Piše Ranko Pivljanin: Kad jednom sve ovo prođe...

Zastaćemo u šoku i zapitati se: zar nas je ovo (i ovi) samarilo i držalo nam uzde u čeljustima sve ove godine, pravilo ludima, ponižavalo i obezvređivalo, vređalo, progonilo, tuklo i hapsilo, držalo u strahovladi, brukalo po svetu, rasprodavalo nam zemlju, teralo nam decu u tuđinu? Zar su su se, i kojim zaumnim putevima sudbine i naše nepažnje, ovi čovekoliki izdanci sa repa evolucije večito gladnih očiju, kojima je mozak bio baždaren samo na pokvarenost i podmuklost, govorni aparat na sejanje laži i mržnje, (ne)moralni kompas na grabež i otimačinu, ruke sa instiktom da im prsti u svakom trenutku budu u tegli sa marmeladom i u tuđim džepovima, srca operisanog za empatiju i stomaka koji je mogao svariti svaku gadost, našli tu gde su sada sa aparatom nepojamne moći koji im je omogućio da nekažnjeno siluju celu jednu državu i njene građane?

Kako su, pobogu, ovi šešeljoidni manekeni prostote i bahatosti, gotovo svi redom neostvareni u realnim životima i normalnim profesijama, isplivali iz njihove ubuđale baruštine na površinu i zakreketali sa njenih lokvanja, zaglušujući svaki normalan govor i muteći svaku drugu vodu u koju bi uskočili u ambicioznom hodu ka vrhu sa koga su, bez ustezanja i neomeđeni skrupulom i osećajem, barem neke mere i stida i zakonima koje su spljeskali i u prašinu pretvorili, protutnjali mimo nas do trona svojih vlažnih snova satkanog od privilegija, samodovoljnosti i orgijaške dekadencije sa kojeg su na kraju, bez šaranja, krenuli da uriniraju po svima nama?

Ovde više nisu važna njihova imena, koja smo, na našu nesreću, ipak, morali da zapamtimo – ona su samo prefiksi njihovog zajedničkog imenitelja koje nosi jedno isto ime i prezime i glasi: zlo i naopako.

Kad se opet strmeknu u onu svoju baruštinu, do čijeg dna će stići malo većom brzinom nego što su otud isplivali, opterećeni težinom punih džepova i bankovnih računa, neće više biti pitanje šta sa njima raditi, na koji način ih kazniti, kako to njihove stanište ograditi da ga neki štap opet ne uzburka a oni se ponovo pomole na površini, nego šta ćemo sami sa sobom i sa tim poraznim saznanjem da smo dozvolili da nam dobar deo života, živaca, integriteta i budućnosti pojedu bića sa manjkom hromozoma i viškom beskrupuloznosti.

Možemo li se suočiti sa našim slepilom, nečinjenjem i indolencijom, nedovoljnom hrabrosti da se ranije i jače suprotstavimo i činjenicom da smo toliko godina trpeli bašibozuk a da nismo znali, umeli ili hteli da mu kažemo- dosta, ne može više? Zašto smo čekali da dignemo glave tek kad smo došli do stadijuma da neoradikalskim agama i begovima „šetamo opanke“ i kad se njihova pljuvačka na našim licima zakorela i zasmrdela toliko da smo, na kraju, morali da otvorimo oči, suočimo se sa bedom koja nas je snašla i vidimo šta nam je činiti?

Kasno, braćo, kasno. Možemo se tešiti kako nikad nije kasno, ali ovaj put jeste, jer ćemo shvatiti da nemamo rezervni život pa da ovaj prvi potrošimo na zablude, samozavaravanja, pusti-proći će, rešiće se samo, neko će drugi, ne možemo mi tu ništa, a onda ćemo živeti kako bog i zakon zapovedaju. Drugi put, za nepunih 40 godina, mi smo dozvolili najgorima među nama da nam proćerdaju decenije, a to su uradili na takav način, da su za oporavak potrebni vekovi. Nemamo ih. Vreme koje dolazi, samo je naizgled naše, u njemu će kao bukagije oko nogu, stajati svi ovi strašni promašaji i zablude, kočiće nas i saplitati a aveti naših dušmana, što ovdašnjih što onih spolja koji su ih politički sponzorisali, i dalje će nam disati za vratom, spremni da nas opet za njega ščepaju. Neće to biti jasan i nedvosmislen hod ka boljem, biće to batrganje i lutanje, popravljanje grbo rođenog i hod na štakama, jer su oni na zdravim nogama otišli i dalje odlaze, a mi ćemo opet čekati da sve to narod pozlati.

Znam, sve ovo zvuči kao defetizami i da bi lepše bilo slušati i čitati neke optimističnije i vedrije prognoze, ali one nam ne mogu pomoći, mogu nas samo ponovo uljuljkati i zavarati. Što pre, bez zavaravanja, shvatimo gde smo i šta nam je, polazna pozicija će biti bolja a ona se vrti oko nule, jer su nam nule na ključnim mestima sve ove godine bile merna jedinica. Nama jedna, njima po šest ili devet posle jedinice. Nama nula, njima milioni. Nama nula, njima milijarde! Njima puni fondovi, nama šupalj nos do očiju.

I zato, posle svega što su oni uradili, a mi nismo, i kada odu neće njihov poraz biti i naša pobeda. Biće to samo jalova satisfakcija i poražavajuće saznanje o bespovratno izgubljenim šansama i suočavanje sa onim što i jeste bio lajt motiv ovog teksta.

Zar nas je ovo i ovakvo jahalo, da ne upotrebim sočniji narodski izraz, sve ove godine? To će boleti više od praznog ekonomskog salda i dužničkog ropstva, ta naknadna svest o poniženju koje smo dopustili biće poražavajuća i porodiće bes, ne toliko prema ovima koji su nas dovde doveli, nego više prema samima sebi. Ako bude i otrežnjujuća onda možda ima i nade!