Podeli
Gordan Nikolic photo jpeg (Godewijn Daled)
Gordan Nikolić Foto: Bunt/Promo

Tužno je čuti da ovde mnogi muzičari imaju teškoće da obezbede sebi egzistenciju, kaže za Nova.rs proslavljeni srpski violinista Gordan Nikolić koji će imati dva nastupa na festivalu BUNT - u utorak u Atrijumu Narodnog muzeja sa svojom životnom i muzičkom partnerkom, čelistkinjom Selin Flamen i dan kasnije, na Kolarcu, kojim će ova manifestacija biti i okončana.

Virtuoz na violini Gordan Nikolić rođen je 1968. godine u Brusu. Odavno se etablirao van granica rodne zemlje, svirao je sa najznačajnijim evropskim orkestrima a pune dve decenije bio prvi koncertmajstor Londonskog simfonijskog orkestra. Danas živi i stvara u Holandiji, a u razgovoru za Nova.rs seća se kako je u njegovoj kući u detinjstvu uvek bilo muzike, pa i ne čudi što je u sedmoj godini uzeo violinu u ruke.

– Moja sestra Gordana Nikolić, koja je starija od mene pet godine već je počela da svira violinu. Seme je bilo posejano, ušlo u kuću i tu i ostalo. A presudan je bio odlazak u Školu za talente u Ćupriji. Uz profesore, koji su ostvarili veliki uticaj na mene, ohrabrivali nas sve, učili o kolektivnom zvuku, važnosti različitosti u muzici, osetio sam takav polet. Bilo je zaista divno biti u Ćupriji i učiti da se voli muzika – priseća se Nikolić, koji se iz Ćuprije otisnuo put Muzičkog konzervatorijuma u Bazelu.

No to, u ono vreme, nije bilo nimalo lako:

– Bilo je strašno komplikovano otići u Bazel. Još uvek nisam ni svestan toga koliko su se moji roditelji žrtvovali, koliko su energiju uložili. Sećam se da je moj otac na odmoru pokušavao da nađe ljude, turiste koji bi mu zamenili dinare za švajcarske franke kako bismo uopšte mogli da odemo put Bazela. To je zaista bilo teško. Ali, princip moga oca, koji je studirao filozofiju, bio je da deca treba da se bave duhovnom aktivnošću, ali ne onom koja je vezana za jezik. Jer, jezik je neminovno vezan za politiku. I to je zaista tako.

Gordan Nikolić postao  je daleke 1997. godine prvi koncertmajstor iz Srbije čuvenog Londonskog simfonijskog orkestra. Čitave dve decenije proveo je na mestu prvog koncertmajstora jednog od najboljih orkestara na svetu – LSO. Danas, iz ove perspektive, kaže da je to bio “ogroman rad”.

– Tamo se radi kao nigde drugde. Kada tamo odradite 20 godina… Mada, moram da priznam da sam ja pomalo i zabušavao. Poslednje dve godine sam tamo radio nekih 70 odsto, što je za koncertmajstora LSO nečuveno. Ali, imao sam divnu relaciju sa Kolinom Dejvisom (jedan od najpoznatijih engleskih dirigenata, ovenčan titulom sera za svoje zasluge, prim.aut.) sve do njegove smrti, a posle su me angažovali da se dovede Sajmon Ratl (takođe slavan dirigent koji isto nosi titulu sera). Pošto sam i sa njim imao specijalan odnos i neku vrstu muzičke simpatije u tome sam i uspeo. I kada je on došao, ja sam mogao da odem. Rad tamo zahteva ogroman napor, neophodno je da čovek da sve od sebe. LSO je ogromna institucija, orkestar koji je uvek bio među četiri najvažnija u celom svetu. A pripada muzičarima, što je kuriozitet. Kada dobijete mesto u tom orkestru od prve plate vam se skida simbolična suma, kojom vi praktično postajete akcionar orkestra. Dakle, vi zapošljavate vašeg direktora, muzičkog direktora, dirigente i snosite odgovornost. A poenta svega jeste da vi morate verovati onome kome dajete posao. To je tajna njihove funkcionalnosti, sinergije i trajanja. Ali, to je i jedna praktičnost. Moj posao tamo je bio da dođem sa svojim viđenjem, mitologijom i “izvadim ih” iz njihove prakse. I to je bila relacija koja je fino funkcionisala. Iako sam ekstreman u nekim stvarima, njima je to odgovaralo – svedoči naš sagovornik.

Posle dve decenije u Londonu 2017. godine odlučuje se da život i karijeru nastavi u Holandiji. Na tu odluku umnogome je uticalo i to što je još 2004. počeo paralelno da radi i kao umetnički vođa Holandskog kamernog orkestra.

