Florijan Šnajder, život i smrt pod velom misterije

Kultura 08. maj. 202014:43
Podeli:
Foto: MARTIN BUREAU / AFP / Profimedia

Florijan Šnajder, suosnivač benda "Kraftwerk", koji je preminuo 21. aprila pod ne sasvim razjašnjenim okolnostima, ostaće misterija i posle smrti, ali uticaj koji je ostvario svojom prefinjenom, vizionarskom muzikom ne treba dovoditi u sumnju.

Smrt Florijana Šnajdera obmotana je velom tajne. Šuškanje o njegovom narušenom zdravlju javilo se među fanovima „Kraftwerka“ krajem aprila, kada je Florijanov kolega iz benda, Volfgang Flir, objavio fotografiju na kojoj su njih dvojica zajedno u baru, bez ikakvog dodatnog objašnjenja.

Fotografija je, navodno, nastala 2016 – deceniju i po pošto su Šnajder i drugi osnivač benda Ralf Hiter, „klepili“ tužbom Flira, isprovocirani njegovom autobiografijom „Bio sam robot“ – a onda je ubrzo skinuta sa Flirovog Fejsbuka. Nedelju dana kasnije još jedan pripadnik sveta elektronske muzike koji živi u Nemačoj, Britanac Mark Rider, objavio je kratki nekrolog Florijana Šnajdera. U jednom komentaru neko je tvrdio da je Šnajder preminuo pre nekoliko dana.

Nije bilo lako utvrditi šta se stvarno dešava: Šnajder se toliko klonio javosti nakon što je napustio „Kraftwerk“ da su glasine o njegovoj smrti kružile i ranije, a demantovane su tako što se iznenada pojavio na dobrotvornom događaju u Parizu 2015, u jakni i šeširu od reciklirane vreće za prljav veš, i premijerno otpevao pesmu „Stop Plastic Pollution“.

U sredu je, konačno, njegovu smrt – navodno kao posledicu raka – potvrdila nemačka ispostava „Soni rekordsa“. Neki izvori tvrdilli su da je preminuo nedelju dana ranije (30. aprila) ali tek juče smo, na osnovu objave na Instagram profilu njegove sestre Klaudije Šnajder-Esleben, definitivno saznali da je Florijan umro još 21. aprila, a da je sahranjen 7. maja. „Njegove poslednje reči su bile, ‘Hvala vam! Ne bojim se smrti. Imao sam dobar život. Nisam tužan, nemojte biti ni vi tužni'“ napisala je Klaudija, uz napomenu da je sahrana obavljena u krugu porodice.

U neku ruku, bio je to savršeni odlazak Florijana Šnajdera, piše Aleksis Petridis, muzički kritičar u „Gardijanu“. Malo ljudi može da tvrdi da je ostavilo toliki muzički uticaj a uspelo da zadrži takvu tajanstvenost. S obzirom na ključni uticaj „Kraftwerka“ na sve moguće žanrove od sintpopa i hip-hopa do hausa i tehna, teško je zamisliti kako bi moderna muzika zvučala da nije bilo ovog nemačkog benda, naročito pet albuma koje je objavio između 1974. i 1981.

U ono malo intervjua koje su članovi benda davali, detalji su ostali nekako zamagljeni, jer su često prepravljali istoriju – dali su sve od sebe da obrišu dokaze o postojanju prva tri albuma, odbijavši da ih ponovo izdaju, a nije im bilo strano ni prekrajanje omota da bi uklonili lica bivših članova. Takođe, skoro da nisu odavali nikakve lične podatke: Ralf Hiter je bio rčit samo kada je govorio o ljubavi prema biciklizmu, Šnajder je imao ćerku, ali sve drugo u vezi sa onim čime su se bavili kada nisu bili u bendu ostala je misterija.

Šnajder je bio najtajanstveniji od svih. Postoji jedan urnebesan snimak upornog brazilskog novinara koji pokušava da izvuče neke izjave od njega, ali uzalud. („Koje pesme ćete večeras svirati?“, „Sve“) dok je drugom prilikom pristao na intervju, sa lažnim brkovima, u kojem je potom tvrdio da je 1947. izumeo „humanoidne sekvencere“ i da se ne seća ko je „Kraftwerk“.

Šnajder je bio naveden kao koautor i koproducent bukvalno svake numere koje je „Kraftwerk“ objavio, od albuma „Autobahn“ (1974) do „Computer World“ (1981) ali nije baš najjasnije šta je tačno radio u bendu. Prvobitno je svirao flautu i violinu i, navodno, imao ograničene sposobnosti u sviranju na sintisajzeru.
Iako je uporno pitan za Šnajderovu ulogu, Hiter je uopšteno govorio o njemu kao o „fetišisti zvuka“ koga zanima sinteza govora (Šnajder je patentirao „sistem sa sintetizirano pevanje u realnom vremenu“). Florijan je vodio računa o tome da zvuk uvek bude na visokom nivou, isticao je Hiter, i nagovestio da je Florijanov perfekcionizam jedan od razloga zašto su objavili tako malo albuma posle 1981.

Zapravo, delovalo je da bez Šnajdera ne bi bilo ni „Kraftwerka“. Ralf Hiter je, postepeno, izronio kao predstavnik za štampu benda i, vremenom, ostao jedini originalni član grupe, ali prema knjizi Dejvida Baklija „Krafwerk: Publikation“, Šnajder je bio taj koji je osnovao bend – nakon kraćih nastupa sa eksperimentalnom grupom „Pissoff“ – i Šnajder je bio taj koji se pobrinuo da bend nastavi sa radom kada je Hiter na kratko otišao da završi studije.

Kao sin Paula Šnajdera-Eslebena, uglednog arhitekte koji je projektovao kelnski aerodrom, Florijan je sebi mogao da priušti najnoviju muzičku tehnologiju koja će – nakon debi albuma pod imenom „Organisation“ (u kojem je bio sa Hiterom) i dva „Kraftwerkova“ albuma (1970. i 1972) u avangardnom stilu – oblikovati zvuk benda i izdvojiti ga od ostalih koji su svirali krautrok (poznat i pod nazivom „kosmička muzika“, bio je to eksperimentalni rok nastao u Zapadnoj Nemačkoj krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina 20. veka).

Ralf Hiter, Florijan Šnajder i Emil Šult 1968, Foto: Brigitte Hellgoth / AKG / Profimedia

Većina klasičnih „Krafwerk“ elemenata bila je tu već 1973. na albumu „Ralf und Florian“: elektronski ritmovi koji su odbacivali potrebu za tradicionalnim bubnjarem, pulsirajući sintisajzeri kao preteča dens muzike i postepeni prelaz iz krautrokerske težnje ka improvizaciji u jednostavne, kompaktne melodije.

Bila je to i demonstracija Šnajderovog značaja u definisanju imidža benda. Na omotu Hiter i dalje ima dugu kosu i blago hipijevski stajling, dok je Šnajder sa kratkom kosom, jasnim razdeljkom i frizurom koja podseća na tridesete, u odelu i sa kravatom.

Vremenom će svi članovi benda izgledati kao Florijan.

Naslovna numera od 22 minuta, na sledećoj ploči, „Autobahn“ (1973), zvučala je potpuno drugačije od svega onoga što su nudili američki i britanski rok i pop. Bila je toliko futuristička da bend nije debitovao na britanskoj televiziji u čuvenoj muzičkoj emisiji „Top of the Pops“, već u „Tomorrows World“ (Sutrašnjica), naučnoj emisiji Bi-Bi-Sija.

Iako mnogi britanski sint muzičari kažu da je dolazak benda na domaću televiziju za njih bio trenutak eureke koji im je promenio život, nisu svi bili oduševljeni muzikom toliko različitom u odnosu na preovlađujuće trendove.

Turneja po Velikoj Britaniji 1975. bila je slabo posećena i naišla je na loše kritike („beskičmena“, „bezosećajna“… „držite robote podalje od muzike“), a album koji su promovisali, „Radio-Activity“ samo je u Francuskoj bio hit.

Međutim, sledeća ploča, „Trans-Europe Express“ (1977) označila je još jednu prekretnicu: uprkos svim odbacivanjima standardnih anglo-američkih rok i pop elemenata, bilo je nekog uvrnutog poziva na ples u ritmu mašina u naslovnoj numeri. A 2014, kada je njihov uticaj postao svima očigledan, „El Ej Tajms“ nazvao je ovaj album „najvažnijim pop albumom u poslednjih 40 godina“.

Bend je snimo još dva odlična albuma, „The Man-Machine“ (1978) – sa dva planetarna hita „The Model“ i „The Robots“ – i „Computer World“ (1981), najverovatnije njihov kreativni vrhunac, navodi kritičar „Gardijana“.

„Neverovatna kolekcija pesama potpomognutih ritmovima pokazala je da bend sa najmanje fanki izgledom na planeti ima urođeno, premda donekle osobeno, razumevanje podijuma za igru. Zapanjujuće je da jedan album, koji se oslanjao na tehnološki napredak, nije postao bajat ni posle 40 godina, u svetu u kojem niko više ne veruje da upotreba kompjutera ukazuje na manjak emocije. Njihova senka natrkiljuje sve, od ‘Coldplay’ do dabseta, od ‘Daft Punk’ do Džej Zija, pa je ‘Kraftwerk’ je možda i najuticajniji bend posle ‘Bitlsa'“, ocenjuje Aleksis Petridis.

Nastavili su da sviraju i nastupaju i u ovim prvim decenijama 21. veka, kako na festivalima tako i u umetničkim galerijama. U nekom trenutku Šnajder je napustio bend, ali ne zna se tačno ni kada ni zašto.

To je objavljeno 2009. premda je u intervjuu kasnije te godine Ralf Hiter tvrdio da Florijan nije bio sa bendom „mnogo, mnogo godina“ unazad.

Kao i sa skoro svim ostalim što se tiče Florijana Šnajdera, i to ostaje misterija.

„Bukvalno jedina stvar koju sa sigurnošću možete reći to je da je muzika u čijem je stvaranju učestvovao zauvek promenila pop“, zaključuje „Gardijan“.

Komentari

Vaš komentar