Podeli
Stjepko Gut

Kupio sam kuću na Siciliji. Život je ovde čak jefitniji u odnosu na Srbiju, a kad pojedem voće vratim se u 1955. godinu. Kao kad sam bio mali i zagrizem šljivu, a ona ima onaj specifičan ukus. Da ne pričam o pomorandžama – pa treba ti portikla kad jedeš, jer se sav umrljaš – priča kroz smeh za Nova.rs Stjepko Gut, koji nam se, usred zime, javlja sa suncem okupane Sicilije.

– Ne mogu da izdržim na jednom mestu više od tri meseca. Putujem ceo život, od svoje 16. godine. Stalno sam u pokretu, prosto moram negde da odem… Kao da imam nekog crva u zadnjici… – dodaje proslavljeni muzičar.

Kompozitor, trubač i profesor preselio se na Siciliju pre pet godina, kada se penzionisao sa pozicije profesora na čuvenoj Džez akademiji u Gracu. I najveće ostrvo u Mediteranu od penzionisanja mu je baza, a u Beograd, na svoj donji Dorćol dolazi nekoliko puta godišnje. A u međuvremenu skokne i preko okeana. Doduše, u normalnim okolnostima, kad nema korone…

Upravo ga je Kovid-19 zatekao u Beogradu, po povratku sa velike latinoameričke ture, tokom koje je istraživao prošlost, obilazeći šest zemlja i piramide, od Bolivije do Perua.

Stjepko Gut Foto: Vladislav Mitić

Iako je u Italiji trenutno “zaključan”, muzika mu ne nedostaje i nikako mu nije dosadno. Kako priznaje za Nova.rs, ima gomilu hobija pa mu je dan uvek bio kratak, a sad mu je još kraći.

– Crtam, gledam istorijske dokumentarce, sviram ponekad za sebe, volim da idem u prirodu, stalno vozim bicikl. Kuća mi je na 15 metara od mora. I provedem bar jedno dva sata na suncu zbog vitamina D. Ovde se možda desi da dvadesetak dana godišnje prođe bez sunca i sa malo bure – priča nam i telefonsku slušalicu približava prozoru kako bismo čuli šum mora…

Od Rume, gde je rođen, i prvog putovanja u 16. godini, prevalio je toliko toga. Najpre je došao u Beograd, stigao je i do švajcarskog Berna i Amerike, a Zemljinu kuglu prešao je više puta uzduž i popreko, deleći scenu sa najvećim legendama džeza. Kada se osvrne na sve i sam kaže da je to bio zaista impresivan put:

– Život mi je akcija. I stalno je bilo akcije. Od kuće, iz Rume otišao sam prvo u Beograd, kako bih pohađao muzičku školu “Josip Slavenski”, pa u Bern, pa Ameriku. A Amerika je, Boga mi, bila daleko…. Ni do Berna nije bilo lako doći. Mi smo u to vreme bili relativno siromašni. A u Evropi su tada postojale samo dve džez škole, u Gracu i Bernu. Duško Gojković je poznavao neke profesore iz Berna, pošto su to bili fenomenalni muzičari koji su “zbrisali” iz Amerike zbog Vijetnamskog rata i ostali u Švajcarskoj i rekao mi je da treba da idem tamo ako želim da studiram džez. I tako je i bilo.

Po povratku sa studija, jedan susret kod beogradske kafane “Šumatovac” bio je presudan za domaću džez scenu. Baš tu su se sreli Gut i saksofonista Milivoje Mića Marković. Usput izgovorene reči – “hajde da napravimo nešto” pretvorile su se u nešto što će obojici muzičara doneti zavidnu karijeru, bar u okvirima nekadašnje Jugoslavije. “Slučajno” je nastao “Sekstet Marković-Gut”.

– Mića je organizaciono bio vrlo sposoban. Znao je da predstavi ono što smo radili na pravi način. Mi jesmo, de fakto, bili jedini dobro organizovan jugoslovenski džez bend. Stigli smo do Ciriha i svirali u tada najboljem evropskom klubu, gde su nastupali Art Blejki i “Džez mesindžersi” i uglavnom samo američki bendovi. Posle nastupa tamo dobili smo kritike u kojima je stajalo da smo najbolji bi-bap evropski orkestar. I činjenica je da smo mi pokrenuli organizovanu džez scenu u zemljama regiona, odnosno bivše Jugoslavije. Pravili smo turneje po Istri, Bosni, Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori… Svuda smo bili. Sećam se da su mnogi naši nastupi u Srbiji bili najavljivani ovim rečima- “Prvi put džez koncert u Kraljevu”, ili “Prvi ikad džez koncert u Kruševcu”… Pokrenuli smo scenu i naše muzičare da se organizuju i bili, na neki način, pioniri džeza. Snimili smo pet-šest ploča, od kojih jednu u Holandiji. Naš holandski producent joj je dao lep naziv- “Message from Belgrade”. “Sekstet” je pet godina bio izuzetno aktivan i odigrao vrlo značajnu ulogu na prostoru stare Jugoslavije – misli trubač, profesor i kompozitor danas, decenijama kasnije.

I Beogradski džez festival u to vreme, u drugoj polovini sedamdesetih bio je jako dobro organizovan, priča Gut. Dodaje da je u to vreme, zapravo, bio jedan od najjačih festivala u Evropi.

– Zahvaljujući organizatorima iz Doma omladine dolazile su sve velike zvezde. Pa, ja sam kao klinac krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih gledao Kaunta Bejzija i Djuka Elingtona. Mi smo sve ljude koji su kreirali džez videli u Beogradu. Posle koncerata “pod moranje“ su se održavali džem-sešnovi. Svi muzičari bi došli, popili neko piće, nešto i pojeli ako su bili gladni… A ako je neko hteo da svira, a većina jeste, popnu se na binu i sviraju sa nama. Mi mladi smo praktično imali priliku da nas čuju svi ti veliki muzičari. I odatle sam krenuo u svet – kazuje Gut.

Na jednom od džem-sešnova 1979. godine sedeo je ceo orkestar čuvenog američkog džez pijaniste i vibrafoniste Lajonela Hemptona. I pre nego što se Gut popeo na binu, intuicija mu je govorila da će se desiti nešto posebno, neka viša sila…

– Pošto sam imao malu tremu, sećam se da sam drmnuo neko piće, popeo se na binu i osećao se kao da imam boks meč svetske kategorije. Već posle dve pesme Hempton pošalje nekog iz Doma omladine da mi kaže da dođem do njegovog stola. “Sviđa mi se kako sviraš. Voleo bih da te čujem i sa mojom ritam sekcijom”, reče mi Lajonel, a ja ne verujem! Odsvirao sam dve numere sa njima, nakon čega mi je poručio da sutradan dođem do hotela “Metropol“ gde je odseo, jer bi voleo da sviram, čim se ukaže mogućnost, u njegovom orkestru. Meni je već to bilo dovoljno – čovek mi je dao ličnu kartu! Nisam se nadao konačnom pozivu. Sećam se da su me drugari noću zvali i zezali me – “This is Lionel Hampton”, imitirajući njegov glas, naročito Dušan Prelević Prele i Luka Bošković. I kad me je Lajonel zaista pozvao samo što ga nisam oterao u… A čujem s druge strane žice: “Excuse me, excuse me…” Kad ono stvarno on! Samo mi je rekao da 18. aprila budem u Briselu, uz pitanje da li imam smoking. “Nemam, ali kupiću”, rekoh mu – priča nam Gut koji će nešto kasnije, takođe u Beogradu, upoznati još jednog legendarnog američkog muzičara koji će mu odrediti put – Klarka Terija.

– Došao je iz Zagreba, gde je imao koncerte sa Boškom Petrovićem u Beograd na snimanje nastupa za radio-televiziju. I tada smo se nas dvojica sprijateljili. A sa njim sam obišao Zemljinu kuglu. Predavao sam sa Klarkom Terijem 25 godina po svetu, kao njegov asistent. Mislim da nema akademije na svetu na kojoj nisam predavao ili držao seminare. A od svih svetskih edukatora, Teri je među dva najveća. A drugi je Beri Heris, jedan od najvećih pijanista 20. veka, koji i danas drži predavanja preko Zuma. Teri se bavio edukacijom više od 70 godina. To mu je, uz sviranje, bila misija. I na mene je preneo tog “crva” da radim sa mladima – iskren je Gut.

Silna sećanja naviru, pa se naš sagovornik, onako usput, ponovo vraća u svoje studentske dane u Švajcarskoj:

– Kako je samo ta zemlja za mene tad bila skupa. Stanem ispred restorana, kidam parče hleba i jedem, a gledam one unutra kako jedu šniclu i zamišljam da jedem meso. Nije mi baš bilo lako da studiram u Švajcarskoj. Ali, ako imaš želju, spreman si na sve. I da se lišavaš mnogih stvari. Tada, u prvoj polovini sedamdesetih u Beogradu se odlično živelo, rajske su to godine bile kod nas, a ja tamo u Švajcarskoj polugladan… Jednoga dana u Bernu zaustaviše moga pokojnog kuma, bubnjara Luku Boškovića i mene profesori sa pitanjem: “Jeste li vi jeli danas nešto?” I jedan od njih izvadi sto franaka i da nam ih. To je bila toliko velika novčanica da smo se mi zezali kako zimi njome možeš da se pokriješ, kao sa čaršafom. Znate, ja sam sa 150 franaka jeo mesec dana, sirotinjski, ali sam jeo. Kad smo dobili taj novac, mi se zahvalismo, uz reči da ne znamo kada ćemo imati da vratimo. Ovakav odgovor smo dobili: “Ne treba meni da vratite, vratićete jednoga dana nekome, na neki način” – svedoči Gut.

Stjepko Gut Foto: Vladislav Mitić

I upravo to naš sagovornik čitavog života i radi. Zaslužan je za generacije naših muzičara koje su uspele da, zahvaljujući njemu, dođu u Grac ili na neku drugu evropsku i svetsku džez akademiju i steknu vrhunsko obrazovanje, ali i praksu.

– Kada sam počeo da radim u Gracu, stalno sam dolazio u Beograd i mladi muzičari su mi prilazili pitajući me šta da rade, jer bi da sviraju džez. Obično ih onda pozovem na džem-sešn, jer su baš tako i nas ljudi iz sveta mogli da čuju, kako bih mogao da ih uputim. Čak bi ih zvao da dođu kod mene kući da bi ih čuo. “Ne mogu da ti kažem – dođi u Grac, jer šta ako te opali automobil ili tramvaj… Ali, mogu da ti kažem da ako ostaneš u Beogradu, tvoja muzička karijera će stagnirati”, obično su glasile moje reči. I uvek bi me pitali od čega će da prežive tamo ili bilo gde druge. A odgovor je bio jednostavan – pereš sudove, radiš u barovima…. Znate, od svih muzičara koji su došli u Grac, niko nije umro od gladi. Od kada sam se 1985. godine zaposlio kao profesor u Gracu, te prve generacije naših muzičara vukao sam ja lično tamo na studije. I u stručnim komisijama na Akademiji bih se svim silama zalagao da budu primljeni, ako je bilo nekih nedoumica. Kasnije sam bio posredno uključen, i poslao nekog talentovanog klinca kod mojih bivših studenata uz poruku: “Reci im da im je čika Stjepko poručio da moraju da ti pomognu oko svega – od papira, do podnošenja zahteva”.

Gut sa ponosom podvlači da su se mnogi Amerikanci, koji bi dolazili na Akademiju, šalili pitajući- “da li je to pokret iz Graca”.

– Kad god neko zatraži pomoć, treba da pomogneš. Godinama sam bio uključen, ali ne samo sa studentima iz bivše Jugoslavije. Gotovo osam godina bio sam i gost profesor u Nju Hempširu, gde su studirali uglavnom Amerikanci. Pa, jednog klinca sam tako dobro pripremio da je “pocepao” i bio primljen na Džulijard. Drugi sada već predaje na dva fakulteta i svira. Čitava generacija trubača je vezana za mene. Prosto, setiš se kako ti je neko nesebično pomogao i dao ti nešto i onda to vratiš. U amanet su nam to starije kolege ostavile. Sećam se kada sam počeo da predajem na Akademiji, hvatao sam se za glavu kako ću i šta ću. Međutim, kako sam počeo da radim sa Klarkom sve je bilo lakše. To je kao da učiš da praviš špagete ili pastu od none – bake u koju svi gledaju. Iz prve ruke. A Klark Teri je prva ruka. Pa, Majls Dejvis je u svojoj autobiografiji i intervjima svedočio koliko mu je Klark pomogao i uticao na njega. Kad je Majls stasavao Teri je već svirao kod Kaunta Bejzija i Elingtona – objašnjava Stjepko.

Navodi i da američki trubač, ne samo da je imao uticaj na ogroman broj muzičara, već je bio i fenomenalan čovek. Nesebičan, o čemu najbolje svedoči jedna scena sa aerodroma iz davnih dana:

– Klark je već teško hodao, pa je išao u kolicima. I prišla mu je na aerodromu devojka koja je krenula da ga propituje o sviranju. I Klark poče da objašnjava, iako ga asistent upozorava da će nam pobeći avion. Međutim, on ne haje i nastavlja da priča sa devojkom. A posle nekoliko minuta i ja mu kažem: “Klark, sada ćemo stvarno da izgubimo avion”. A on se okrene i kaže mi: “Neka, ovo je važnije. Ima drugih aviona i letova, a ovom detetu razgovor može da promeni život”. I kraj priče!

Čitavog života, a naročito od kada je postao profesor na Džez akademiji u Gracu Gutova želja je bila da i Beograd dobije fakultet za džez. Zapravo, o tome je sanjario još od studentskih dana:

– Kada smo moj pokojni kum Luka Bošković i ja krenuli sa razbijenim autom da studiramo u Bern 1972. godine govorili smo sebi kako ćemo jednoga dana, kada postanemo pravi muzičari, da napravimo školu i predajemo u Beogradu… Iako sam predavao u Gracu i svuda po svetu, oduvek mi je želja bila da i Beograd to ima. Sa troje dekana sam pokušavao da to uradim još od 1985. ali nije bilo mogućnosti, ni para. I 2011. godine, posle odličnog koncerta u Beogradu na kome sam izvodio svoju “Srpsku džez svitu”, prilazi mi jedna gospođa, grli me, čestita i govori mi: “Sad znam, sad znam”, a ja potpuno zbunjen. Predstavi mi se kao Dubravka Jovičić, dekan na Fakultetu muzičke umetnosti i kaže mi kako se ukazala mogućnost otvaranja Odseka za džez. I ponudi mi da ja to uradim. A to je bio moj san. Rekao sam joj da me novac ne interesuje i da ću to da radim besplatno, samo pod jednim uslovom – da se ja pitam, jer pratio sam svoje bivše studente i znam ko dobro svira i ko je entuzijasta. Onaj ko radi sa decom mora da ima entuzijama, jer ako ga nema- džaba znanje. Na sreću, pristali su na moje uslove i praktično su svi oni za koje sam se zalagao izabrani da rade na fakultetu. I nisam ni za jednoga pogrešio – tvrdi Stjepko.

Često je tokom karijere govorio da je džez najpotrebniji u kriznim vremenima, a isto misli i danas. Kako nam kaže- džez uvek nađe svoj put, iako nikada nije bio namenjen masama.

– Nije džez muzika samo za elitu, jer slušaju ga i doktor nauka i obućar. Sećam se kada sam kao klinac prvi put na radiju čuo džez, samo sam osetio neko uzbuđenje… Džez je muzika američkih crnaca, koja je kasnije postala internacionalna, a mnogi Amerikanci sa kojima sam radio govorili su mi kako Evropljani ponekad bolje sviraju džez nego oni. A to sa čime su se tvorci te muzike – crnci suočavali je strahota. Pa, Klarka Terija su dva puta pokušali da linčuju u 20. veku. Jednom su ga sedmorica belaca na američkom Jugu tukli sa bejzbol palicama i, misleći da je gotov, otišli da popiju piće. Srećom, to je sve video jedan belac, koji je uspeo da ga odvuče do teretnog voza i spasi mu život. Zato mi je Klark pričao da je bio svestan toga da ili će da živi sa tom gorčinom prema celoj beloj rasi, ili će to prevazići. Sećam se da smo nas dvojica bili na turneji kada je počelo bombardovanje naše zemlje. A ja sam ludeo… Uključim CNN i zubima bih “zaklao” one koji su bacali bombe. Ali, Klark me je smirio rečima: “Stjepko, ne možeš da generalizuješ i u isti koš staviš sve Engleze ili Amerikance”. Pričao mi je kako je Majlsu Dejvisu to otežalo život. Znate, Majls je već bio zvezda koja vozi “ferarija”, ali to nije bilo bitno policajcima koji su ga izudarali metalnim šipkama. Majls nije bio rasista, ali je živeo sa gorčinom – seća se Gut.

Brine ga što već dugo biznis preovladava u muzici, pa čim neki menadžer ugleda talentovanog klinca u njemu samo vidi mogućnost da zaradi novac.

– U Americi je danas najbitnije da je nešto novo i onda ti talentovani klinci počinju da prodaju nešto što nema bazu. Ako u kafani poručim pasulj sa kobasicom, a kelner mi donese pasulj sa šniclom, jer su ostali bez kobasica-to ne ide… Pa, ne treba u meniju da stoji da ima kupusa sa jagnjetinom, ako su u kafani ostali bez jagnjetine. E, tako je i sa muzikom. Danas se kao džez prodaje nešto što nije džez. Ima samo nekih uticaja ili elemenata džeza. Dešava se i da muzičari samo što su završili studije počinju da predaju, a da nisu prošli pravi put, nisu sedeli mesecima po autobusima idući na koncerte – ukazuje trubač i profesor.

Stjepko Gut je poslednji put svirao u Beogradu 2019. godine na Bemusu sa svojim kumom Duškom Gojkovićem. Obojica i danas važe za retke muzičare sa naših prostora koji su uspeli da naprave velike karijere u svetu, a druguju i sviraju zajedno gotovo pet decenija.

– Pre 40 godina Duško i ja bili smo u Berlinu, i to baš na njegov rođendan. A Duško je popio malo vaše, što je retkost. Zagrli me i kaže mi: “Kume, ja sam sada matorac, imam 50 godina!”. A ja ga u tridesetoj godini života gledam i mislim se – pa, jeste to dosta. Baš sam ga skoro, kada mi je čestitao rođendan, podsetio na taj Berlin. Napisao sam mu u mejlu: “Duco, upravo ovih dana se sećam Berlina…”

Polovinom decembra Gut je napunio 70. godina. Kako kaže, možda više nije „strašan dasa“, ali zato pešači svakog dana dvadesetak kilometara.

– Bilo da sam u Rimu, ili Parizu ili Meksiko Sitiju, uključim aplikaciju na telefonu, i na njoj lepo stoji- pešačio 19 ili 21 kilometar. Kad me neko pita kako sam, uvek kažem: “Super”. Sunčam se svaki dan, jer ovde na Siciliji je fenomenalna klima. Kad mogu, biciklom obiđem po 24 kilometra, plivam… Nemam hod 70-godišnjaka, već nekog ko je tridesetak godina mlađi. Dosta sam aktivan i fizički se osećam kao da imam pedesetak godina. A imam 16 šrafova i tri pločice u levoj nozi od kad sam slomio pre desetak godina levu nogu i karlicu. I to mi jedino smeta kada sam na jesenjoj klimi u Beogradu, Njujorku ili Gracu. Zato je ovde na Siciliji divota!

Iako je čitavog života pokušavao da crta i trudio se iz petnih žila da napravi nešto čime bi bio zadovoljan, to nikako da se desi. Da bi “profunkcionisao” kao likovni umetnik trebalo je da bude zatvoren u jednoj kući na Malti zbog bure koja je bila nezadrživa, priznaje nam na kraju Stjepko Gut:

– Nekoliko godina zaredom svirao sam na jednom festivalu u Siciliji, gde sam se upoznao sa direktorom jednog muzičkog festivala sa Malte, koji me pozove da nastupim i tamo. I, Boga mi, nastupao sam tamo pet godina zaredom, držao predavanja, a 2018. sedim kod jednog malteškog prijatelja, čija je kuća kao galerija – prepuna slika. Pričam mu kako sam uvek zavideo slikarima, jer im ne treba ni basista ni bubnjar, i kako sam pokušavao da se bavim crtanjem, ali mi nikako nije išlo… A on mi kaže: “Bura će trajati još najmanje tri dana, nemaš šta drugo da radiš do da odeš kući i vučeš poteze”. To i uradim i samo toga dana uspeo sam da uradim pedesetak krokija, ili kako ih ja zovem- škrabotina. Ali, prvi put u životu vidim tad da imaju nekog smisla. Nastavim da radim i shvatim da mi se sviđa ono što sam napravio. Posle samo osam meseci šest poznatih malteških slikara uključe u me u svoju kolektivnu izložbu. I izložio sam šest crteža i šest tanjira, a njihov najvažniji likovni kritičar mi da odličnu kritiku. Crtanje mi je tako postalo više od hobija. Čak su moji drugari počeli da mi naručuju da im uramljujem moje crteže i eto ih sad na njihovim zidovima… A već razmišljamo da kada budem održao prvi sledeći koncert u Beogradu, paralelno napravimo i moju prvu izložbu!

Komentari

Vaš komentar