seta. Osetio sam njihovu podršku i ljubav i to mi je omogućilo da idem iz seta u set. I kako sam nastavljao da nastupam, tako je bivalo sve lakše – priča Koks koji je nedavno napunio 59 godina.
Poslednjih 18 meseci, od početka pandemije koronavirusa, proveo je na ostrvu Mornington, blizu Melburna gde ima kuću, studio ali i farmu. Tamo obično provodi zime, koje su mu u Engleskoj nepodnošljive, međutim početak pandemije zatekao ga je u Australiji, odakle se sve do skoro nije mrdnuo. A onda mu je usred prvog lokdauna otac preminuo od Alchajmerove bolesti.
I ne znajući šta da radi, „zatočen“ u kući, pokrenuo je serijal di-džej setova koje je uživo strimovao. I to iz svoje garaže, odeven u šorts i u kućnim papučama. A onda je počeo da eksperimentiše i sa kulinarstvom. Svoje pokušaje da napravi supu od praziluka ili paradajz čorbu, pa hleb od banana ili seljačku pitu delio je takođe onlajn kroz video klipove u kojima kuva. I svi pratioci di-džeja i producenta potpuno su, kako priznaje, poludeli za njegovim kulinarskim umećem.
– Objaviš novi album i ništa, a ako umesiš tortu broj pregleda ode u nebo!
Uprkos tome što je većina klubova zbog pandemije već dugo zatvorena širom sveta, a veliki festivali otkazani, Karl Koks je siguran da će plesna scena preživeti i nastaviti da se razvija.
– Šta mislite – da li će ljudi otići u klub, ili ostati zatvoreni u kući? Pa, sigurno ovo drugo!
Danas Karl Koks sebe vidi kao ambasadora plesne scene koja je prevazišla sve njegove najluđe snove.
– Odavno sam rekao sebi da ako treba da sednem dok „vrtim“ ploče, onda je kraj! A još uvek sam daleko od toga…
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare