U saradnji sa izdavačkom kućom Agora iz Zrenjanina, Nova.rs ekskluzivno objavljuje delove iz “Dnevnika 1994-98” pisca i reditelja Živojina Pavlovića, knjige koja se nedavno pojavila u knjižarama.
Posle 23 godine od izlaska obimnog dnevničkog opusa, od šest knjiga, pisca i reditelja Živojina Pavlovića (Diarium I-VI, Prometej, Novi Sad), izdavačka kuća Agora iz Zrenjanina objavila je dnevnik koja se odnosi na poslednjih pet godina života velikog srpskog i jugoslovenskog umetnika. „Dnevnik 1994-1998“ priredila je piščeva supruga Snežana Lukić Pavlović, i u njemu se pisac bavi svakodnevnom realnošću, građanskim ratom u Jugoslaviji, razmišljanjima na različite životne teme, citiranjem brojnih poznatih i nepoznatih ljudi, i objavljivanjem tuđih i svojih tekstova. Nova.rs je u nastavcima ekskluzivno objavljivala delove iz ovog dnevnika, a ovo je poslednji.
24. XII 1997.
Egzibicionizmom, sublimiranim u nepresušni intelektualni frazeološki poluvekovni vodopad odišu pisma, sećanja i dnevnički zapisi Miroslava Krleže od čijih je citata sazdana publikacija Radovana Popovića Krleža i Srbi: kako ružan, ćelav, debeo i nezgrapan, nije imao da pred tuđe čulo vida isturi nabrekle bicepse »prolazne snage i lepote, on je u balkanski duhovni prostor čitavog svog života točio intelektualno crnilo poput napadnute sipe, skrivajući u neprozirnom mutljagu i prekomernu svoju žensku preosetljivost i čeketavu misaonu minornost sudeći i presudujući drugima, praštajući bliskim i voljenim, laskajući moćnima, ipak… ipak svestan prolaznosti svega, pa i iluzije u moguću monumentalnu ,večitost“ svoje misli i svoga dela.
6.I 1998.
Posle iracionalnog puča izvedenog pre godinu dana u redakciii NIN-a protiv kosmopolitskog krila (u poznatom nacionalnom stilu: tačno ie da ne znamo šta time hoćemo, ali znamo šta nečemo), časopis danas, tonući u mentalno blato a koketujući sa vizantijskonmi crkvenom savremenošću, neodoljivo podseća na guzatu turbo-folk pevačicu, pod razbludnom frizurom i šminkom ali sa golemim krstom o vratu i ponad razgolićenih sisa: poskakujući i podvriskujući,b izvija bolna naricanja nad sopstvenom emotivnom pustoši i seksualnom nezadovoljenošću, ne libeći se, pri tom, samozadovoljnog prostačenja na opšte uveseljavanje naše priproste gomile, gladne igara čak i kada nema šta da jede.
Čitanje, gledanje filmova, šetanje, sedenje u kafani ili u parku – sve je to borba sa vremenom. Autonarkoza. Zabušavanje. Kad kažem vreme mislim na smrt.
Ne valja se opredeljivati ni za Boga, ni za Ništavilo: i jedna i druga opcija ne priznaje Život.
Otkud to da se u vreme apsolutnog relativizma kakvo je naše Paskal (fragmentarist) ne izjednačava sa Dekartom? Niče sa Hegelom? Leopardi sa Danteom? Da li čovek kristalnih civilizacija još žudi za Bogom zazirući od kosmičkog ništavila?
1998.
U kulturi i umetnosti, kao i u sportu, dovoljno je da jedan smisli ,novinu“ i poput Bekenbauera, prvi počne da prati utakmicu stojeći, obučen u odelo kao japi, pa da ostali, saobrazno žabi koja digne nogu kad vidi da se potkivaju konji, zbace jakne, ogrnu sakoe i vežu kravate – zakon mode i u „sferi duha“.
Čuvaj sel! Ono, što se smatra tvojim specifičnim izrazom (i što su utvrdili drugi, a ne ti!), može očas – ako im poveruješ – postati tvoj manir.
Budi skroman! Idi svojim putem, bez obzira da li te hvale ili kude. (Pohvale su pogubnije od pokuda!)
Kao žrtva Staljinove strahovlade, Solženjicin se prvo latio pera, te je kao pisac (Jedan dan Ivana Denisoviča), ali i kao hroničar svoga doba (Arhipelag GULAG), postao slavan. Slava mu je udarila u glavu – ubrzo je umislio da je i dalekovid. I od pisca sam sebe preobraća u profeta. Medutim, njegovo mesijanstvo zasniva se na bajatim crkveno-nacionalnim idejama iz XIX veka koje, kao takve, u životnoj praksi ostaju besplodne. Bez smisla za samoironiju, on toga nije svestan: i dalje diljem Rusije šeta svoju pojavu pretvorenu u punjenu lutku.
SUSRETI
Kad čovek posle dužeg vremena pristigne u mesto za koje da vezuju prijatne uspomene, i u čijem je okrilju provodio mnoge časove dokolice, doživljavajući više radosti no bola, razdragano se sreće s poznanicima, rukuje dugim stiskom i izmenjuje otrcane banalnosti: ,Kako ste?, ,Kad ste doputovali?“, „Koliko ostajete?“. I ti susreti, i taj običaj, nastavljaju se iz dana u danu prodavnicama, mesari i pekari, na pijaci, pred poštom i zdravstvenom stanicom, ili na stazama što se preko livada granaju iz centra izletišta krivudajući ka letnjikovcima, razbacanim kao dečje igraćke po planinskoj visoravni. U početku, oni gode. Ali ubrzo, tonuvši u monotoniju, stiču osobine mehaničkih rituala: ista lica ponavljaju ista pitanja na koja istog časa slede isti odgovori. Više se ne zaviruje u oči sagovorniku nego se preko njegovog ramena motre novi i nepoznati prolaznici, ruke se dotiču sve ređe, susreti su sve kraći; s vremenom, postaju dosadni, suvišni, i konačno – neprijatni. I tad, obično se bez zaustavljanja samo promrmlja pozdrav, a nije redak slučaj da se glava, tobož slučajno, okrene na drugu stranu. Naravoučenije: najbolje je promeniti pravac kretanja da bi se susret izbegao.
“Ljudi nisu svesni užasnog pritiska kome podleżu. Njihov život protiče u banalnoj konformističkoj udobnosti, kao i život domaćih životinja. Nisu svesni da su njhove misli misli drugih, da su njihovi principi istovetni s onima koje iznose drugi, da se oblače po uzoru na druge i da nikada, ni za trenutak, nisu ono što jesu.” Oskar Vajld
Neka niko nikada ne pokušava da me „navuče“ na bilo koju drogu kojom ću otupiti destrukciju samosvesti, ponajmanje Crkva – u ime svemogućeg sveolakšavajućeg Boga. Dopustite, dušebrižnici, da se sa tim ,zlom“ u sebi obračunam sam.
„Dnevnik 1994-1998“ Živojina Pavlovića sa popustom možete kupiti na sajtu Izdavačke kuće Agora.
Bonus video: Luna park: Pouke i naravoučenija neobičnog Džonija
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar