Elektropionirke – žene koje su pokrenule elektronsku muziku

Kultura 02. maj. 202113:09 > 13:10
Podeli:
Delia Derbyshire
Delija Debišir Foto: Printscreen/Facebook/Dust-to-Digital

Elektronska muzika doživela je bum od sedamdesetih godina naovamo, danas je uveliko dominantna, a njeni koreni mogu se potražiti još u vreme nakon Drugog svetskog rata. A često se zaboravlja se da su među pionirima novog zvuka, rame uz rame sa svojim kolegama, bile i američke kompozitorke Lori Špigel, Polin Oliveros ili Suzen Kjani, Britanke Dafne Oram i Delija Derbišir, Francuskinja Elen Radig…

Priredio: Matija Jovandić

Pomisao na elektronsku muziku danas odmah asocira na komponovanje za računarima i didžej miksete. Međutim, još pre prvih računara, negde u vreme kada su kompozitori moderne klasične muzike pokušavali da osvoje nove prostore kreacije, džez muzika doživljavala svoje vrhunce, a „bejbi bumeri“ rokenrolom menjali svet, u nekim drugim studijima, za stolovima za montažu magnetofonskih traka, za tereminom i rudimentarnim oblicima sintisajzera, rađao se novi žanr koji je otvarao put ka polju neslućenih mogućnosti. O nepravedno zapostavljenim kompozitorkama ove muzike snimljen je dokumentarni film „Sestre sa tranzistorima“, koji sada može da se vidi na više onlajn platformi, a u maju će premijerno biti prikazan i biografski dokumentarac „Delija Derbišir: Mitovi i legendarni snimci“ o jednoj od najzagonetnijih autorki među njima. Bio je to i povod britanskom „Indipendentu“ da podseti na (elektro)pionirke.

„Tehnologija je neverovatno oslobađajuća. Ona razbija strukure moći. Žene su prirodno upućene na elektronsku muziku, nisu tu morali da vas priznaju na muškarce orijentisane radio stanice, izdavačke kuće, koncertne dvorane, organizacije koje finansiraju rad. Mogli ste da uradite nešto pomoću elektronike i predstavite muziku direktno publici, što pruža neverovatnu slobodu“, kaže Lori Špigel (75), pionirka kompjuterske muzike, za britanski „Indipendent“, ali dodaje i da su „žene nekad zaboravljene kada je reč o istoriji toga“.

Wendy Carlos
Vendi Karlos Foto: Printscreen/YouTube/Music Radar Clan

Brojni novi filmovi nastoje da isprave tu nepravdu, baveći se ženama koje su, pošto nisu bile tradicionalne kompozitorke, pronalazile polje rada i mogućnosti u ranoj elektronskoj muzici. Sama Lora Špigel bila je jedna od centralnih figura njujorške avangarde, kao i njeni daleko poznatiji vršnjaci i kolege Filip Glas, Džon Kejdž i Stiv Rajh. Njen doprinos zapadnoj elektronskoj muzici je nemerljiv, kao i rad Amerikanki poput Suzen Kjani, Polin Oliveros, Merijen Amačer, Vendi Karlos ili, u Velikoj Britaniji, Dafne Oram i Delije Debišir, takođe predstavljenih u nagrađivanom dokumentarnom filmu „Sestre sa tranzistorima“ Lize Rouner odskora dostupnom i na onlajn plarformama.

„Shvatila sa da je to i jedinstvena priča o emancipaciji. Pre elektronske muzike, nije bilo pravih izdanja kompozitorki. Sve to bilo je omogućeno tom novom tehnologijom, oslobođenom ograničenja kakva su nametali tradicionalni instrumenti i hijerarhija“, priča rediteljka za britanski medij.

O ovim kompozitorkama se dosta pisalo poslednjih godina, njihova dela objavljivana su na čudnim kompilacijama, ali teško da su poznate široj publici kao što su to grupa Kraftwerk ili Žan Mišel Žar, pa i Karlhajnc Štokhauzen (čiji lik su Bitlsi stavili među mnoge na omotu albuma „Sgt Pepers Lonely Hearts Club Band“). Pre prelomnog albuma „The Expanding Universe“ (1980), remek-dela ambijentalne, moderne klasične i elektronske muzike (reizdatog 2012), a njeno delo „Sediment“ nije bilo iskorišćeno za scenu bitke u „Igrama gladi“, karijera Lori Špigel bilo je „ispod radara“, kao i karijere mnogih njenih savremenica, piše novinarka Kejt Hačinson.

Rediteljka „Sestara sa tranzistorima“, filma koji govori o evoluciji elektronske muzike od magnetofona i analognih sintisajzera do kompjutera iz ugla kompozitorki, bila je ubeđena da je vreme da se to promeni. Bila je iznenađena jazom između arhivskih fotografija koje je prikupljala i manjka žena na njima. „U to vreme jeste postojao osećaj da su važne, intervjuisali su ih, snimali su ih, bile su ponekad u fokusu, a to dokazuje i arhivski materijal“, kaže ona, kao što su snimci na kojima Suzen Kjani svira sintisajzer u živom televizijskom programu, pa sve do gostovanja kod Dejvida Letermana. Ali ne iznenađuje to što je sve to ostalo u senci, ocenjuje Liza Rouner.

„Žene i ljudi drugačije boje kože bili su tradicionalno ućutkivani u onako hijerarhijski postavljenom stanju stvari. Naše patrijarhalno društvo gledalo je na svoj način na naše priče, ženske priče, što je vodilo ka brisanju dostignuća žena“, smatra rediteljka.

Pored njenog dokumentarca, tu je i kratki dokumentarni film Sema Grina premijerno prikazanog na onlajn izdanju festivala Kaunterflous u kom se pojavljuje En Lokvud (82), novozelandsko-američka kompozitorka, sa njenim „uzbudljivim svetom zvuka“, nedavno je prikazan i „Drugi, poput mene“ o pionirima indastrijal muzike Throbbing Gristle, a njihova članica Kozi Fani Tuti pojavljuje se i u filmu „Delija Derbišir: Mitovi i legendarni snimci“ britanskog BBC-a čije prikazivanje je najavljeno za maj. (U pripremi je i TV serija zasnovana na memoarima Kozi Fani Tuti „Umetnost seks muzika“).

Delija Debišir nije potpisana na jednoj od najpamtljivijih muzičkih tema za televiziju sve do 12 godina posle njene smrti 2001. godine. Radi se o čuvenoj seriji „Doktor Hu“ (1963). U „Sestrama sa tranzistorima“ otkriva se da je ona tu temu radila 40 dana, odnosno noći. Nije bilo mikseta kakve koriste didžejevi danas.

Ovakvi muzički eksperimenti odvijali su se u radiofonskoj radionici BBC-a, odeljenju za zvučne efekte u kakvim su rađeni zvuci za radio i televizijske programe (jedan od osnivača bila je i Dafne Oram, poznata i po svojoj konkretnoj muzici).

Delija Debišir je među najintrigantnijim pionirima elektronske muzike jer je, prema filmu u režiji Kerolin Kac, ostala neka vrsta misterije. A zvuci i teme koje je stvarala činili su se sasvim osobenom.

„Delija je bez premca. Muzika koju je stvarala je sva iz vremena pre sintisajzera, sva je analogna, pre 50 godina, a i danas zvuči savremeno. Još pokušavamo da je dostignemo. I ne znam da li ćemo ikada i uspeti. Taj njen moćni svet koji je tako jedistven i divlji. U srži Delijine muzike je ideja da je njen zvuk predstava nevidljivih i nesaznatljivih stvari“, kaže Kerolin Kac, kojoj se tema iz „Doktora Hua“ dopala još u vreme kada je bila dete, a film joj se završava kompozicijom „Dance From Noah“, koja zvuči kao da je sa neke vrste današnjih tehno žurki.

Oba ova filma predstavljaju sličan pristup formi, piše Kejt Hačinson. Ni „Sestre sa tranzistorima“ nisu dokumentarac u tradicionalnom smislu. Kada se govori o avanturama u elektroniku, lako je pretpostaviti da je ta muzika na neki način racionalna, rigidna, hladna. Međutim, iz oba filma jasno je koliko je njeno stvaranje u eri pre kompjutera bilo drugačije. Suzen Kjani sa svojim sintisajzerom i bogato obojenim zvucima ističu svu senzualnost njenog sviranja.

Jedan od najpamtljivijih trenutaka u ovom dokumentarcu je snimak Klare Rokmor, često nazivanom najvećom umetnicom na tereminu svih vremena, rođenom 1911. a snimljenom tokom sedamdesetih, dok predstavlja svoj instrument. Ona je to nazivala „slušanjem onoga kako duša peva“.

Rokmorova je bila i ključna figura u razvijanju tog instrumenta, pored njegovog tvorca Leona Teremina. Njihov zajednički rad, za film „Zabranjena planeta“ (1956) bio je prvi elektronski saundtrek svoje vrste.

Postojali su „snovi omogućeni tehnologijom“, kako to kaže naratorka u filmu „Sestre sa tranzistorima“ Lori Anderson. Ali koreni radova ovih žena takođe su duboko u stvarnosti. Zapanjujuće je koliko su njihova eksperimentalna dela bila povezana sa krizama, bilo da je rad Delije Derbišir bio inspirisan „apstraktnim zvukom“ sirena za vazdušnu opasnost u Koventriju, gde je odrastala tokom bombardovanja u Drugom svetskom ratu ili koncept Poline Oliveros nazvan „duboko slušanje“, koji je u meditativne konade uvlačio zvuke iz neposrednog okruženja ili reference na Vijetnam.

U oba filma se vide i posledice seksizma u vreme kada su stvarale, bilo da je on bio nameran ili slučajan. Francuska kompozitorka Elen Radig (89) opisuje kako joj je pedesetih godina jedan tonac rekao da joj je zahvalan za to što je bila u studiju kao pomoćnik kompozitoru konkretne muzike Pjeru Šaferu jer je „lepo mirisala“.

Oliverosova je napisala i kolumnu za „Njujork tajms“ pod naslovom „I ne zovite nas ‘ženama’ kompozitorima“ u kom se suprostavila podeli na osnovu pola.

„Članak koji je napisala bio je reakcija na to što su je predstavljali sa ‘Upoznajte Polin, ona je jedna od velikih žena kompozitora’. Nju je takva ideja razbesnela. Mislila je: a zašto jednostavno ne možemo svi da budemo samo kompozitori? Mislim da dobar deo njenog rada ide iz te nepravde kakvu je osećala“, kaže Liza Rouens, dodajući da se i ona često susreće sa tim kao „ženski reditelj“.

Ona napominje i da njen film nije „konačna lista pionirki“ (pošto bi i u Latinskoj Americi mogao da bude snimljen film o Vanji Dantes Lejte ili Marleni Miljari iz Brazila i Beatriz Ferejra i Hildi Diandi iz Argentine).

„Ovaj film manje je o takvim akcijama i više o slušanju. To je ono što ih sve povezuje – to što su sve one odlične slušateljke. To je ono što elektronska muzika zaista otelovljuje – pažljivo osluškivanje muzike u svakodnevnim zvucima“, zaključuje rediteljka.

Komentari

Vaš komentar