Ja sam borac, kaže jedna od najvećih kantautorki u istoriji muzike Džoni Mičel svome starom znancu, holivudskom reditelju Kameronu Krou. Kanadska muzičarka i slikarka, koja se maltene potpuno povukla iz javnosti nakon što je 2015. godine doživela aneurizmu, odlučila je da uoči 77. rođendana, koji će proslaviti 7. novembra, prekine ćutanje.
Od te 2015, kada je preživela pucanje moždane aneurizme, samo se nekoliko puta pojavila u javnosti, a mediji su prenosili iskaze njenih prijatelja da Džoni Mičel niti može da priča, niti hoda. Nedavno je vrata svoga doma, uprkos krhkom zdravlju i lošoj epidemiološkoj situaciji u Americi, otvorila čoveku koga poznaje još od sedamdesetih godina prošlog veka – reditelju kultnih filmova „Džeri Megvajer“ i „Almost Famous“.
Iako je Mičelova poznata kao osoba koja nikada nije volela preterano da komunicira sa medijima, na razgovor, urađen za britanski „Gardijan“, pristala je zato što holivudski reditelj, koji je karijeru počeo kao novinar tada uglednog magazina „Rolingstoun“, više puta radio intervjue sa njom. Nedavno se Krou, povodom dvadesetogodišnjice od premijere filma „Almost Famous“, autobiografske priče o mladom novinskom reporteru, koji prati muziku i radi intervjue sa najpoznatijim rok zvezdama, pohvalio u razgovoru za „Rolingstoun“ da mu je Mičelova, još tada, dalekih sedamdesetih, bila „teška, ali odlična sagovornica“.
This was so much fun! https://t.co/tg79wSp0Sw
— Cameron Crowe (@CameronCrowe) July 28, 2020
Još jedan je povod za razgovor – 30. oktobra izašla je kompilacija „Joni Mitchell Archives Vol 1: The Early Years (1963-1967)“, kanadske kantautorke, koja nikada ranije nije imala nameru da objavljuje svoje rane radove.
„Baš sam sinoć ležala u krevetu misleći kako je krajnje vreme da nabavim novu mačku“, priča Džoni Kameronu, iako već ima jednog mačora, ali i silne vrapce, i otkriva da se na neobičan potez odlučila na nagovor starog prijatelja i sunarodnika Nila Janga, a njeno izvođenje kantautorove pesme „Sugar Mountain“, jedno je od brojnih iznenađenja na novoj kompilaciji.
Publici predstavlja svoje prve snimke, koje je uradila u studiju radio stanice Saskaton, ili pesmu, koju je za rođendan posvetila svojoj majci, ali i snimke sa klupskih svirki u Torontu, Njujorku i Filadelfiji. Njima, kako kaže, kao da „razotkriva sebe“.
– „Ako nemaš ništa lepo da kažeš, onda bolje nemoj ništa ni da govoriš“, bila je filozofska misao, koje sam se kao mlada dugo držala – kaže Džoni, a na pitanje šta joj znači jedna od pesama, koja je uvršćena na ovaj boks-set, „Little Green“, priznaje da je posebna, jer ju je posvetila ćerci, koju je, kao mlada, dala na usvajanje.
– Pesma se, sama od sebe, izdigla iznad teškoće koja ju je inspirisala – priča Mičelova koja svaku svoju vokalnu izvedbu upoređuje sa glumom.
– Moraš ući u lik autora kada pevaš. Stihovi pesme su tvoj scenario. Moraš dati istinsku emociju svakom stihu. Ako pevaš lepo, a mnogo ljudi koji rade obrade mojih pesama pevaju ih lepo, onda će izvedba biti ravna. Moraš dati mnogo više od lepog izvođenja – savetuje pevalica i gitaristkinja.
Govoreći o konceptu jednog od svojih najpoznatijih albuma „Blue“ iz 1971. godine svojevremeno je rekla da ga je, naprosto, inspirisala „tuga“. No, pored tuge, uznemirio ju je i jedan san.
