Pet knjiga za čitanje u aprilu

Marlen Haushofer, Mansarda, Nojzac, 2008.

Roman austrijske spisateljice Marlen Haushofer (1920-1970) nije tek jedna od onih zagušljivih ispovesti o ljubavi i smrti usred sumornog života u provinciji, iako tako počinje: domaćica, majka i supruga živi spokojno svoj mali život, opasan navikama i kompromisima, sve dok u poštanskom sandučetu ne osvanu čudne pošiljke iz prošlosti. U žutim kovertama stižu odlomci njenog dnevnika, pisanog pre sedamnaest godina, u vreme kad se oporavljala od neobičnog psihosomatskog poremećaja.Za razliku od buntovnica iz istorije i romana koje su odbijale da govore, junakinja Haushoferove odbija da - čuje. Padajući u potpuno gluvilo, mlada žena potvrđuje sve zle slutnje i podozrivost roditelja, svekrve i supruga; njen poremećaj je izdaja njihovog poverenja. Odvojena od muža i deteta u zatočeništvu koje je terapija i terapiji koja je zatočeništvo, veći deo dana provodeći u besciljnom lutanju ili tavorenju u kućici gde joj društvo pravi samo surovi lovac i njegova priprosta ljubavnica, junakinja Marlen Haushofer grčevito pokušava da se vrati normalnosti. No njen je grč u isti mah i bezuslovna predaja: bolest i zdravlje jednako podsećaju na njenu neželjenu izuzetnost.“Raspolažem samo darovima s kojima se ništa ne može započeti u ovom svetu u kome moram da živim“, kaže junakinja, svesna da ni vreme ni ozdravljenje nisu promenili njen privatni pakao. Iako se izlečila od gluvila, svet joj nije postao ništa prisniji no pre.Marlen Haushofer urednim, strogim i do bezličnosti jednostavnim jezikom predočava suspregnuti bol i bes koji razdiru njenu junakinju. Želja da umakne iz strogo kontrolisane idile građanskog života ostala je neispunjena do kraja, ali je bar naučila da uz pomoć malih rituala bekstva istrpi svet koji joj nije dom.Jedini način da se izbori sa svojim bolno predvidljivim suprugom, sa nepodnošljivom površnošću malobrojnih ženskih prijateljstava, sa neumitnim udaljavanjem tvrdoglavo nezavisne dece junakinja nalazi u slikanju insekata i ptica, sedeći u sobici na mansardi, koja je u njenom građanskom životu određena za sva “negrađanska iskliznuća“.Antal Serb, Oliver Sedmi, Laguna, 2016.

Oliverov otac, Simon Drugi, redizajnirao je uniforme svojih vojnika, uveo telefonsku mrežu, izgradio ulične pisoare, ali i uspešno upropastio finansije svoje zemlje. Oliverova verenica, princeza Ortrud, nije ništa manje patriota od svog svekra: “Tako volim ovu zemlju. I sad, kad prolazim ulicama, imam ponekad utisak da će ljudima popadati glave s ramena, toliko se napinju da mi što bučnije kliču.” Da bi pobegao iz ovog i ovakvog raja na zemlji i osetio iskustvo stvarnog života, Oliver inscenira državni udar i potom se zaputi u Veneciju (grad koji stvara osećaj kao da se hoda “po nekom preslatkom i rastopljenom ružičastom sladoledu“). Neće proći dugo pre nego što mladi kralj bude prinuđen da organizuje i jednu kontrarevoluciju, pa tako sebe vrati na tron.Jedan od najobrazovanijih Mađara svog vremena, romansijer i esejista Antal Serb (1901-1945) autor je romana Legenda o Pendragonu, Putnik i mesečina i Oliver Sedmi. Kritičari Gardijana, Dejli Telegrafa, Fajnenšel Tajmsa, Frankfurter Algemajne Cajtunga, Velta i Cajta njegova dela ocenili su laskavim rečima. U domovini je klasik, a Evropa ga otkriva više od pola veka nakon smrti: roman Putnik i mesečina u Britaniji i Nemačkoj postaje bestseler sedamdeset godina po nastanku, a Serb je u jednom trenutku bio najtiražniji prevedeni pisac na zapadnom tržištu. Putnik i mesečina, roman o svadbenom putovanju po Italiji koje postaje uvod u rastanak, preveden je na engleski, nemački, španski, francuski, italijanski i poljskiOliver Sedmi, Serbov treći roman, objavljen pod pseudonimom A. H. Redklif, dinamična je mešavina bajke, političke satire i avanturističkog romana: glavni junak je dvadesetčetvorogodišnji kralj izmišljene državice Alturije, zaljubljenik u knjige i umetnost. Roman je vedro i duhovito napisan u stilu šekspirovske komedije zabune i zamene identiteta, sa mnogo satiričnih elemenata. “Istorija me je naučila“, kaže kralj Oliver, “da kraljevi moraju, kao i muževi, s vremena na vreme da otputuju. Jer inače dosade.”Džon Kenedi Tul, Zavera budala, Clio, 2015; Laguna, 2019.

Tulov junak tuguje za Srednjim vekom a prezire renesansu i prosvetiteljstvo; boluje od izmišljene disfunkcije nepostojećeg želudačnog zaliska i zamara čitaoca zanovetanjem, ali zato uporno podseća na falinke savremenog sveta - najviše na nedostatak metafizike i kontemplacije, na nesposobnost da se misli i zaključuje. Ovo definitivno ne zvuči poznato.Čudesni roman o zaludnom intelektualcu uporno izmiče svim klasifikacijama; objavljen je deset godina nakon autorovog samoubistva, ubrzo potom ovenčan Pulicerovom nagradom i počasnim mestom u književnom kanonu američkog Juga. Naslov je inspirisan rečenicom velikog mizantropa Džonatana Svifta koja kaže da se genije poznaje po tome što se sve budale zavere protiv njega. Ignacije Rajli, kom je srednjovekovni filozof Boecije idol a kritika svega postojećeg životna misija, parodija je melanholičnog usamljenika čiji je cilj da svet koji odbija da se promeni podvrgne barem hirurškoj analizi.Tulov junak je spoj Fausta i Falstafa, Don Kihota i Oblomova, Hamleta i Švejka; on je hipohondar i proždrljivac, mizantrop i revolucionar koji pokušava da u memoare pretoči sva urnebesna iskustva sa poslodavcima koje je ojadio - bilo tako što je radnike tekstilne fabrike poveo u “pohod za mavarsko dostojanstvo” pod zastavom od flekavog krevetskog čaršava ili krišom slao preteća pisma klijentima.Roman je pun živopisnih epizodista, koji posreduju specifični lokalni kolorit Nju Orleansa; njihovo prisustvo samo naglašava spoj ironije i melanholije u neuništivom duhu Ignacija Rajlija. Priprosta Dulsineja pretvorena je u striptizetu koja strpljivo uvežbava erotsku tačku sa papagajem; džandrljiva žena prigovara mrzovoljnom mužu da bi ga rođene kćeri zanimale samo u slučaju da je jedna igrač bejzbola a druga trkački konj; galeriju likova vrhuni Ignacijeva posesivna majka, travestija Šekspirove Gertrude - nepostojana, priglupa i sklona izdaji iz čistog nehata. Nazivana tragikomedijom, satirom i komedijom naravi, Zavera budala skicira gotovo sve crnohumorne i patetične ljudske krajnosti: naivni idealizam, samozavaravanje, licemerje i - to najviše - neselektivno kritizerstvo.Daša Drndić, Sonnenschein, Akademska knjiga, 2018.

