Policijski inspektor Rade, igra ga Miki Manojlović, upada u sobu u kojoj, dok traje pretres po prijavi za posedovanje narkotika, krmelja Saša Belopoljanski, arhitekta i šezdesetosmaš, idealista bez stalnog zaposlenja, umetnik i pomalo komforni buntovnik sa zaboravljenim razlogom pobune. Njega, pak, igra, ko drugi nego Boris Komnenić, savršen izbor za jednog takvog, suvišnog čoveka, Rusi bi rekli - "lišnji čelovjek", nanizao ih je Boris u svom glumačkom herbarijumu, počevši od ovog u čijem je imenu belina polja, onog što nije život, makar ga valja preći, kako peva Pasternak u "Hamletu"; niko nije umeo da ih tako igra, naoko neobavezujuće, nikad prvoloptaški, nikad ne dopustivši da se veština vidi, u stalnoj džezerski odgovornoj, preciznoj sinkopi na konvencionalni temporitam preživljavalčke glume.
Inspektor je tu zato što mu je Belopoljanski prijatelj, možda saborac iz lipanjskih gibanja, mnoga je udbaška karijera tada počela. Tu je da ga upozori, pretres je samo krinka: video je njegovo ime na izmenama u projektnim planovima za neko veliko naselje, reč je o krupnoj prevari, onoj zbog koje će u socijalizmu – kao i danas, uostalom – leteti glave sitnih riba, ne onih koji će na takvom poslu prihodovati milione.
Lopovluk je lopovluk, pljačka je pljačka, a ništa se tako lako ne otuđuje u ovoj dolini plača kao zajedničko dobro. Usred scene – jer ovo je, dakako, film, zove se „Tajvanska kanasta“, režirao ga je Goran Marković, potpisniku je jedan od dva najdraža svog autora (drugi je, dakako, „Majstori, majstori“) i po svemu sudeći jedan od tih pet iz boljeg dela njegova opusa – pojavljuje se statista u ondašnjoj odori socijalističkog milicionera, sa sve šapkom i nepraktičnom dolamicom koja uvek stoji nekako nakrivo.
„Druže inspektore, pogledajte šta sam pronašao – biljku vanevropskog porekla“, kaže štreberskim glasom naturščika (jer o naturščiku je reč) nesrećni pandur, držeći nekakvu saksiju sa cvećem. Miki mu prilazi, uputi Komneniću, koji još sedi na krevetu, jedan ironični „’el-vidiš-s-kim-ja-radim“ pogled, pa kaže: „Ciklama, Čoviću. Nastavi!“.
I to je štos, jedan od mnogih koji obeležavaju poglavito rani opus Markovićev, pažljivo satkan od prepleta dramskog i komičkog, u tome je, uostalom, tajna trajnosti tih filmova – baveći se neposrednom stvarnošću, oni su brevijari sitnih besmislica od kojih beše sazidan meki totalitarizam u kojem smo živeli.
Ali, kao i u svakoj šali, i u ovoj ima i – malo šale. Sve ostalo je čista istina: ambiciozni, ali priglupi milicioner Čović iz sredine osamdesetih prošlog veka, željan dokazivanja pretpostavljenom, dovoljno idiot da ne razlikuje ciklamu od indijske konoplje, postaće uskoro neko i nešto, njegovu će snishodljivu, ali odlučnu ambiciju prepoznati neko s višeg mesta, neko ko će u odanom prostodušju videti idealan materijal za buduće partije „tajvanske kanaste“, nepostojeće društvene igre čiji je smisao u podjebavanju onog koji je u igri upecan na mamac ljudske slabosti, poglavito taštine.
Samo, za razliku od nezaposlenog arhitekte Saše Belopoljanskog, čija je naivnost posledica vere u moralnost i suštinsko etičko utemeljenje – a to su, i tada bile, nepraktične lične vrednosti – čovići nastupajćeg doba neće se zamajavati vrlinama: zlo u njima pobediće moguće natruhe dobrog, istrpeće oni poniženja ne bi li i sami mogli ponižavati podređene, biće oni direktori, upravitelji, menadžeri, ministri i ministranti u jednoj novoj liturgiji velike društvene prevare, u jednoj misi čiji je Te Deum klanjanje bogu osvete mislećima, a čija je Gloria – sladostrasna pljačka.
Otud tolika hajka na reditelja „Tajvanske kanaste“. Čovići su preuzeli stvar. I neka nam je bog, neki, bilo koji, u pomoć: solidarnost će trajati do prve sledeće raspodele moći. Ili sredstava. Ako to nije jedno te isto?
Bonus video: Medenica: Na vređanje Gorana Markovića treba da reaguju institucije
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare