"Podseća me na to kako je tata umro. Ali moram da nastavim da je pevam, ne samo zato što je ljudi traže, nego zato što se i 20 godina nakon tatine smrti ono što ga je ubilo dešava na jugu", rekla je o pesmi "Strange Fruit" ("Čudno voće") Bili Holidej u autobiografiji. Pesma Ejbela Miropola sa proganjajućim stihovima o linču, koju je Bili Holidej snimila 1939. godine i zauvek joj utisnula svoj pečat, mnogi slušaju i sada, osam decenija kasnije, tokom protesta u Americi pod parolama "Životi crnih ljudi nas se tiču" i "Ne mogu da dišem", pokrenutih nakon brutalnog ubistva Džordža Flojda.

„Strange Fruit“ nije prva „rasno svesna“ pesma – Fets Voler i Endi Razaf napisali su „Black and Blue“ za brodvejski mjuzikl „Topla čokolada“ deceniju ranije – ali je prva uvela temu rasizma, i to kroz brutalne prizore linčovanja zbog boje kože, u prostore za zabavu američke srednje klase. Bilo je pre nje i bluza (Ledbeli je ispevao iste godine svoj „Bourgeoise Blues“), bilo je i protestnih pesama, ali su one bile izvođene na tematskim okupljanjima ili nastupima koji nisu dopirali do šire, mešovite publike, bar ne u poznatim dvoranama i klubovima onog vremena.

Bili Holidej je na kraju redovnog seta u tada čuvenom „Kafe sosajetiju“ u Njujorku, na tom „pogrešnom mestu za prave ljude“, ostala pred mikrofonom da bi otpevala „Strange Fruit“. Prethodno je dogovoreno da u tom trenutku kelneri prestanu da raznose pića, a da od svetla u celom prostoru ostane samo reflektor usmeren na njeno lice.

Pesmu je napisao Ejbel Miropol, sin jevrejskih emigranata iz Rusije, po mnogo čemu zanimljiva ličnost; nastavnik iz Bronksa među čijim učenicima je bio i pisac i borac za ljudska prava Džejms Boldvin. Potaknut fotografijom Lorensa Bajtlera iz 1930. godine sa prizorom linčovanja Tomasa Šipa i Ejbrama Smita, tamnoputih mladića izvučenih iz ćelija, pretučenih i obešenih na trgu pred sudom u Merionu u Indijani, napisao je pesmu „Gorko voće“ i objavio ju je u glasilu sindikata učitelja. Na stihove je ubrzo dodao melodiju i tu pesmu izvodila je Lora Dankan na protestnim skupovima, a jednom i u Medison skver gardenu, gde ju je čuo Robert Gordon, menadžer „Kafe sosajetija“. On je pozvao autora u klub, da pesmu ponudi Bili Holidej.

Dejvid Margolik, pisac knjige „Čudno voće: biografija jedne pesme“ (2001), navodi da je taj klub sa svojom praksom da potpuno izmeša crnu i belu publiku „bio verovatno jedino mesto u Americi gde je ta pesma mogla da bude otpevana i prihvaćena“. „Drveće na jugu rađa čudno voće / Krvavo mu lišće i krv mu u korenu / Crna tela njišu se na povetarcu s juga / Čudno voće visi s topolinog drveća“, glase početni stihovi.

Bili Holidej, kojoj se otac mlad ugušio jer nisu hteli da ga prime u bolnicu u Teksasu zbog toga što je crn, stihove je tako otpevala da se u njenom glasu i dikciji čuju i strepnja, i bol, i šok, i sarkazam kad otpeva „darežljiv jug“, i revolt kada nakon „miris magnolije, čist i svež“ otpeva stih „pa iznenadan zadah gorelog mesa“.

U izvođenje je utkala, svesno ili ne, sve ono kroz šta su prolazili i ona i drugi tamnoputi ljudi u Americi: poniženja, odvojene toalete i česme, život po odredbama zakona Džima Kroua, stalne pretnje belih suprematista uz podršku političkih moćnika. Sve je to izvučeno ispod tepiha i gurnuto pred lica zatečene publike. Dogodilo se upravo ono što je vlasnik kluba priželjkivao kada je rekao da „ljudi moraju da zapamte ‘Strange Fruit’, da se pesma uvuče u njih i spriži ih iznutra“.

Miropol je kasnije zapisao da je Bili pesmi doprinela „zapanjujućim, dramatičnim i efektnim izvođenjem koje bi publiku bilo gde moglo da trgne iz osećaja prijatnosti“.

„Bilo je to tačno ono što sam želeo da pesma izazove i razlog što sam je napisao“, naveo je on.

To prvo izvođenje i Bili Holidej opisala je u autobiografiji „Dama peva bluz“.
„Kad sam je prvi put otpevala, mislila sam da smo pogrešili… Nije bilo ni naznaka aplauzu kad sam završila. Onda je samo jedna osoba počela da nervozno tapše. A onda su odjednom svi zapljeskali“, kazala je Lejdi Dej.

