Not a wonderful world: Da li se Luj Armstrong prodao belcima

Kultura 20. dec. 202022:58 > 23:38
Podeli:
Foto: Keystone Pictures USA / Zuma Press / Profimedia

Za Luja Armstronga, jedno od najvećih imena muzike 20. veka, znaju i oni koji ne slušaju džez. Dok sa jedne strane u muzici velikog Sačma i danas, skoro pola veka od njegove smrti, uživaju milioni ljudi, sa druge nije malo ni onih koji ponavljaju odavno izrečenu presudu: "Prodao se belcima". Tu (vanmuzičku) podelu ponovo je vratio u fokus Riki Rikardi svojom nedavno objavljenom knjigom "Srce puno ritma: Luj Armstrong u vreme big bendova".

Riki Rikardi, džez istoričar, arhivista i direktor zbirke Muzeja Luja Armstronga u Njujorku, pre nepunih 10 godina objavio je „What a Wonderful World: Magija poslednjih godina Luja Armstronga“, održao je nebrojena predavanja o Sačmu, a nedavno je objavio „Srce puno ritma: Luj Armstrong u vreme big bendova“ sa ranije neobjavljenim fotografijama i pričama iz Sačmove lične arhive. Knjiga se bavi periodom od 1929. do 1947. godine, kada je Armstrong postao verovatno najveća pop zvezda svog vremena. I taj period mnogi Armstrongovi kritičari i autori knjiga o velikom džezeru smatraju prelomnim, odnosno vremenom kada je po jednog od najuticajnijih džezera svog doba „sve pošlo naopako“ i kada je, kako kaže jedan njegov biograf, „protraćio svoj talenat“.

Luj Armstrong 30-ih godina 20. veka Foto: The Hollywood Archive / Hollywood Archive / Profimedia

Detinjstvo Luja Armstronga po mnogo čemu liči na mnoge teške priče crnih dečaka njegovog doba u Nju Orleansu. Sin majke-tinejdžerke, otac koji ih je napustio, prinuđen da radi i zarađuje još kao dete, napuštanje škole sa 11, boravak u popravnom domu, bordeli u okruženju (i muzika iz njih), densholovi povezani sa kriminalcima, stalna borba sa bedom i segregacijom… Ali razlika se osetila kada se dohvatio prvo horne, a potom i trube.

„Svaki put kad zatvorim oči i dunem u tu svoju trubu, zagledam se pravo u srce starog dobrog Nju Orleansa. Dao mi je nešto za šta vredi živeti“, ispričao je Sačmo sećajući se detinjstva.

Svoj dar brusio je prvo svirajući u duvačkom orkestru Fejta Marabla na brodovima po Misisipiju, a šef benda naučio ga je notama i pisanju aranžmana. Svirao je potom u više bendova u rodnom gradu, a onda ga je Kid Oliver pozvao u Čikago.

Sa Oliverovim diksilend bendom naučio se i na luksuzne sobe, a sa ovim sastavom snimio je i prvu ploču 1923. godine. Godinu kasnije, Sačmo je hornu zamenio trubom i eto ga u Njujorku, u orkestru Flečera Hendersona, najpoznatije afroameričke grupe u Americi tog toba, pa ponovo u Čikagu.

Osnovao je prateću grupu Hot Five, koja će kasnije prerasti u Hot Seven. Sa Besi Smit je 1925. godine snimio tradicional „St Louis Blues“, a sa svojim bendom i prve svoje hitove: „Potato Head Blues“ koju je sam komponovao, kao i još oko 50 melodija za života, kao i „Muggles“ (tada sleng za marihuanu, a koristiće je veći deo svog života). Usledili su i „Cornet Chop Suey“, „Struttin’ With Some Barbecue“, „Hotter Than That“ i „Heebie Jeebies“…

Njegova sola donela su mu glas jednog od najoriginalnijih i najboljih trubača, a uvod u „West End Blues“ ostala je jedna od najuticajnijih improvizacija u džezu svih vremena.

Dve godine kasnije, Sačmo je ponovo u Njujorku i tu, osim što svira, počinje sve češće da nastupa i kao pevač, sa svojim čuvenim, pomalo promuklim, toplim vokalom, po kom će vremenom postati poznat koliko i po svojoj trubi. Njegova verzija šlagera „Stardust“ Hogija Karmajkla, tada velikog hita, i danas je poznatija od originala.

Njegova verzija „Ain’t Misbehavin'“ iz mjuzikla „Topla čokolada” najprodavanija je njegova ploča svih vremena. Njegova muzika iz „burnih 20-ih“ obeležila je ne samo tadašnje klubove i džez, nego je Sačmo postao i neka vrsta saundtreka za Harlemsku renesansu, kulturni fenomen crne zajednice i van Harlema i van Njujorka. Pesnik Lengston Hjuz nazvao je Armstronga najvećim muzičarem tog doba.

I sve bi bilo u redu, da se pitaju džez čistunci i kritičari, da je Sačmo nastavio u tom smeru. Ali njega nisu zanimale ni podele muzike po žanrovima, a još manje po boji kože. U publici su bili i crni i beli ljubitelji njegove muzike, a on sam svu muziku zvao je – folkom. „Svaka je muzika narodna. Nikad nisam čuo da konj peva pesmu“, njegova je čuvena izjava. Osim toga, stvarnost je bila znatno delikatnija da bi se mogla podeliti na tako isključive stavove.

Velika promena

Do velike promene došlo je u trećoj deceniji 20. veka. Sa Velikom depresijom za petama, Armstrong se, kao i mnogi umetnici tog vremena, obreo u Los Anđelesu. Svirao je tamo u klubovima (sa Lajonelom Hemptonom za bubnjevima), a na ta mesta dolazile su i tadašnje pevačke zvezde, kruneri poput Binga Krozbija, da ga čuju.

Sam Sačmo sredinom 30-ih godina proširio je svoj repertoar i izvan (diksilend) džeza. Uortačio se sa Džoom Kepom, producentom lakomim na novac, i počeo je da svira i snima šlagere (sa Bingom Krozbijem), havajske instrumentale, muziku marijača, pop…

„Njegov prateći bend je odvratan. Verovatno ništa ne može da nanese više štete tako velikom umetniku. To je apsolutno ubistveno. Armstrong više nije živa sila u vrelom džezu i odlučio je da svira ekskluzivno za blagajn“, opisao je tadašnje njegove nastupe kritičar magazina „Metronom“.

Dok mu je slava sa jedne strane rasla, sa druge je, kada je odlazio na turneje, posebno na jugu, preživljavao i proživljavao sve ono što i drugi afroamerički muzičari onog vremena, sve samo ne „divan svet“: zatvor (u njegovom slučaju zbog trave), maltretiranja policajaca, odbijanja vlasnika motela da mu iznajme sobu zbog boje kože, odvojene česme, otkazivanje koncerata…

Ekonomija je pucala, ali je holuvudska fabrika snova živela svoju „zlatnu eru“. Armstrong se prvi put pojavio na velikom ekranu u „Ex-Flames“ 1931. godine i potom je, sve do kraja šezdesetih godina, snimio više desetina filmova, među kojima su najpoznatiji „Priča o Glenu Mileru“ sa Džejmsom Stjuartom (1953), „Visoko društvo“ (1956) sa Grejs Keli, Bingom Krozbijem i Frenkom Sinatrom, „Pet novčića“ (1959) sa Denijem Kejom i „Zdravo, Doli“ (1968) sa Barbrom Strejsend.

U kasnijim filmovima uglavnom je igrao samog sebe, ali se dešavalo da, kao u „Pet novčića“ igra ometenog farmera koji ne zna da broji, da bude obučen u draperiju poput Tarzana ili se pojavljuje kao nasmejani, dobroćudni crni čovek zbog čega su ga još onda nazivali posprdno i zamerajući „Čiča Tomom”, po liku iz romana Helen Bičer Stouv, koji je u radijalnijem delu afroameričke zajednice zbog svoje krotkosti bio personifikacija fatalističke podređenosti belom čoveku.

