Ivan Mrđen napisao roman o istoriji svoje porodice

Kultura 18. apr. 202121:56
Podeli:
koverat ane zonai ivan mrdjen
Foto: Prometej, privatna arhiva

"Svaka porodica ima neku mračnu tajnu, nešto o čemu se uglavnom šapuće, ali se opet tvrdoglavo čuva kao iskustvo koje niko ne želi da ponovi", piše u svom romanu "Koverat Ane Zonai" poznati beogradski novinar Ivan Mrđen.

Ivan Mrđen, novinar sa zavidnom karijerom u vodećim medijima u nekadašnjoj Jugoslaviji i potom Srbiji, u novom veku objavio je, pored četiri knjige komentara („Sa Beogradom na Ja“, „Sa Tadića na Vučića“, „Sa nadom u malo sutra“ i „Sa mnom više nema šale“) i 13 knjiga u tiražima od po 20 do 30 primeraka za rođendane svojih unučića. A u „Kovertu Ane Zonai“ (Prometej, 2021) okrenuo se unazad i ispisao hroniku svoje porodice u formi romana. I to kakvog.

Ana Zonai iz naslova je Mrđenova majka, priče u romanu prate njen, kako to autor kaže, ne baš srećan život, ali knjiga nije samo njena (bolna) biografija, nego i bespoštedno iskreno izneta porodična hronika, pa i šire od toga: nesvakidašnje svedočanstvo o 20. veku prelomljeno kroz vizuru familije iz koje bi se o većini članova mogla napisati zasebna knjiga.

„Nikada nismo sporili da je moja baba Zonai Rozalija radila u kupleraju“, prva je rečenica romana. Taj kupleraj je u tadašnjem Velikom Bečkereku (Zrenjanin), a porodica u Plandištu kod Vršca. I prvi deo porodične hronike vezan je za salaš Kristijana Štelera, imućnog banatskog Nemca, gde autorov deda, odbegli redov iz rumunske vojske uveren da je nasmrt izbo narednika, radi i skriva se, upoznaje buduću ženu i dobija četvoro dece, od kojih je jedno Ana Zonai. Familija tu dočekuje i Drugi svetski rat.

„Neke ljude istorija samo okrzne, neki nikad ne saznaju da su bili savremenici pojedinih značajnih događaja i ličnosti, ali se mnogo većem broju ljudi dogodi da se nađu u nekakvom kovitlacu samo zato što su Mađari, Srbi, Rumuni, Nemci, Jevreji…“, priča Ana Zonai u knjizi.

koverat ane zonai ivan mrdjen
Foto: Prometej

Kod Štelerovih redovno navraća gestapovac Juraj Špiler, na delu njegovog imanja će se pripremati zloglasna „Princ Eugen“ divizija, ali i će i njima pred nosom biti skrivani komunisti i organizatori pokreta otpora u Vojvodini… Po završetku rata, članovi familije Šteler, zajedno sa mnogim banatskim Nemcima, iako nisu „okrvavili ruke“, meta su odmazde. Preživljavaju uglavnom čudom, sticajem okolnosti ili zahvaljujući, opet, otkrivanju nekih ranijih tajni.

U drugom delu romana, Ana Zonai je već devojka, vreme je radnih akcija nakon rata, tu su i vršački stolar i boem Pal Rac u kog je zaljubljena, sin lekara Aleksandar Kabić koji je zaljubljen u nju, pojavljuju se partizanski poručnik Miladin Stojanović, njen prvi momak, ali i Anton Mrđen, autorov otac. Poslednja dvojica su partizani koji će, svako na svoj način, biti uključeni i u pokušaj Vlade Dapčevića i Arse Jovanovića da preko granice kod Vršca prebegnu u Rumuniju, pa u SSSR…

