0
U kratku priču staje isto što i u roman, samo što je konkretnije, sažetije, upečatljivije i ubojitije, kaže Dragan Babić, književni kritičar i priređivač upravo objavljene zbirke "Sićušne priče" sa delima 14 savremenih domaćih autora, od Davida Albaharija do pisaca tviter-priča.
Kad god se spomenu najkraće priče, prepričava se anegdota prema kojoj se Ernest Hemingvej na ručku sa grupom pisaca opkladio u 10 dolara da će napisati priču u samo šest reči i da je bez reči dobio opkladu kada je na salveti napisao: „Na prodaju, cipelice za bebe, nenošene“. Iako postoje dosta razložne i dokumentovane tvrdnje da budući nobelovac nije napisao tu priču, ko kog da jeste, ona se uzima kao primer fleš fikcije.
Priča sa salvete, priča sa razglednice, kratka kratka priča, spot priča, najkraća priča, mikro priča, jednominutna novela, fleš fikcija, a poslednjih decenija, sa širenjem društvenih mreža, i tviter-priča, odrednica je koja znači isto: cela priča u samo nekoliko redaka, pa i kraća od toga.
Najkraće priče potpisivali i klasici
Priređujući antologiju „Mala kutija“ (2001), pisac, književni kritičar i profesor književnosti Mihajlo Pantić pokazao je da su se „najkraćim pričama“ okretali i klasici naše književnosti iz 20. veka, još iz vremena kada je pripovetka bila neprikosnovena književna forma kod nas. U njegovom izboru su kratke priče Stevana Sremca, Branislava Nušića, Radoja Domanovića, Bore Stankovića, Isidore Sekulić, Petra Kočića, Stanislava Vinavera. Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića, kao i autora afirmisanih nakon Drugog svetskog rata poput Vladana Desnice, Mihaila Lalića, Aleksandra Tišme. Stevana Raičkovića, Danila Kiša, Jovana Hristića, Ljubomira Simovića, Živojina Pavlovića, Vide Ognjenović, Radoslava Petkovića, Davida Albaharija…
Slavoljub Marković, priređivač „Najkraćih priča srpskih pisaca“, seže još i dalje u prošlost, pa je među radove 123 autora uvrstio i prozni zapis „Kod samrtnika“ romantičarskog pesnika Jovana Jovanovića Zmaja. Za kratkom, pa i najkraćom, pričom moglo bi se tragati unazad i do srednjovekovne i narodne književnosti, pa i do samih početaka književnosti, u zavisnosti od toga kakvim se načelima vodi teoretičar ili priređivač. Što su priče kraće, objašnjenje fenomena najkraćih čini se složenijim. Ali kako god teorijski zaogrtali svoje izbore, antologičari, kada je reč o savremenoj kratkoj priči nastaloj u Srbiji, ne mogu da zaobiđu Davida Albaharija.
– Čak i oni koji nisu poklonici najkraće priče znaju da je David Albahari sinonim za taj žanr umetničke proze lišene standardizovane definicije. Albahari ne samo što piše najkraće priče, on to radi i najupornije, najdoslednije i najpromišljenije od svih nas koji idemo stazom koju je on utabao. Naravno, ne smeju se zaboraviti ni antologičarski i teorijski radovi Mihajla Pantića („Mala kutija, najkraće srpske priče XX veka“), Milisava Savića („Moderna svetska mini priča“) i drugih priređivača izbora kratkih kratkih priča, jednominutnih priča, mikro priča, mini priča, priča na razglednici, brzih priča, fleš fikcija, romana na dlanu, proznih aforizama, mikro fikcija ili mikro narativa, kako se već sve ovaj neuhvatljivi žanr ne naziva – odgovara pisac Srđan Tešin na pitanje ko u Srbiji piše najkraće priče.
Tešin, osim što je autor nekoliko knjiga kratkih proza i priređivač antologije moderne svetske fleš fikcije “Skrati priču” (Arhipelag, 2015), i diplomirao je na poetici kratke priče. Pored kratkih priča, autor je i nekoliko romana. Njega i Dragana Babića, pisca, književnog kritičara i priređivača upravo objavljene zbirke mikro priča savremenih srpskih pisaca „Sićušne priče“ (Književna radionica Rašić) njihov kolega Oto Oltvanji imenuje kao najveće pobornike i zagovornike ove forme danas kod nas. I njegovih dvadesetak Tviter-priča uvršteno je u ovaj pregled.