U jednom od svojih ranih filmova Foto: PARAMOUNT PICTURES / AFP / Profimedia

Priče o tome da prodaju muziku belcima pratile su kako „ušećerenog“ Neta King Kola, uglađenog, nežnog, sa ispeglanom kosom, tako i mnoge bluzere, pa čak i nešto kasnije pionira rokenrola Čaka Berija. A takve zamerke Sačma su pratile i pre njih. Na prelomu veka, osim što se pojavio rokenrol i proterao sving, u koncertnim dvoranama sve više je bilo mešovite publike, a iz klubova u podrumima (i na vrhovima zgrada u kojima niko nije hteo da živi) širio se bi-bap. Nastupila je nova era u džezu.

„Šta je to džez? Čoveče, ako to moraš da pitaš, nikada nećeš ni saznati“, rekao je Sačmo, ali čini se da nije smatrao bap muzikom. Štaviše, odbacivao ga je. A njegov imidž muzičara sa širokom osmehom, koji se kloni teških tema i šali se između kompozicija, zabavlja publiku, odbacivan je ne samo kao zastareo, nego i kao uvredljiv po Afroamerikance jer je „kao stereotip koji je skrojio belac“. Veliki Majls Dejvis, iako ljubitelj Sačmove muzike, njegov nastup nazivao je „klovnovskim“.

Bob O’Mili, šef katedre za džez studije na Univerzitetu Kolumbija, tu je podeljen. Dok sa jedne strane hvali Sačma kao „jednog od najvećih ljudi 20. veka“, sa druge je bio „uvređen njegovim predstavljanjem samog sebe“.

„U vreme uspona Malkolma Eksa, autoriteta Martina Lutera Kinga, primera u popularnim medijima kao što su Muhamed Ali i drugi, bio je tu Armstrong – neka vrsta povratka u drugu eru, sa tom minstrelskom ulogom koju je igrao. Mene je to kao crnog Amerikanca ježilo“, kaže Bob O’Mili, a prenosi „Gardijan“, ali dodaje da Armstrongu „ne bi sudio“.
„Delikatnost tog balansiranja značila je da je u to vreme pao, da je posrnuo i protivrečio onome što su Martin Luter King i ostali radili“, kaže on.

Ali je i Armstrong uradio mnogo i kada skloni trubu. Ostalo je zabeleženo i da je on prvi Afroamerikanac koji je najavljivao muziku na državnom radiju, njegova ploča „Knockin’ a Jug“ (1929) bila je jedna od prvih na kojoj su crni i beli muzičari svirali zajedno, snimio je prvi duet sa belim pevačem (sa Hogijem Karmajklom, Rockin’ Chair, 1929), „Black and Blue“ jedna je od prvih pesama za koju se smatralo da je protiv rasne nejednakosti. Iako se, istina, u javnosti držao rezervisano, zabeleženo je i da je otvoreno kritikovao predsednika Ajzenhauera zbog mlakog odnosa vezanim za pitanja ljudskih prava.

 

Osim toga, tu je i neverovatna činjenica da je građanski rat u Kongu 1960. godine bio nakratko prekinut da bi zaraćeni sa obe strane mogli da prisustvuju Sačmovom koncertu. I teško je zamisliti da bi ikome poželeo zlo. Pred kraj života kraju odsvirao je i otpevao „What a Wonderful World“.

Na kraju krajeva, a pre svega, da nije bilo Armstronga, veliko je pitanje kako bi zvučali Čarli Parker, Majls ili Soni Rolins, da nabrojimo samo neke divove džeza, jer je njegov uticaj nemerljiv. Štaviše, uveden je i u Dvoranu slavnih rokenrola kao „rani uticaj“, a njegov dah oseća se sve do hip-hopa.

Sačmo (Pop ili Sač, takođe njegovi nadimci), bez sumnje je promenio lice (popularne) muzike. Što se tiče tog pitanja da li se prodao belcima, odgovor bi možda trebalo potražiti i u njegovoj autobiografiji „Muzika je moj život“.

„Ono što mi sviramo je život sam“, govorio je Sačmo.

Komentari

Vaš komentar