– I od tog momenta to mi je postala najvažnija stvar. Specifičnost tog orkestra jeste rad bez dirigenta. Po pravilu muzičari se povlače kada neko, u ovom slučaju dirigent, donose odluke ili se njima protive. A ovde smo svi jednako odgovorni. Znate, još u 18. veku postojao je u Manhajmu orkestar koji je važio za najbolji u svetu, a začeo ga je Jomeli, italijanski operski kompozitor. Kada ih je slušao jedan kritičar, posle koncerta ih je nazvao “armija generala”, jer nisu imali dirigenta. U to doba takvu hijerarhiju nipodaštavati nije bilo naivno. Ta vrsta jednakosti u orkestru- to je za ono vreme bila jedna meta demokratska ideja. Taj Manhajmski orkestar je shvatio jednu stvar do koje sam ja došao zahvaljujući Kolinu Dejvisu – čovek treba da nađe načina da na svirku utiče prostorima mogućnosti a ne faktima. Jer to otvara prostor da se stvari dese same po sebi. Meni je bilo teško da sviram Betovenovu “Osmu simfoniju” u tako sporom tempu koji je on predložio. Za mene je ta muzika bila lucidna i jasna kao biser, a Kolin je tražio jednu dubinu, nejasnoću… Bio sam sasvim zbunjen i on mi je rekao: “Gordane, ti mene ne možeš povrediti, radi ono što voliš, a ja ću ono što ja volim i onda i orkestar nema izbora nego da počne da radi ono što voli. Ako ti počneš mene da slediš, onda se gubimo”. Posle tih reči shvatio sam da svojim proživljavanjem muzike mogu da dođem do drugačijeg intenziteta događaja u sekundi, odnosno tempa. I to veče sam prvi put u životu odsvirao spor tempo, ali sa živošću. I meni je od tad cilj da se u svakom orkestru koji vodim dođe do prostora da se maksimum stvari može desiti i onda je svirka zadovoljstvo.

Nikolić je već godinama predavač na najprestižnijim evropskim muzičkim školama, između ostalog i na Kraljevskoj akademiji muzike u Londonu. Na pitanje  šta mu više prija – scena ili katedra odgovara da “jedno drugo hrane”, a potom priča i o ljubavi prema svom instrumentu:

– Kraljica je instrumenata, jer njene žice kao da reaguju na svaki poriv čoveka koji na njoj svira. Kada svirate violinu kao da se gledate u ogledalo i nekad vam se čini kao da ste, dok svirate, neka druga osoba. I onda se rasplinete i ne zanima vas ništra drugo osim violine…

Konstatuje, iz svog ogromnog iskustva, da je klasična muzika odavno površno prisutna u opštoj kolektivnoj svesti.

– Nažalost, danas je to još površnije. Ta muzička profesija vrlo dobro obavlja forme koje se od nje zahtevaju, međutim dublji je razlog postojanja umetnosti. Mogu ljudi da se dive tome kao nekoj igri staklenih perli, ali daleko smo od toga da radimo na onome da se svaki put tokom svirke nešto jedinstveno desi. Zaboravili smo na mit o Orfeju, koji svojim silaskom u Had pokušava da svirkom povrati u žive svoju umrlu ljubav, Euridiku. Toga u ovoj profesiji nema. Neke stvari je danas potrebno suštinski pokrenuti.

Iako već decenijama ne živi u Srbiji, s tim što je češće dolazio kada je predvodio “Gudače sv. Đorđa”, oduvek ga je ovde opčinjavalo što ljudi, uprkos svemu, veruju u ideale. No, mnoge vesti iz Srbije ga i prilično rastužuju:

– Iako retko imam vesti odavde, poneke ipak čujem. Rastužila me je vest o  mogućnosti zatvaranja Kolarca. Oduvek je Kolarac bio jedna predivna platforma da se čuje izvanredna muzika, koja dotiče dušu i seje sve što treba da poseje. Takođe, čuti da mnogi muzičari ovde imaju teškoće da zarade za samu egzistenciju zaista je tužno. Ovaj narod ima smisla da doživi i proživi kulturu i da zahvaljujući njoj raste. A taj rast ne sme da se nipodaštava jer ćemo onda samo postati loša imitacija Zapada – smatra slavni violinista.

Primećuje da je u Srbiji prisutna i jedna druga vrsta umetnosti, gotovo religijska – a to je hrana:

– Čim sam stigao u Srbiju lepo sam se prošetao i moj prvi utisak je: hrana. Najeo sam se tako dobrog pečenja koje sam našao na Zelenom vencu. Oduševljeni su i moja žena i deca. Godinama dolazim u Beograd, a nikada ranije nisam bio na pijaci Zeleni venac. Presrećan sam što sam je otkrio. Do sada sam uvek u Beogradu odsedao u hotelima,  što je glupost. Čovek nikada ne može da doživi jedan grad iz hotela. Doduše, restorani su ovde uvek bili izvanredni… I sad sam se podsetio tog kvaliteta koji ovde postoji, a to je odnos prema hrani. To je religija svoje vrste. Prava umetnost. Kada bih ja mogao da zasviram tako dobro kao što je dobar ovaj ajvar koji sam sad jeo, pa gde bi kraj bio – kroz smeh nam priča Gordan Nikolić.