– Imate nekoliko pisaca mikro priča na Tviteru, a neki ih objavljuju pod svojim imenom i prezimenom. Među književnicima je najviše time bio zaintrigiran Srđan Tešin. Njega je baš ta fleš fikcija, ultra-ultra-kratka priča najviše uzbuđivala i on je to pokušavao da piše i trudio se da okupi i druge pisce koji se time bave. Drugi je Dragan Babić, sa dve knjige svojih kratkih priča – kaže Oto Oltvanji.
Dragan Babić, autor „Tviter priča“ (2014) i „Twitter priča 2.0“ (2017), priredio je i knjigu „Proza o prozi: fragmenti o kratkoj priči“ (2017) Davida Albaharija. I „Sićušne priče“ otvaraju Albaharijeve kratke proze, a Babić je u nju uvrstio i priče Tešina, Oltvanjija, Ivana Antića, Vladimira Arsenijevića, Miće Vujičića, Danice Vukićević, Zvonke Gazivode, Zvonka Karanovića, Radmile Lazić, Dragane Mokan, Enesa Halilovića, Ota Horvata i Uglješe Šajtinca.
– Najkraće priče u Srbiji trenutno pišu pisci tviter-priča. To su Oto Oltvanji i nekolicina drugih entuzijasta koji ograničavaju priče na 140 karaktera, ili 280 koliko sad može na Tviteru. Tviter-priče smatraju se i podžanrom kratke priče. Izdvaja ih jezička redukcija i maksimalno fokusiranje na jedan događaj ili presudni trenutak – kaže Babić.
Tviter-priču verovatno je teže napisati od klasične kratke priče, ocenjuje on, ali ističe da je to tako samo zbog ograničenja u broju znakova, a da gledano poetički i na svaki drugi način nema razlike. Kada je sastavljao „Sićušne priče“ rukovodio se, kaže, pre svega kvalitetom, ali i raznovrsnošću kako generacijskom, tako i poetičkom i tematskom. Babić se, praveći ovaj pregled, oslanjao ne samo na ranije objavljene priče u zbirkama autora, nego i na periodiku, a dobar broj njih dobio je od autora u rukopisu.
– Kratke priče, mikro priče i tviter-priče prikladnije su za današnje čitaoce, odnosno za naše vreme manjka pažnje i vremena da se posveti čitanju. Neke od ovih priča u antologiji možete pročitati brzo, dok čekate autobus ili u redu da uđete u poštu. Možete iskoristiti vreme čekanja za čitanje. Mađarski pisac Ištvar Erkenj je o svojim „Jednominutnim novelama“, formalno najbližim ovim mikro pričama, rekao da su one upravo takve da možete da ih pročitate dok čekate da se skuva jaje ili u čekaonici kod doktora. Kada bi ljudi shvatili da mogu da na čitanje potroše sve te svoje segmente vremena koje imaju na raspolaganju, umesto da ih izgube, ova forma bi dobila više čitalaca – priča Babić o prednostima kraćih formi u odnosu na roman.
Babić je svoje najkraće priče objavljivao na Tviteru, pa pitamo da li i mogućnost interakcije sa čitaocima vidi kao prednost.
– Objavljivao sam ih na Tviteru, pa sam ih kasnije objavio u obliku knjige. Bilo je reakcija, one idu od onih koje se oslanjaju na lajkove, pa do nekih komentara, ali se čitalačka reakcija oseti nakon čitanja nekog koherentnijeg dela, koja se može zvati knjigom u klasičnom smislu više nego ako je objavimo na društvenim mrežama – priča o svom iskustvu.
Fleš fikcija i roman
Uprkos opštem ubrzanju, brzoj komunikaciji, novim medijima i društvenim mrežama, roman je ostao, kao i decenijama unazad, neprikosnovena forma prozaista i čitalaca, i u svetu i kod nas. Kako to objašnjava?