Tišina u mraku između poslednjeg tona i aplauza te večeri umnogome je nagovestila i kako će pesma kasnije biti prihvatana.

Dok se film „Prohujalo s vihorom“ sa glumcima zaogrnutim u kostime epohe naveliko vrteo po bioskopima, pesma kroz koju huči zlokobni povetarac sa juga prelazila je težak put do slušalaca. „Kolumbija“ je odbila da je objavi iz straha od reakcija, pa su je Bili Holidej i osmočlani orkestar snimili za četiri sata 20. aprila 1939. godine u malom studiju za „Komodor“, etiketu okrenutu alternativnom džezu.

Radio stanice stavljale su pesmu na crnu listu kao „previše kontroverznu“, Miropola je godinu kasnije komitet za istraživanje komunizma ispitivao da li je „Strange Fruit“ napisao po nalogu Komunističke partije, a Bili Holidej bila je u situaciji da joj pred nastupe na turnejama nude obavezujuće ugovore da je neće pevati.

Zamerali su, i sa jedne i sa druge strane, na tome da je „muzika suviše jednostavna“ ili da te teme ne mogu da budu predmet popularne muzike. Neretko se dešavalo i da (bela) publika izlazi s njenih koncerata kada čuje tu pesmu. Ali Bili ju je pevala. Sve do tragičnog kraja života 1959. godine. Smatrala ju je svojom.

„Dolazi vreme u životu crnih ljudi kada ćeš prokletim ušima morati da čuješ o linčovanju i diskriminaciji, kad će ti nekada biti prosto muka od toga da slušaš o tome, ali ranije je izražavati to značilo jeres“, primetila je u to vreme novinarka Evelin Kaningem.

Pesmu je četrdesetih godina izvodio i popularizovao i folk muzičar Džoš Vajt, objašnjavajući da je odrastajući u Južnoj Karolini do svoje osme godine dvaput svedočio linčovanju.
„Kada pevam ‘Strange Fruit’ osećam se moćno kao tenk“, govorio je on.

Preko džez i folk krugova pesma je dospevala do šireg kruga ljudi. Ahmet Ertegan, osnivač „Atlantika“, nazvao ju je i „objavom rata i početkom razvijanja pokreta za ljudska prava“. Aktivisti u kampanjama protiv linčovanja slali su je kao otvoreno protesnu notu kongresmenima pri donošenju novih zakona.

„Strange Fruit“ je sredinom šezdesetih obradila i Nina Simon.
„To je najružnija pesma koju sam ikada čula. Ružna u tom smislu da je nasilna i bije pravo u stomak time šta su beli ljudi uradili mom narodu u ovoj zemlji“, odgovorila je ona jednom zašto je peva.

Zanimljive su i verzije britanskog (post)pank benda Siouxie and the Banshees i američkog Gun Cluba, a kantautor Džef Bakli dodao joj je intimističku notu. Pevale su je i Di Di Bridžvoter, Eni Lenoks, Rene Mari u nastavku konfederacijske himne „Dixi“, a bend UB 40 dao joj je i rege prizvuk.

Izvodili su je i mnogi drugi muzičari, pevačica Rebeka Ferguson izjavljivala je da će prihvatiti poziv na inauguraciju predsednika Donalda Trampa samo ako bude mogla da peva „Strange Fruit“, sve do Kanjea Vesta (iskoristio je sempl u „Blood on the Leaves“), ali nijedna, reklo bi se, nije dobacila do snage originala.

Ejbel Miropol preminuo je 1986. godine, smatrajući da ta pesma „pripada tridesetim godinama“. Međutim, njen uticaj širio se i nakon njegove smrti. Magazin “Tajm” ju je 1999. godine proglasio „pesmom veka“.

„Ona će vas, čak i posle desetog slušanja, navesti da zatreperite i pridržite se za stolicu. Čak i sad, kada na nju pomislim, podigne mi se kosa na potiljku i poželim nekoga da udarim. A mislim da znam i koga“, napisao je godinu kasnije Semjuel Grefton, kolumnista „Njujork posta“.

Autor knjige „Strange Fruit: biografija jedne pesme“ Dejvid Margolik objašnjava da je pesma, na ponešto drugačiji način, i danas živa i važna.

– Povremeno se dešavaju užasni trenuci, s tim što je linčovanje postalo neka vrsta metafore i, u tom smislu, i pesma je tokom decenija postala više metaforčna nego doslovna – kaže Margolik.

Brutalno ubistvo Džordža Flojda u Mineapolisu, kada ga je policajac krajem maja ugušio kleknuvši mu kolenom na vrat, pokrenulo je talase protesta.

– Naše crne sugrađane nepotrebno ubija naša policija po američkim ulicama – rekao je Brus Springstin kao gostujući didžej iz svoje kuće u programu jednog radija, ocenjujući da je „zemlja u plamenu i haosu“. Pored svoje „American Skin (41 Shots)“, koju je ovaj put posvetio Flojdu, pustio je još nekoliko pesama. Među njima i „Strange Fruit“.