Céline Flamen photo.jpeg(dirk Lambrechts)
Selin Flamen Foto: Bunt/Promo

Beogradskoj publici se posle dugo vremena predstavlja sa dva nastupa na festivalu BUNT– jednim u utorak (15.00) u Atrijumu Narodnog muzeja sa svojom životnom i muzičkom partnerkom, čelistkinjom Selin Flamen i dan kasnije u isto vreme, na Kolarcu, kojim će ova manifestacija biti i okončana.

– Na večeri dueta sa svojom partnerkom Selin Flamen sviraćemo dela Morisa Ravela, Zoltana Kodaja i Dejana Despić. To je jedno celovečerenje druženje dueta violine i čela koje pruža fantastičnu paletu boja, mogućnosti ekspresije, poput odlaska Alise u zemlju čuda. Drugo veče će biti francuski program koji je Ljubiša Jovanović skrojio posvećen delima Kloda Debisija, Olivijea Mesijana, Ravela i Lili Bulanže. Nijedno od tih dela do sada nisam svirao i jedva čekam. Zanimljivo je da je pradeda moje žene bio prvi čovek koji je svirao Debisijevu “Sonatu za čelo”, inače profesor u Bordou. Selin će sada u Beogradu svirati tu sonatu. Biće tu i Katarina Jovanović, fantastična umetnica, pa Tamara Stefanović, Ljubiša… Maratonska izuzetnost Ljubiše Jovanovića, pokretača festivala BUNT u ovoj profesiji, a pogotovo u ovim krajevima, sa umetničke, pedagoške i organizatorske strane gledišta, njegova univerzalna i humanistička orjentacija je nešto što je ključno za našu umetnost. I veliko mi je zadovoljstvo što upoznajem Tamaru Stefanović, veliku pijanistkinju i divnu umetnicu fracuskog repertoara. Pa, cela ekipa je fantastična. Biće to divno muzičko druženje. I to u Kolarcu, koja je meni jedna od najdražih sala u celom svetu. Na nivou Kolarca su možda Koncergebau, Hamburška filharmonija, Muzikferajn u Beču… Kolarac zauzima zaista posebno mesto u mom srcu. I Kolarac mora da opstane – poručuje Nikolić kome su ovo jedni od retkih nastupa u ovog godini zbog pandemije.

– Imao sam sreću da u Holandiji imamo vrlo motivisan menadžment i muzičare koji su skakali na sve mogućnosti da se bilo šta uradi. Imali smo nekoliko koncerata, čak i seriju od desetak koncerata smo uspeli da održimo u oktobru. Ali, onda je opet sve stalo. Pre nekoliko nedelja organizovali smo i jedan striming. Znate, Berlinska filharmonija je po meni najbolje svirala za vreme Drugog svetskog rata. Tu čujete da ti muzičari daju sve od sebe što mogu. Ljudi koji su šetali po ulici gledali su ih sa čuđenjem pitajući se zašto nisu na frontu već sviraju. A oni su bili svesni da tada sviraju za sve svoje kolege koje to nisu u mogućnosti da rade. Sada mi se isto čini da su svi muzičari svesni da ko god izađe na bilo kakvu scenu svira u ime svih muzičara. Znate, u Africi neko ustane i počne da svira i to radi u ime svih. Kao kad kod nas neko pijan zapeva – nema razloga da on peva za nekog, već mu pevanje praktično “ispada iz džepa”. Čovek nije važan sam po sebi, nego to sada radi u ime svega što je ikad rađeno i što treba da se prenese dalje – smatra Gordan Nikolić i za kraj otkriva kakav je osećaj držati u rukama instrument star gotovo tri veka:

– Jednom su Miterana pitali šta je presudno da se bude veliki državnik, a on je rekao da bi voleo da kaže da je u pitanju “hrabrost ali da je važnije da čovek ume da ignoriše”. To je i odgovor na vaše pitanje. Čovek mora da zaboravi da je to toliko staro, fragilno, vredno. A opet kada uzmete to drvo u ruke, shvatite da je ono doživelo toliko toga, razotkrivate nešto novo. Zamislite jednu osobu od 300 godina, šta je sve mogla da doživi. Tako i ja čuvam tu violinu, ali otkrivam iznova divne stvari, neotkrivene ćoškove, jednu bajku. U stvari, posao mi je da sviram bajku.

Komentari

Vaš komentar