Istorija je, po rečima Daše Drndić, kao “lažni čarobni plašt, čas vidljiv, čas nevidljiv, kojim prekrivamo, kojim utopljavamo našu stvarnost. Kad se okrene naglavačke, taj plašt pretvara se u košaru, u košaricu, u koju slažemo vrijeme, uredno, kao tek oprano rublje”.U svom najboljem romanu hrvatska i jugoslovenska autorka Daša Drndić sklapa neostvarivu i neodrživu povest porodice koja nikad nije bila na okupu: Jevrejka iz Gorice Haja Tedeski, u čijem se prezimenu krije italijanska reč za Nemca i nemačko, postaje ljubavnica Kurta Franca, esesovca i krvoločnog uništitelja u logorima smrti, a njihov ukradeni sin Antonio pod imenom Hans Traube postaje deo Lebensborna, projekta za očuvanje rasne čistote nemačke nacije. Oni su deo nerazmrsive priče o milionima života uništenih u ime rasističke ideologije o arijevskoj suprematiji.Romani Daše Drndić pokušavaju da statistici smrti i uništenja daju živo lice patnje, s nadom da će nepravda zabrinuti ostatke čovečanstva i opomenuti na to šta valja činiti bolje i boljim. U romanima Marija Čestohovska još uvijek lije suze: umiranje u Torontu (1997), Canzone di guerra (1999), Totenwande (2000) i Lajka format (2003) oblikuju se svojstva proze koja je u isto vreme dokumentarna i autobiografska, u isto vreme obuzeta diskursima predstavljanja tela i realiteta koliko i procesom literarizovanja istorijskih činjenica i privatne faktografije, profesionalne, emocionalne i etičke.Istorija je rudokop iz kog se na dnevno svetlo proze iznosi patnja, iz faktografskog materijala izranjaju i kristališu se književni motivi egzila, stranosti, pamćenja i zaborava. Roman Sonnenschein je u tom pogledu korak dalje od rekonstrukcije sećanja, korak ka rekonstruktivnoj hirurgiji: Daša Drndić zaseca u događaje i pojave u kojima se krije tumor nacizma. Sonnenschein je roman o nepodnošljivoj sveprisutnosti zla koje zaslepljuje, o "mori umrlih vremena“ koja i dalje kruži svetom, roman istraživanja i sećanja predočenih kroz ulančane fragmente svedočanstava, beleški, spisa i statistika o sudbinama ogromnog broja ljudi čiji su se životi završili u paklu nacističke industrije smrti.Mira Otašević, Gorgone, Geopoetika, 2017.

Miru Otašević istovremeno su inspirisale biografije umetnika, i umetnici biografije: preuzimala je nacionalne i kulturne teme iz drugih okruženja, razvijala ih i modifikovala. Mešanje dokumentarističke proze i imaginativnog teksta za ovu autorku je mogućnost da progovori o zločinima, rasizmu, nejednakosti, nepravdi u mnogim njenim vidovima i značenjima.Roman Zoja (u finalu NIN-a za 2012. godinu) čitaoce vodi kroz ratove i razaranja dvadesetog veka putem koji je popločan fotografijama: na tom putu glavna junakinja Zoja Klajn upoznaje Ežena Joneska, Suzan Zontag i Pegi Gugenhajm. Dok je Zoja kratki roman o umetničkoj fotografkinji kroz čiji se život i rad reflektuju ratovi vođeni na različitim podnebljima (u Španiji, Vijetnamu, Alžiru, Palestini), Gorgone (finale NIN-a za 2017. godinu) radikalizuju ulogu književnosti u kontekstu artivizma, prakse koja povezuje umetnost i aktivizam s idejom umetnički i stvaralački artikulisanog društvenog angažmana.Prvi deo Gorgona bavi se nacizmom i Holokaustom, literarno oblikuje biografije umetnica i umetnika, sportista i protagonista istorije iz vremena pre i tokom Drugog svetskog rata. Drugi deo knjige bavi se sudbinom umetnika koju su zahvaljujujući svom umetničkom angažmanu uspeli da sačuvaju glavu na ramenima, a treći profitom i načinom na koji umetnici pomažu migrantima.Razmatranjem istorijata prijateljstva između boksera Johana Trolmana Rukelija, glumice Karole Neher i Bertolda Brehta tokom dvadesetih godina prošlog veka pokreće se rasprava o odnosu umetnosti i društvene realnosti, i otvara se uvid u prakse sistematskog uspostavljanja nejednakosti i diskriminacije u nacističkoj Nemačkoj. Mira Otašević skicira i fikcionalizovanu biografiju Setele Stajnbah, devojčice čija je fotografija sve do 1992. godine bila smatrana ikonom genocida nad Jevrejima, da bi tek tada bila identifikovana kao Romkinja, što je promenilo percepciju njene sudbine i stradanja.Kroz primere životopisa Đanga Rajnharta i Alme Roze tematizuje se uticaj umetnosti na one koji su doslovce odlučivali o životima umetnika: Almu nisu spasili ni fiktivni brak sa Holanđaninom ni prelazak u hrišćanstvo, ni to što je u Aušvicu dirigovala ženskom orkestru. Život je divlja i nekontrolisana sila, naročito kad njome upravljaju autokratski režimi.