Malo potom, Ana Zonai udaje se za Mrđena, rađa im se sin Ivica, oko nje se mota izvesni kapetan Dragićević, „baraba u uniformi“, porodica se seli u Beograd… Par se posle nekoliko burnih godina i selidbi razvodi, a Ana Mrđen, posle dramatične situacije sa pištoljem i sonom kiselinom, dopada zatvora zbog navodne pronevere. Po izlasku iz Zabele i pokušaja života sa nekadašnjim mladim bolničarom Kabićem, odlazi u Nemačku gde provodi skoro četvrt veka gasterbajtujući i pišući sestri, dolazeći na odmore i pokušavajući da uspostavi veze sa sinovima, familijom i svetom koji je ostao iza nje… Sve do povratka u u Vršac pred ratove u Jugoslaviji, gde je preminula.

Autor nam otkriva da se pisanjem „Koverta Ane Zonai“, na ovaj ili onaj način, bavio više od 25 godina. Tragajući za svojim identitetom i zalazeći u porodičnu istoriju, raspitujući se o tome kako je živeo njegov deda, šta se dogodilo sa babom, majkom, tetkama, drugim ljudima u knjizi, nailazio je na priče o njima, prepričao ih prijateljima i primetio da su im one zanimljive. Te fragmente je potom počeo da zapisuje, kaže, ovde i onde, bez ideje da to bude roman.

Ivan Mrđen Foto: privatna arhiva

Likovi u knjizi zovu se onako kako su se zvali i u životu. I uopšte, ceo roman ostavlja utisak dokumenta. Osim toga, tu su i teme poput stradanja Nemaca nakon Drugog svetskog rata pisalo jako malo kod nas. Pojavljuju se i poznate ličnosti iz istorije poput šahovskog velemajstora Bore Kostića ili osnivača Udbe Aleksandra Leke Rankovića. Mrđen kaže da se oslanjao na tri izvora: priče rođaka, pisma njegove majke koja je otkrio 20 godina nakon njene smrti i lična iskustva. Najveći deo porodične istorije ispričao mu je teča, koji se pominje u romanu, tada već penzionisani oficir Gojko Radović.

– Ispričao mi je neke stvari koje sam mogao samo da sanjam. Jedan deo pojavio se nenadano, i to je opisano u romanu, moja tetka Ilonka pre nego što je umrla sklopila je ugovor sa nekom porodicom o doživotnom izdržavanju i njima je ostavila kuću. Kada smo došli da je sahranimo, ti ljudi pitali su me da li bih poneo dve kutije sa nekim njenim uspomenama. U tim kutijama bila su i pisma moje majke, koja je umrla 1990. U tim pismima bilo je detalja koji su ukazivali na to da većina Gojkovih priča drži vodu i ja sam se zaledio. Ima u romanu i malo fikcije, ali se 80 odsto zasniva na istini, posebno deo vezan za to kako se moji roditelji nisu snašli u Beogradu i kako su išli u sve gore stanove, a imali sve više dece i posle toga se i taj brak raspada, tako da sam tu priču znao praktično i iz životnog iskustva. Kada je moja majka u Nemačkoj stala malo na svoje noge, koristila je odmor da dođe da se vidimo, a potom se i vratila. To lično iskustvo sa majkom mi je bilo važno za priču. Posebno onaj treći deo kad je počela sa onim Acom Kabićem, koji je isto tragična priča, i on je čovek imao jedan brak, pa je imao problem sa svojom majkom, pa se oženio onom ženom koju je ubio… – priča Mrđen.

Mrđen citira i nemačkog pisca Uvea Tima koji je zapisao da „tek kada su svi mrtvi možeš slobodno pisati o porodici, a samo ako možeš slobodno pisati, ispašće nešto vredno čitanja“. Na mnogim mestima u njegovom romanu Ana Zonai, a i drugi likovi, prolaze kroz istinski dramatične situacije. I ono što otkrivamo o njima ponekad je u sferi onoga što bi mnogi prećutali. Mrđen se sa tim teškim iskustvima suočio i još hrabrije ih napisao.

– U prvoj verziji rukopisa, brak mojih roditelja se raspao zbog prebacivanja mog oca oko očinstava mog i moje braće. On je tu bio stalno sumnjičav, do kraja života. On mi je i inače bio najteži sagovornik. Njega sam teško uspevao da otvorim. Nije to bilo jednostavno, kad on nama nije hteo da ispriča ni za svog oca koji se pojavio u jednom trenutku i nestao. Tako da sam i ja imao tu dilemu. A i majčina priča o onom Rac Palu uvek je bila neki izraz obožavanja. U njenim pričama taj Pal je uvek bio neka vrsta boga. Jednom sam prilikom posle majčine smrti razgovarao sa tetkom i ona je rekla: „Ma, tvoja majka nije nikoga volela, umislila je da voli Pala“. U toj prvoj verziji je bilo to neko moje traganje za identitetom, ako tako mogu da ga nazovem. Ima scena koja je tačna, gde je moja majka imala mali zazor kad sam dolazio u Vršac da bi devojka sa kojom sam se družio mogla da bude moja sestra. To se sve dešava pre DNK i ovih savremenih metoda. Ma koliko to izgledalo bolno, zainatio sam se i spremio se da tragam i onda sam u jednom trenutku to tako spakovao. To nije bilo baš najbolje, previše sam ja bio u glavnoj ulozi, previše je bilo novinarski napisano, opterećeno detaljima, i onda sam napravio ovu verziju – objašnjava Mrđen.

O mnogim likovima bi, kao što smo naveli, mogle da se napišu zasebne knjige, ali se Mrđen odlučio da pre svega istakne žene u svojoj familiji. Prvo poglavlje se i zove „Nije važno ko je otac“. Jedan od posebno upečatljivih likova je i tetka Mariška, živopisna, predrasudama neopterećena žena. Zbog nje je u romanu i šahovski velemajstor Bora Kostić.

– Bora Kostić jeste neka fama. Ta moja tetka Mariška, ona je i mojoj porodici izuzetno zanimljiv lik. Nikada nije htela da kaže ko je otac njene ćerke Veronke, koja je opet govorila da je imala tri oca, pravog koga nikad nije upoznala, pa one krojače što su je usvojili i odveli u Nemačku, te da joj je jedno vreme više nego otac bio teča Pal, pošto oni nisu imali dece i brinuli su o njoj. A po Vršcu se svašta priča. Kad su se Veronka i njen muž Ditrih 55 godina posle rata vratili iz Nemačke u Vršac, i dalje su mnogi ljudi neblagonaklono gledali na to da neki Nemci dođu tu da žive. Ona mi je pričala da ju je jedna žena pitala da li zna da igra šah. Nije znala zašto je to pita, a posle je shvatila to kao aluziju na to da je Bora Kostić bio njen otac. Ima i ona priča da nikad do kraja nije bilo utvrđeno da li je Divna Kostić njegova ćerka, ali je bila. Ubacivanje takvih detalja sa malo poznatijim ljudima uvek malo drži priču i podiže na malo viši nivo. A ona priča za Rankovića i to kako su moji dobili stan u Beogradu potpuno je istinita. Pričao mi je čak i otac nekoliko puta. Ubacivanjem takvih likova, priča dobije na težini i postane uverljivije i ono što je malo nadograđeno – zaključuje Mrđen.

Da se autor „Koverta Ane Zonai“ odlučio za „novinarski stil“ i napisao publicističku knjigu, čitaoci bi i dalje imali zanimljivu priču pred sobom, ali bi ostali uskraćeni za markesovski štimung koji priziva početak romana ili foknerovske senke iz dela na Štelerovom salašu, neorealističke prizore oslikane nakon Drugog svetskog rata ili hiperrealizam na samom kraju. Na samom kraju, u četvrtom delu, neka je vrsta epiloga pod naslovom: „Ivan Mrđen: Šta je bilo posle“.

Komentari

Vaš komentar