– To je psihološki motivisana reakcija čitalaca koji kad pročitaju roman sebi mogu da kažu: pročitao sam roman, utrošio sam određeno vreme, ali sam nešto i postigao sa čitalačke strane. Nije važno koliko je taj roman obiman, naposletku ni koliko je kvalitetan, ali mogu da kažu da su uradili jedan čitalački posao. O kratkoj priči, o mikro priči, o tviter-priči se, nažalost, govori pežorativno iz tog konteksta. A tu je u pitanju samo razlika između kvantiteta i kvaliteta, jer kratka priča po kvalitetu nikako ne zaostaje za romanom. Kvantitet utiče na pristup, teme, ideje, naraciju, oblikovanje junaka, ali po kvalitetu ne možemo reći da je jedan žanr iznad drugog. U kratku priču staje isto što i u roman, samo što je konkretnije, sažetije, upečatljivije i ubojitije. U te dve reči je suština: upečatljivost i prodornost, ubojitost koju kratka priča ima, i to je njena najveća prednost u odnosu na roman – ističe on.
Nije retkost da romanopisci pišu i najkraće priče. Srđan Tešin je, pored kratkih formi, autor i romana. Šta je to što staje u kratku priču, a ne staje u roman?
– Kratka priča nema širinu, domet i univerzalnost romana; ona je jezgrovitija od romana, ali je njen efekat intenzivniji. Kratka priča je upućena na kratkoću, sažetost, direktnost, jednostavnost i izvanrednost. Vladislava Gordić Petković je ukazala na najvažniju razliku između romana i kratke priče: „Dok je romanu cilj slikanje sveta, priča slika događaj, služeći se u tome ograničavanjem i sažimanjem na pojedinačno i izuzetno“. Pojednostavljeno rečeno, u kratkoj priči nema viška: ima taman onoliko reči i rečenica koliko je potrebno da se ispriča priča, ni reč više, ni reč manje, pa bilo to i samo šest reči, kao u čuvenoj Hemingvejevoj apokrifnoj priči „Roman u šest reči“: „Na prodaju: cipelice za bebe, nenošene.“ – kaže Tešin.
Oto Oltvanji je tviter-priče objavljene u „Sićušnim pričama“, kaže, pisao još pre desetak godina i bio mu je izazovno da „eksperimentiše sa tom baš, baš kratkom formom“.
– Draganu Babiću se to dopalo i tražio je da napravi izbor. Na kraju smo se odlučili za dvadesetak tviter-pričica. Tu ima i horor pričica, i naučno-fantastičnih, i šaljivih, i rimovanih, baš raznovrsnih. Za sve njih karakteristično je da imaju do 140 slovnih mesta sa razmacima. I zabavno je ljudima, ta ultra kratka prozna forma ide u skladu sa vremenima. Izražavanje je postalo sažeto i koncizno jer su vremena brza, a koncentracija nam je raspršena. Fleš fikcija ima svoju publiku, pobornike i autore koje uzbuđuje da se oprobavaju u toj formi. Ona ima svojih ograničenosti, ali i nagrada i prednosti u onoj staroj maksimi „manje je više“. Ogoljenim izrazom pokušavate da postignete nešto što će kod čitalaca da izazove reakciju ili će sam čitalac da „popuni prazna mesta i rupe“, pa da ga nekako nagnate da vam „pomogne“. U dužim formama trenutno me inspiriše to što pokušavam da obratim pažnju na ono što ću izostaviti, a ne na ono što ću napisati. Tim „rupama“ koje ostavljate dajete prostora čitaocu da ih on dopuni i izmašta sve ostalo – priča Oto Oltvanji.
Sada, kaže, više razmišlja u dužim, epskim formama, ali tačno zna kakvu ideju će kako formalno da izvede, u zavisnosti od toga šta želi da kaže.
– Kada sam počinjao, nije baš postojalo toliko mikro priča ili bar one nisu bile toliko popularne. Ali bila je druga jedna stvar. Iako ne potičem iz tog vremena, mislim da su sedamdesete možda bile najbogatija decenija za popularnu kulturu u svim medijima. I mene su zanimali i film, i kratka priča, i roman. Glavno pitanje za autore koje je zanimalo sve to bilo je kako znaju koja je ideja za šta. Ne guraš ono što nije odgovarajuće u neku drugu formu. A i to se desi. Nekad ljudi pokušaju da strpaju previše priče na premalo mesta, nešto što je primerenije za roman da naguraju u kratku priču. I obrnuto. Nekada u roman razvuku nešto što bi moglo da bude bolje kao kratka priča. Ja sam imam tokom dana bljeskove inspiracije vezane za ono što doživljavam oko sebe ili o čemu razmišljam, a mogu da se izraze kratko i sami su sebi dovoljni tako kratki. I onda se odlučujem za to, jer ne morate da ih razrađujete. U romanu želite da postignete nešto što ne biste mogli na tako malo prostora. U romanima se zato trudim da radim na atmosferi, roman mi daje vremena i prostora da razvijem atmosferu koju možda ne bih mogao u tako kratkoj formi. I onda se kod mene to nekako u glavi izdelilo i tačno znam šta je za kratku priču, šta je za mikro priču, šta je za roman – objašnjava Oltvanji.
