Marko Nikolić: Politiku mnogi danas smatraju za ružnu reč, psovku. U to nas ubeđuju - lošiji od nas

Nekadašnji gigant jugoslovenske hemijske industrije "predmet" je dokumentarnog filma "Fabrika ne sme da stane!" čija će se svetska premijera održati na 19. Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Beldoks, koji je počeo večeras. Ovaj dokumentarac, čiji scenario i režiju potpisuje Marko Nikolić, kroz sećanja radnika Hemijske industrije Viskoza, ispreda storiju o bivšoj "državi u malom" u Loznici.

Pronađeni arhiv - desetine hiljada dijapozitiva i negativa - otvorio je ulaz u svet koji više ne postoji. Kroz slike i svedočenja, predstavnik nove generacije, Aleksandar Kostić, istražuje granicu između stvarnog iskustva i kolektivne nostalgije, pokušavajući da razume zašto fabrika i dalje živi u pričama - kao mit, trauma ili izgubljeni ideal.

Premijerna projekcija filma "Fabrika ne sme da stane!" zakazana je za 24. maj u 17.30 sati u Domu omladine Beograda, nakon koje će biti održan razgovor s ekipom ovog ostvarenja, dok će publika Beldoksa još jednom moći da vidi dokumentarac dva dana kasnije, u 18.30 časova u Art bioskopu Kolarac.

Iako je srpski sineasta na festivalima u Kanu i Los Anđelesu pre nekoliko godina ovenčan nagradama za kratki film "Znaci života", Marko Nikolić u razgovoru za Nova.rs otkriva koliko mu znači što mu je novi dugometražni dokumentarac uvršten u glavni, tamičarski program 19. izdanja Beldoksa:

- Uspeh mog prethodnog filma "Znaci života" je doneo osnovu, stabilnost, potvrdu relevantnosti teme na kojoj sam krenuo da gradim sledeći film - "Fabrika ne sme da stane!". Nagrade zaista dosta znače, a premijera filma na Beldoksu je logičan potez. Smatram da je jako važno da ljudi koji razumeju i žive društveni i istorijski kontekst prvi vide moj film. Na kraju krajeva - ovo je film o razumu, ali i o srcu. Priznanje Beldoksa i uvrštavanje filma u takmičarski program je potvrda da ova priča o Viskozi prevazilazi lokalne okvire i govori o stvarima koje se tiču svih nas u Srbiji, pa i u svetu.

Vaš dokumentarac donosi priču o nekadašnjoj fabrici Viskoza u Loznici. A šta vas je ponukalo da se, kroz prizmu svedočenja nekadašnjih radnika, ali i arhivske materijale, prisetite "države u malom" kako ovu fabriku naziva jedan od protagonista filma?

- "Država u malom" zapravo nije odluka. To je neminovnost, to je istina. Tako je bilo. Da sam Viskozu predstavio drugačije - to jednostavno ne bi bila istina.

Hemijska industrija Viskoza (što joj je puno ime) nije bila samo industrijski kolos koji je donosio veliki novac. Radilo se o jednom složenom društvenom organizmu koji je privukao mnogo ljudi, posebno iz svoje neposredne okoline. Loznica se razvila u grad baš zahvaljujući fabrici i onom šta je ona pružala. Pored ekonomske stabilnosti radnika i njegove porodice ona je nudila dostojanstven rad, osećaj pripadnosti, kao i edukaciju, emancipaciju i opšti napredak pojedinca i zajednice.

Podsetiću da je Viskoza unutar svoje organizacije imala internu banku, centar za obučavanje radnika, ambulantu (koja je danas deo Doma zdravlja u Loznici), sportske i umetničke sekcije. Jedna od najbitnijih stvari jeste da je Viskoza izgradila bezmalo 2.000 stanova i podelila radnicima.

Film je svedočanstvo o svetloj prošlosti, bar za protagoniste dokumentarca, i sumornoj današnjici, ali i neizvesnoj budućnosti. Koliko bi onda stihovi pesme jednog od junaka vašeg filma: "Oj Loznice, nisi više što si nekad bila" mogli da budu tačan opis i čitave zemlje, pa i regiona i šire?

- Ti stihovi funkcionišu i nezavisno od same Loznice i Viskoze, ali je važno da ovaj film ne čitamo kao izraz bezuslovne nostalgije, idealizacije prošlosti. Zanimalo me je racionalno suočavanje sa bivšim sistemom, bez obzira da li ga zovemo Jugoslavija ili Viskoza. Kako se radilo? Kakav je bio odnos pojedinca ali i fabrike prema radu? Kako se danas ljudi odnose prema gubitku svega toga? Da li strepe za budućnost? Da li se će neke nove fabrike pružiti nešto bolje ili bar slično?

Iskustva moraju da se upotrebe kako bismo stvorili novo društvo. Film otvara pitanje ne samo šta smo izgubili već i šta smo mogli da sačuvamo i prenesemo dalje. Način na koji se država odnosila (a često se i dalje odnosi) prema zaostavštini ne samo Viskoze govori da postoji dubok problem odnosa prema sopstvenoj istoriji.

Ako dozvolimo da ovakva mesta nestanu bez razumevanja o tome šta su značila ljudima i zajednici mi gubimo ne samo prošlost, već i mogućnost da iz nje izgradimo odgovorniju, bolju budućnost.

Nekadašnji radnici ponavljaju kako je Viskoza bila njihova majka, kako ih je čuvala, negovala, odgajila njihovu decu, uposlila prvi put brojne žene… Ispostavlja se, dok se slušaju njihova sećanja, da ondašnja socijalistička Jugoslavija, bez obzira na probleme, nije mit o "zlatnim danima"?

- Majka Viskoza svoju decu nije samo održavala u životu, već im je dala i zrelost, sigurnost, veštine i mudrost da budu bolji ljudi.

Ipak, ne smemo da zaboravimo ni da je noć deo svakog dana, pa i zlatnog. I ti dani imaju svoje senke, protivrečnosti i probleme o kojima radnici i te kako govore u filmu.

Upravo zato u ovom filmu ne gradim mit o prošlosti, već pokušavam da je celovito sagledam. Tek kada prihvatimo i sopstveno svetlo i sopstvenu tamu možemo ozbiljno da razgovaramo o tome šta vredi sačuvati, a šta moramo da menjamo.

S početkom rata u bivšoj Jugoslaviji dolazi i do prvih tenzija i podela i u samoj fabrici, te se radnici dele po nacionalnoj, verskoj pripadnosti. Jedan od njih kaže: "Šta smo imali i šta smo dozvolili..." Da li je zaista bilo neminovno da "velika politika" zaseni sve?

- Ja to nikada ne bih nazvao "velikom politikom". Ja bih to nazvao politikom vrlo malih ljudi, beznačajnih, neobrazovanih bandita, politikom samoživih ljudi koji onima sličnim sebi dozvoljavaju da rade šta hoće.

Bilo je jako bolno gledati kako prostor koji je decenijama funkcionisao kao zajednica zasnovana na radu i solidarnosti postaje mesto podele. Ljudi su dozvolili da im vladaju lošiji od njih. Nisu se pobunili, bar ne dovoljno snažno. Slepo su im verovali. Nisu se pobunili protiv onih koji su "radili za njihovo dobro".

Danas je takvo vreme da je čak i ovo sećanje na to vreme i razmišljanje o tome - čin pobune.

Od nekadašnjeg ponosa Loznice ostao je napušteni skelet. Jeste li, poput junaka vašeg dokumentarca, i sami bili zgroženi stravičnim prizorima koji su ostali od fabrike koja je svojevremeno zapošljavala 12.000 radnika?

- Ne! Kada sam prvi put obišao bivšu Viskozu znao sam šta ću videti, šta mogu da očekujem, ali ne i razmeru cele stvari.

Bio sam očaran prizorom, veličinom nečega što je sagrađeno i funkcionisalo pedeset godina. Sam taj prostor, danas opljačkan i prazan i šum vetra koji je jedini zvuk koji se čuje u razrušenim laboratorijama, kancelarijama, skladištima i halama govori o njegovom bivšem značaju. Viskoza je danas svojevrsno spomen-područje.

Ono što me je najviše pogodilo je kontakt između mrtve fabrike i živih radnika, koji o njoj govore sa tolikom emocijom, preciznošću i osećajem pripadnosti kao da ona i dalje postoji. Emocije koje oni daju su očaravajuće.

Ruševine same po sebi jesu potresne, ali postaju bitne tek kada shvatite koliko su života, rada, znanja i zajedništva one nosile u sebi.

Jedan od junaka filma, nekad zaposlen u fabrici, slušao je priče starijih kako "fabrika ne sme da stane". Ipak, stala je. A stao je i grad i opština koja je gašenjem fabrike ostala bez više od 13.000 stanovnika. Mislite li da bi onda gledalac trebalo da pažljivo čuje njegovu poruku kako ne treba očekivati ništa od države, sistema, da ne treba verovati ideologijama i političarima, već se držati principa - uzdaj se u se i u svoje kljuse?

- Mislim da je ono šta taj junak želi da poruči značajno kompleksnije od prostog poziva da se čovek osloni samo na sebe. On pripada generaciji koja je vaspitavana i živela sa uverenjem da "ima ko o tome misli", da postoje institucije, sistem i mehanizmi koji će voditi računa o zajedničkom dobru. Taj tada mladi radnik, kao i mnogi njegovi drugovi se držao baš te logike, verujući da je dovoljno samo pošteno raditi svoj posao, da će neko drugi misliti o pravcu u kojem društvo ide. Nema "onoga ko o tome misli". Mi moramo da mislimo.

Oni nisu bili nezainteresovani ili neodgovorni, već su se kao i mnogi - klonili politike. Doživljavali su je kao nešto previsoko za njih. Danas mnogi politiku smatraju za ružnu reč, psovku. U to nas i danas kao i tada ubeđuju - lošiji od nas.

Niko od nas ne živi u mehuru, izolovan od prostora i vremena. Zato, svako od nas ima mogućnost, pa i obavezu da razmišlja, razgovara, javno objavljuje svoje stavove o fabrikama, ekologiji, gradovima, radu, obrazovanju... o tome kakvu ćemo budućnost imati.

O tome govori i film "Fabrika ne sme da stane!" - da se ne treba povlačiti iz odgovornosti za javni prostor, za javno dobro, za izbor. Kada prepustimo drugima da odlučuju umesto nas - odustajemo od sebe. Tako otvaramo prostor nikogovićima. Naša civilizacijska odgovornost je da idemo napred, da pružimo jak otpor na svakom mestu, na svakom nivou.