Piše Gorčin Stojanović: Endehazija i anestezija

Devojčica je moja majka. Godina je 1944.S ovim porodičnim nasleđem i opterećenjem koje dolazi iz saznanja da je, ima tome trideset godina, obožavana tetka izdahnula doslovno na mojim rukama u bolovima od kancera baš na onom mestu gde je, posle ustaškog, a ubrzo i golootočkog (drugi je, susedni otok u pitanju, ženski logor, no to je taj istorijski kompleks) utamničenja, tetkinim plućima carevala porebrica (pleuritis), odgledao sam i poslednju epizodu – odmah ću reći: izvrsne – dokumentarne serije „NDH“, prikazivane na hrvatskoj televiziji, prvom programu HRT-a, iz ponedeljka u ponedeljak, cele ove druge tužne jeseni našeg života pod kugom.Zašto spominjem porodičnu mitologiju? Zato što je ona, kao malo kolektivno sećanje, upisana u moju ličnu životnu poputbinu. Ili poputninu, kako bi se reklo zapadnije. I zato što je tema serije koja se bavi ukupnim postojanjem društvenog ustrojstva nazvanog Nezavisna država Hrvatska, više nego delikatna. No, ubrzo, kao i u prethodnim epizodama, svakovrsnog opterećenja je nestalo: istoričar Hrvoje Klasić i reditelj Miljenko Bukovčan, svi njihovi gosti, hrvarski povjesničari i srpski, italijanski, nemački, bosanski, irski, američki istoričari, a naročito dve montažerke, Iva Blašković i Vlatka Zadro, sačinili su tačno ono što je potrebno da svaka predrasuda, strepnja ili sumnja budu otklonjene pred akribičnošću, preciznošću, odgovornošću i majstorskim umećem. To je tome tako upravo zbog potonjeg, i otud spominjanje montažerki – uostalom, uvek ključnih umetničkih ličnosti u nastanku dokumentarnih filmova: u obilju vizuelnog materijala, jer su ustaše volele da se, po ugledu na gebelsovsko ustrojstvo nacističke promičbe, redovno slika(va)ju, nije samo dovoljno imati tačan odabir, nego i odvažnu i, ponoviću, odgovornu  odluku o mestu reza, tog osnovnog montažnog postupka, te tačke koja može dokumentu oduzeti značaj ili mu pak dodati nepotrebnu asocijaciju. Montaža u delikatnoj temi, to je mikrohirugija. I to je u seriji „NDH“ – besprekorno.Serija je, dakle, brižno i precizno, u najboljem mogućem smislu starinski, napravljena, a uzbudljiva je ne samo zbog svoje teme i njene izvedbe, nego i stoga što, kao i svaka čestita istorijska, u nauci utemeljena, zbirka činjenica, mudro, staloženo, nejednoznačno, ne lažnopolemički, netendenciozno protumačenih, osvetljava i savremenost. Na trideset godina od početka poslednjeg jugoslovenskog rata, ova serija – izvesno vreme, navodno, ostavljena da odležava, kao da je reč o jakom vinu, a možda baš zbog toga što to i jeste – govori o onome što je opšta istorija i lična povest nas, svedoka i savremenika svog doba.A govori i malo više: iako joj to nije ni namera, ni, Krleža bi rekao – tendencija, ova serija ogoljava mehanizam nastanka autoritarne države, poluge stvaranja kulta ličnosti (ma kako  mediokritetska ta ličnost bila), secirajući iz poglavlja u poglavlje, stavku po stavku, povest jedne u samom korenu sumnjive ideje, te, shodno tome, nakaradne tvorevine, utemeljene u onom najgorem zločinistvu – poništavanju čovečnosti. Pa i malo više – ona govori o samoj prirodi države i državnosti, tih, ako je verovati Hegelu – najviših emanacija ljudskog duha. Nije da mu verujem, i nikad nisam. Možda i stoga što sam rano baštinio ono porodično (o)sećanje s početka. Nema, naime, države koja nije nastala na nekoj krvavoj haljini.Valja gledati ovu seriju. Ima je na onom najčešćem izvoru vizuelnih informacija na internetu. I valja se nadati da će jednom, kod nas, biti obdelano nešto slično. Jer je nužno. A sviđa mi se da verujem – i lekovito.Bonus video:Stojanović: Policija čuvala mural, jer je Udba morala da radi svoj posao

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=gorinstojanovipolicijauvalamuraljerudbamoradatitisvojrad-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2677478"]