Mikro priča i poezija
Bojana Stojanović Pantović priredila je 2017. godine „Srpske prozaide: antologiju pesama u prozi“, na koju ukazuje i Babić. U njegovom izboru su i mikro priče autora afrmisanih pre svega kao pesnici, poput Radmile Lazić, Ota Horvata ili Zvonka Karanovića, što samo govori o krhkoj granici između poezije i najkraće proze.
Pesnik i prozni pisac Enes Halilović zastupljen je sa nekoliko naslova, a među nijima su i „Majstori kratke priče“. Ta priča u celosti glasi: „Kaže mi Ivan Cankar da su samo kamenoresci ispekli zanat kratke priče. Oni mogu sve između rođenja i smrti da svedu na jednu crticu“.
IZ „SIĆUŠNIH PRIČA“
David Albahari: Naš učitelj
Nedavno smo ponovo sreli našeg učitelja. Stajao je na mostu i gledao u reku. Nije nas poznao. Pitali smo ga da li se seća kada nas je naterao da klečimo na kestenovima koje je našao u našim školskim torbama. Nije se sećao. A da li pamti kada nas je kažnjavao tako što je gasio svetlo u učionici i onda se pretvarao da je krokodil koji će nas pojesti? Ne, rekao je, nikada on nije hteo da bude krokodil. A kada smo išli na izlet i mali Emil upao u bunar? I kako je cvilio dva sata dok smo uzaludno pokušavali da ga izvadimo sve dok nismo shvatili da čujemo samo tišinu? Ne, rekao je naš učitelj, nikakav Emil ne pada mu na pamet. Pa, to je strašno, zagrajali su neki od nas i povikali: Bacite ga u reku, neka vidi kako je kad si sam u vodi! Tako smo i učinili. Zgrabili smo ga za ruke i noge i bacili preko ograde. Tek posle, kada ga više nismo videli, neko je rekao: Šta ćemo da radimo ako to doista nije naš učitelj? I odjednom se svima žurilo da što pre stignu kući.
Radmila Lazić: Tri stotine mrtvih irvasa
Na jugu Norveške, 28. avgusta 2016, grom je pogodio planinski plato gde žive divlji irvasi. Tri stotine ih je uginulo.
Ta mrtva lepota! Do juče divlja. Tri stotine tela koja leže, i ne mrdaju. Aušvic? Gulag? Zauvek su zaspali zajedno na gomili. Jedno preko drugog, jedno uz drugo, sa glavom na nečijem trbuhu ili priljubljeni glavu uz glavu, kao ljubavnici. Isprepletnih rogova. Iskolačenih očiju u strahu, i čudu. Drugi, spuštenih kapaka kao pred nemani. Otvorenih čeljusti za krik. Kad sevnulo je sa neba. I sve ih, u jednom času, skamenilo. Da više ne potrče i zariču. Grom je od njihovih tela napravio umetničku instalaciju.
Oto Oltvanji: Tviter priče
Shvatio sam koliko dobrog operatera imam tek kad mi je telefon zazvonio duboko u vampirskom podrumu, dok sam prislanjao kolac i dizao čekić.
*
U ruci joj se topi kvaka od vanile, moj viski ima ukus čokolade. Problem s kojim upada je svačiji: muž poslastičar na samrti je ukleo grad.
*
„Plašiš se?“ pita me unuk kad sam se vratio s Onkologije. „Ne“, kažem, ali mi ne veruje. A plašim se manje nego kad sam pokisao 1. maja 1986.
*
Dok spava, u njenoj koži dočekujem mušteriju, ne trpim da je s drugim. Dok misli da spavam, stižem u koži mušterije, ne trpim da je s drugim.