– Sanjala sam da sam plastična kesa, koja sedi na koncertu na kome su na sceni brojne debele žene koje sviraju neke čudne instrumente. Ja sam sedela tu, kao vreća organa, plačući. Kao da sam bila potpuno providna i tako ranjiva… Bio je to tako čudan san. A ja se uvek sećam svojih snova. Oni su kao mali filmovi – priznaje Mičelova, i dodaje da joj uspeh, koji joj je doneo album „Blue“, obožavanje od strane publike i kritike, i postavljanje na pijedestal, nikako nisu prijali.
– Nisam se dobro osećala. Volela sam da sviram u kafeima, gde bih samo mogla da „siđem“ sa scene i sednem među publiku, i gde nije bilo barijere između publike i mene. Velike scene me nikada nisu privlačile, toliko je bila velika razdaljina između mene i publike. U početku nisam bila preterano slavna i to je dobro, jer sam tada više uživala u tom poslu…
Vraćajući se u godine svojih muzičkih početaka, seća se da nije znala šta je to „koncept ljubavi“.
– Ponekad bih upala u tu zamku ljubavi, odnosno mislila sam da je tako. Doživela bih snažnu, opipljivu privlačnost prema nekome, i to bih zvala ljubavlju. Ali, sama ideja ljubavi nije se mnogo promenila tokom svih ovih godina. Pravim stalno iste greške. Valjda sam budala za ljubav. I volela sam mnogo njih. Pod tim mislim da sam se osećala srećnom u njihovom prisustvu. To je to – uživanje u nečijem prisustvu. Za mene je to ljubav- iskrena je Mičelova.
Joni Mitchell had an aneurysm and cannot speak, David Crosby says http://t.co/4KyvT6XQ35
— TIME (@TIME) June 30, 2015
Godinama unazad nedostaje joj umetnička inspiracija. Kako kaže reditelju, nije skoro ništa napisala, niti je svirala gitaru i klavir.
– Koncentrisana sam samo na to da nekako povratim zdravlje od aneurizme. Znate šta? Ako sam mogla da pobedim dečiju paralizu, mogu i ovo. Borim se. Već pet godina postupno se oporavljam. Doživela sam drugi put u životu da ne mogu da hodam. Morala sam ponovo da učim da hodam… Čak ni paraliza nije bila tako strašna, kao aneurizma. Moć govora sam relativno brzo povratila, ali hodanje je nešto sa čime se još mučim. Ali, ja sam borac!
Reditelj, koji ističe da gde god i koliko god retko da se Mičelova pojavi, svuda je mnoštvo umetnika koji joj se dive i komplementiraju, na šta Džoni uzvraća da joj je to uvek bilo milo.
– Jednom sam dobila pismo od devojčice iz Irske, čiji je otac bio u rok bendu. Sa bendom je krenuo na svirke, a kada ih je pratila, devojčici je jedan od članova grupe darovao kasetu sa mojom pesmom „The Circle Game“, rekavši joj da devojčica njenih godina treba da zna tu pesmu. U to vreme Engleska je terorisala Irsku, sa sve bataljonima i helikopterima, a napadi su počinjali oko osam uveče, kada se deca stavljaju na spavanje. Pisala mi je kako je to bilo zastrašujuće, dok su im helikopteri nadletali nad glavama, a da je sve uspela da prebrodi slušajući „The Circle Game“. Kako nadmašiti tu priču? To je najveća nagrada koju sam mogla da dobijem za neku svoju pesmu!
Na završnu konstataciju reditelja da je ova kompilacija moćan poklon, naročito mladim umetnicima, koji nosi poruku da stalno treba da rade na sebi, prolaze iskušenja i dozvole da ih život nosi, Džoni uzvraća da je za nju najsnažniji dar bila velika izložba Van Goga, održana prošle godine u Los Anđelesu.
– Kada sam otišla na Van Gogovu izložbu, sve njegove slike bile su postavljene hronološki, i gledala sam kako je kao umetnik rastao. To je bilo tako inspirativno da sam počela ponovo da slikam. Ako ova moja kompilacija nekome isto tako posluži kao inspiracija, onda je sve imalo svoju svrhu- zaključila je Džoni Mičel.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare