Gabrijel Garsija Markes u Barseloni 1970, Foto: AFP / AFP / Profimedia

Siromašnog i još uvek nepoznatog Markesa, Plinio Mendosa upoznao je u Bogoti, kada je Markes još uvek bio Gabo i imao dvadesetak godina. Mendosa je imao pet leta manje. Njihovo prijateljstvo zauvek je učvršćeno u Parizu, pedesetih godina dvadesetog veka i zajedno su proživeli setnu avanturu po mansardama, barovima i kafeima Latinske četvrti. Mendosa se seća u knjizi "Gabo", (pisma i sećanja), objavljenoj u izdanju Sezam book-a i prevodu Vesne Stamenković.

“Čuvam iz Pariza neuhvatljivu sliku na kojoj su sve moje stare čežnje. Bila je to veoma duga noć, jer nisam imao gde da spavam, i proveo sam je klanjajući glavom na klupama, grejući se toplim vazduhom iz ventilacije metroa, i izbegavajući policajce koji su me pretukli jer su me pomešali s nekim Alžircem. Najednom, pred zoru, učinilo mi se da su išćezli svi tragovi života, nestao je miris kuvanog karfiola, Sena je stala, a ja sam bio jedino živo biće u svetlucavoj magli jesenjeg utorka u pustom gradu. A onda se desilo: prelazeći most Sen Mišel, čuo sam korake koji mi se približavaju iz suprotnog smera, shvatio sam da je u pitanju muškarac, u magli sam razabrao tamno odelo, ruke u džepovima, tek počešljanu kosu, a kad smo se susreli na mostu, u deliću sekunde ugledao sam i njegovo bledo, koščato lice: plakao je.“ Beše to Gabo – Gabrijel Garsija Markes. I tako poče njihovo dugo, višedecenijsko prijateljstvo. (Hamvaš je tvrdio da su prijateljstva katkad dublja od ljubavi. Ovo je primer koji potvrđuje aksiom velikog Mađara.)

Kasnije, posle pariskih dana, u jednu zoru, Mendosa je odlučio da napiše sećanja na dane sa Markesom, onda kada mu se pisac poverio, držeći na krilu roman „Sto godina samoće“. Tih meseci, kritičari su pisali o romanu kao „alegoriji čovečanstva, veličanstvenom književnom postignuću.“ Te noći što je bledela u ledeno jutro, Markes se ispovedao prijatelju: “Slava me plaši. Veličanje me mnogo podseća na smrt. Nisam imao velike namere niti grandiozne ideje kada sam pisao Sto godina samoće. Želeo sam samo da ostavim poetski i blagonaklon trag sveta iz mog detinjstva, koje sam proveo u jednoj velikoj, tužnoj kući, sa sestrom koja je jela zemlju i bakom koja je proricala nesreću iz ustajale vode, i mnoštvom rođaka istog imena koji nisu pravili razliku između sreće i ludila, i nikada nisu prestali da budu iskreni. To je ono što ja smatram dugačkom pesmom o svakodnevnom životu.“

Gabrijel Garsija Markes Gabriel García Márquez
Gabrijel Garsija Markes Foto: El Tiempo / Zuma Press / Profimedia

Mendosin i Markesov prvi suret beše tragikomičan. Mendosa je sedeo u kafeu kada mu je prišao Markes i doviknuo: “Doktore Mendosa, kako ide vaša lirska proza?“ Mendosa je pocrveneo do korena kose i gledao Markesov široki okovratnik, rošavi ten, ravne , nauljene brkove, odelo pevača rumbe. Obletao je oko konobarice, obuhvatao je sporim, vlažnim, putenim pogledom, spustio na njenu zadnjicu ruku „nehajno i nežno poput golubice.“ Ona ga je odbila, on je odmahnuo rukom i prošaputao: “Sigurno je dobila.“ O Markesu se pričalo da je autor nekoliko priča koje je objavio Ekspektador, da je mazohista, da uživa u patnji i širi lažne vesti kako ima sifilis, dok je sledećeg dana proglašavao da je bolestan od tuberkuloze. Govorkalo se da se opija, da ne izlazi na ispite, da zna da osvane u bordelu, da je talentovan, ali, po svemu sudeći izgubljeni slučaj. Mendosa će kasnije saznati da je tih godina Gabito Markes bio najusamljeniji čovek u svemiru, koji je lutao u suton otvrdlog grada i sedeo u tramvaju koji je prelazio grad s juga na sever, pa sa severa na jug i neprekidno čitao… Stanovao je u ulici Florijan, nije imao ženu sa kojom bi spavao, nije imao novca da ode u bioskop ili na borbu s bikovima, nije u gradu imao ni porodicu ni prijatelje, često nije imao čak ni za pivo. U društvu razmetljiv, Markes je bio u duši nepopravljivo stidljiv. Više je voleo Kafku od pravnih akata i pisao je priče pune karipske svetlosti, o varoši s planatžom banana, o glasovima ptica, ćurlikavaca u zoru i o žutim vozovima.

Gabrijel Garsija Markes, Sto godina samoće, knjiga, korice
Foto: Promo

A godine 1955, tri dana posle Banje večeri, u Parizu se Markesu dogodilo čudo. Mendosa i on ručali su u restoranu nedaleko od trga Luksemburg. I nisu ga odmah primetili. Nisu ga videli kroz prozor, već na vratima, kad su izašli, i bio je blistav i tih; „padao je u gustim pahuljama koje su se caklile obasjane uličnim svetiljkama i svojom belinom prekrivao je drveće, automobile i ceo bulevar. Noćni vazduh bio je čist i leden, najednom je zamirisao na planinske borove. Umiven od žamora, mirisa i boja, grad se nežno i raskošno ogrnuo tim snegom, kao lepa žena krznom hermelina.“ Markes beše ushićen, očaran, opčinjen nestvarnim prizorom iz snova: prvi put u životu video je sneg.

On, dete Kolumbije, gde su dani kao pocinkovani od svetlosti, gde vrućina zuji poput rojeva insekata,“a svaki metalni predmet ostavljen na suncu peče kao žeravica,“ vudeo je to čudo –sneg, koji je za Markesa pripadao svetu vilenjaka, patuljaka, šećernih zamaka i palata usred nedođije. I tada se Gabito Markes prepustio snegu… “Trčao je s kraja na kraj trotoara, podigavši ruke kao fudbaler koji je dao gol, taj mladi pisac, uzdrhtao kao listić, trčao je i skakao Bulevarom Sen Mišelom“.

Mendosa je pomislio:“Dobro je da je lud“ i odlučio da mu zauvek bude odani prijatelj. Kasnije će Markes na Monparnasu imati svetao, ukusno uređen stan, uvek sa žutim ružama u vazi od kristala. „Donose sreću, kume“, rekao bi Mendosi, koji je , ipak, radije voleo da se seća mladosti i „sirotinjskog Pariza, duž oronulih stepešeništa koja vode na zadimljene mansarde, kafea u zoru uz ogledala i svetiljke, i poslednjeg piva pred zatvaranje, dok konobari slažu stolice, a njima su i dalje teme bile Kafka, Barankilja, Virdžinija Vulf…“

Markes je već u mladosti bio slavan reporter. Tako su Gabito, Mendosa i njegova sestra Soledad otputovali u Istočnu Nemačku, malim „renoom 4“, nalik na bubašvabu, da vide socijalističku revoluciju izbliza. Dok su putovali, Markes je usnuo. Onda se trgao iz sna, pogledao sive drvorede i čelični horizont i šapnuo: „Treba proveriti kako stoji ova stvar, socijalizam… sanjao sam da ne radi…“ Kapitalistička Nemačka, Hajdelberg i Frankfurt, sijala je poput tek iskovanog zlatnika. Socijalistička Nemačka, koju su toliko želeli da vide, delovala je “crno i sumorno, kao zatvor, a u njima je već nepovratno proklijala semenka sumnje u stvarnost komunističkog sveta.“

Gabrijel Garsija Markes Foto: Imagno / Profimedia

Mendosa i Markes zajedno su otišli i u Sovjetski Savez. Prvo su putovali trideset sati do plavog popodneva u Pragu, a onda, izgužvane odeće i klecavih kolena, dan kasnije seli na voz za Moskvu. Mendosa je osetio nekakav „mlak, raspadnuti zadah Rusije, koji je Truman Kapot opisao – smrad starih čarapa i beskrajnog zevanja.“ Markes se u Sovjetskom Savezu žalio na sokove sa ukusom i mirisom losiona za kosu koje su im služili uz ručak.

“Zabavljao ga je i čudio kontrast između zemlje koja je u stanju da pošalje satelit u svemir, a ne može da napravi cipele koje stopalima neće praviti žuljeve.“

Mendosa i Gabito obišli su i mauzolej na Crvenom trgu. Pored balsamovanog Lenjina, ležao je balsamovan Staljin. „Lenjin je ličio na lutku iz muzeja Greven. Staljin je izgledao kao da je još živ… Da spava, ali je živ. Spava, ali i dalje uteruje strah u kosti, pod lampom koja njegovom licu, brkovima i koži daje ružičast ton… Imao je neverovatno nežne ruke, spokojno položene preko stomaka.“ Taj detalj je ostavio na Markesa poseban utisak. Mnogo godina kasnije takve će ruke dati svom diktatoru u romanu „Jesen patrijarha.“

Decenijama kasnije, Mendosa i Markes čekali su zoru uz šampanjac, Mendosa ushićen jer je Markesu upravo dodeljena Nobelova nagrada i Markes, očajan i prepadnut. Bojao se. Pili su šampanjac i zora beše sanjiiva. Markes je tiho rekao: “Znam da pišeš o meni. Znam da nameravaš da kažeš kako sam u svojoj glavi sve unapred smislio…. Ali, silno grešiš… Nisam znao, kunem ti se, koliko daleko mogu da doguram. Jednostavno sam ustajao svakog jutra, ne znajući šta će sa mnom biti i gurao, još malo. Uvek samo još malo. Ne znajući hoću li nekuda stići ili neću. Ništa nisam znao… Sećaš li se Hemingvejeve priče, o Makomberu… Krenuo je da ubije lava. Ili bufala… Izlazi tresući se od straha. I nalazi ga. Tresući se od straha podiže pušku i nišani. Tresući se od straha, ubija ga. I znaš ta? Ja sam Makomber. Svi smo mi Makomber. Svi mi moramo da ulovimo lava. Neki od nas smo uspeli u tome. Ali smo se pri tom tresli od straha.“

Bonus video: Podcast Snaga uma – gošća pesnikinja Radmila Petrović

 

Komentari

Svi komentari (0)