Ivana Todorović: Želela sam da razbijemo tabu o ženskom telu i prikažemo istinu, ali bez senzacionalizma

Piše: Marija Petrović

Nakon uspešne svetske premijere početkom godine u Americi, rediteljka Ivana Todorović predstaviće svoj dokumentarni film „Žene Narodnog fronta" na festivalu Beldoks 22. maja u 19 časova u Takvudu, kada će i razgovarati sa publikom uz ostale članove ekipe filma. Sniman u GAK Narodni front, ovaj film prikazuje žene u svojim najranjivijim trenucima, u kojima otkrivaju duboke veze između uma i tela. „Istovremeno krhke i beskrajno snažne“, kako se navodi u sinopsisu ovog dirljivog ostvarenja.

Povodom predstojeće srpske premijere filma razgovaramo sa rediteljkom Ivanom Todorović.

U filmu „Žene narodnog fronta“ ulazite u intimu žena sa kojima razgovarate; na koji način su, posebno starije žene iz filma, doživele ideju da njihove priče budu predstavljene javnosti? Koliko su se osećale komotno da iznesu ponekad i vrlo delikatne intimne detalje iz svojih života?

- Mislim da se poverenje u ovom filmu gradilo iz srca. Kao autorka socijalno angažovanog kratkog filma, čiji je ovo deveti film koji se bavi traumom i izlečenjem kroz empatiju, verujem da je upravo taj pristup otvorio prostor za bliskost i iskrenost. Snimateljka Maša Drndić i ja, kao jedini filmski tim, provodile smo vreme sa ženama, razgovarale i slušale. Ideja za film potekla je iz mog ličnog iskustva kao pacijentkinje Dnevne bolnice Narodnog fronta i verujem da je ta lična veza bila most poverenja.

Starije žene su, naravno, imale više zadrške. Generacijski jaz i dugogodišnje ćutanje o ovim temama učinili su da im otvaranje ne bude lako. One su odrasle u vremenu u kome se o telu nije govorilo, već ćutalo i trpelo. Ipak, kroz vreme i dijalog, mnoge su se oslobodile, jer su te priče nosile u sebi decenijama. Imala sam osećaj da je za neke od njih samo izgovaranje tih iskustava naglas bilo svojevrsno olakšanje duše, kao da su konačno ispustile nešto što su godinama nosile u sebi.

Šta vam je bilo bitno na rediteljskom i snimateljskom planu i kako ste pristupili tom segmentu vašeg ostvarenja?

- Bilo mi je izuzetno važno da pronađem balans između realnosti i estetike ženskog tela i iskustva koje ono nosi. Želela sam film koji otvara temu i uvodi nas u prostor ženskog iskustva. U procesu rada shvatile smo da film ne može da ima samo opservacijski tok procesa kroz koji žena prolazi u bolnici, već da mora da ima i narativni tok ženskog tela, unutrašnji tok koji prati različite faze života.

Inspiraciju smo Maša Drndić, snimateljka, i ja pronalazile u slikarstvu, u kompoziciji i svetlu, pa smo se odlučile za krupne kadrove koji omogućavaju intimnost i vizuelnu uzvišenost. Snimale smo u stvarnom prostoru bolnice, prateći proces kroz koji žene prolaze, od čekanja i straha do olakšanja i oslobađanja.

Kroz rad na filmu postalo mi je jasno da svaka faza ženskog života nosi svoju težinu i neizgovorene slojeve. U radu sa Marijom Jelušić, tokom dve i po godine montaže, oblikovale smo tok filma. Od prve menstruacije i susreta sa sopstvenim telom, preko nesigurnosti odrastanja, do iskustava bliskosti i intimnosti koja mogu biti i nežna i bolna.

Otvaraju se i priče o trudnoći, ali i o realnosti života u kome žena mora da nastavi da radi i brine o drugima, kao i o abortusu, čije se emocije često razumeju tek kasnije, jer telo pamti. Tu su i žene koje govore o promenama menopauze, ali i priča jedne bake koja je kao dete gledala kako joj majku streljaju u Drugom svetskom ratu i čiji je život tim gubitkom zauvek obeležen.

Film prati emotivni i telesni luk od prve menstruacije do menopauze. U tom procesu dolazi do oslobađanja ženskih emocija koje se na kraju prepoznaju kao ljubav, kao najdublja snaga svake žene. Kao što jedna žena u filmu kaže: „Najvažnije je voleti i biti voljen. Ljubav je čudo.“

Neki kadrovi, posebno oni koji se odnose na ginekološke preglede, prikazani su vrlo direktno i izbliza: kako ste se odlučili za takav pristup i da li vam je bilo teško da dobijete sve neophodne saglasnosti za te kadrove?

- Želela sam da razbijemo tabu o ženskom telu i prikažemo istinu o iskustvima kroz koja ono prolazi, ali bez senzacionalizma. Ginekološki pregledi i intervencije su deo tog iskustva i smatrala sam da je važno da budu prikazani otvoreno, ali sa merom i poštovanjem.

Vrlo pažljivo smo vodile računa o anonimnosti, nikada nismo povezivale lice žene sa njenim telom, kako bismo zaštitile identitet i sačuvale njihovu intimu. Saglasnosti su dobijene uz poverenje i stalni dijalog, kako sa Upravom bolnice, tako i sa ženama koje učestvuju u filmu, ali ključna je ipak bila odluka svake žene da učestvuje. Naša odgovornost je bila da kroz snimanje i montažu očuvamo njihovo dostojanstvo.

Prikazujete i prenosite priče žena različitih generacija. Da li u tom smislu u Srbiji postoji transgeneracijska solidarnost među ženama?

- Verujem da solidarnost među ženama postoji i da je danas jasno vidimo i na ulicama Srbije, gde žene različitih generacija stoje zajedno i podržavaju jedna drugu. Ali ovim filmom sam želela da govorim o jednoj dubljoj, često nevidljivoj solidarnosti, onoj koja se rađa kroz samo iskustvo ženskog tela.

Bez obzira na generaciju, društveni status ili lične okolnosti, žene dele slične telesne i emotivne procese: od prve menstruacije, preko seksualnosti i trudnoće, do menopauze. Upravo u tim iskustvima nastaje duboka, često neizgovorena povezanost. U filmu telo postaje prostor sećanja, ranjivosti, ali i solidarnosti među ženama.

Važno mi je bilo da pokažem da ono kroz šta telo prolazi ne mora da bude tabu svake žene pojedinačno, već iskustvo koje može da se deli i razume, i da se svaka žena kroz taj susret oseti manje sama.

Dok slušamo priče starijih žena, jasno nam je da je u njihovom odrastanju bilo teško čak i razgovarati o delikatnim temama vezanim za reproduktivno zdravlje. Da li je danas situacija bolja, ili imate utisak da - zavisno od sredine, obrazovanja, okruženja u kome se odrasta - predstoji i dalje velika borba za podizanje svesti o ženskim pravima i zdravlju?

- Mislim da se danas o ovim temama više govori nego ranije, i to ne samo kod nas, već i na globalnom nivou. Sve više se otvara prostor za razgovor o perimenopauzi i menopauzi i imam utisak da kao društvo tek počinjemo da razumemo te procese. Istovremeno učimo i kako da ih prihvatimo kao deo promene tela i kako žena može da živi sa tim promenama.

Ipak, ta promena nije ravnomerna i mnogo zavisi od mesta u kome se odrasta, obrazovanja i porodičnih obrazaca. Borba i dalje traje. Važno je da nastavimo da govorimo.

Film je imao premijeru na festivalu u Santa Barbari u SAD - kakve su bile reakcije koje ste dobijali na licu mesta? Koliko ste imali utisak da su iskustva ovdašnjih žena doživljena kao lokalna, odnosno univerzalna?

- Reakcije su bile izuzetno emotivne. Tokom projekcija osećao se snažan kolektivni doživljaj, tišina, suze, smeh i duboka povezanost među strancima. Ljudi su mi prilazili govoreći da su se prepoznali u pričama iz filma, bilo kroz sopstvena iskustva ili kroz iskustva svojih majki, partnerki i ćerki.

Iako je ukorenjena u jednom konkretnom prostoru, ona govori o telu, ranjivosti i snazi na način koji prevazilazi granice i kulture.

Nadate se i da će „svaki muškarac moći da bliže razume i oseti ženu“ nakon odgledanog filma. Koliko ste u tom smislu imali fidbek i od muških gledalaca? Koliko muškarci sa ovih prostora, odrasli u patrijarhatu, imaju potencijal da pristupe ovakvim temama sa razumevanjem i empatijom?

- Posebno su me dirnule reakcije muškaraca, koje iskreno nisam očekivala u tolikoj meri. Mnogi su mi prilazili nakon projekcija i želeli da razgovaraju o filmu. Govorili su da su zahvalni i da ih je film podstakao da budu pažljiviji i prisutniji partneri, sinovi ili braća. Kroz film su mogli dublje da osete kroz šta žene prolaze, kako fizički, tako i emotivno.

Verujem da muškarci sa naših prostora imaju taj potencijal, ali često nemaju priliku da zaista čuju žensko iskustvo iznutra. Upravo zato mislim da umetnost može da otvori prostor bliskosti i dijaloga.

Ako bi se makar jedna žena nakon filma osetila manje sama, ili ako bi makar jedan muškarac uspeo da bolje razume ženu pored sebe, imala bih osećaj da je misija ovog filma ispunjena.

Važno mi je bilo i da žene koje gledaju film osete da njihovo telo nije nešto čega treba da se stide ili o čemu treba da ćute. Žensko telo prolazi kroz ogromne promene, bolove i strahove, ali nosi i neverovatnu snagu. Mislim da nam svima nedostaje više nežnosti i otvorenog razgovora o tim iskustvima. Upravo zato verujem da film može da bude prostor razumevanja i empatije.