Živojin Pavlović Foto: Goranka Matić, Agora

„Dnevnik 1994-1998“ Živojina Pavlovića (Agora) važan je događaj za srpsku kulturu, jer je u pitanju jedan od najvećih intelektualaca kog je Srbija imala i njegova razmišljanja o životu i svetu oko njega su uvek dragocena, jer su bila izrazito drugačija i originalna.

Posle 23 godine od izlaska obimnog dnevničkog opusa, od šest knjiga, pisca i reditelja Živojina Pavlovića, izdavačka kuća Agora iz Zrenjanina objavila je dnevnik koja se odnosi na poslednjih pet godina života velikog srpskog i jugoslovenskog umetnika. „Dnevnik 1994-1998“ priredila je piščeva supruga Snežana Lukić Pavlović, i u njemu se pisac bavi svakodnevnom realnošću, građanskim ratom u Jugoslaviji, razmišljanjima na različite životne teme, citiranjem brojnih poznatih i nepoznatih ljudi, i objavljivanjem tuđih i svojih tekstova i intervjua.

Živojin Pavlović, Snežana Lukić. Foto: Privatna arhiva Snežane Lukić

– On je jedno vreme prestao da vodi dnevnik, ali onda je ponovo počeo kada su krenula dramatična dešavanja u Bosni. I taj prvi deo se naziva „Stope boga Marsa“. Pratio je neprekidno ta ratna zbivanja i u tom delu ima manje razmišljanja na druge teme, koje se javljaju u kasnijem periodu. Rano je ustajao, uvek bi nešto zapisivao i smatrao bi da mu je dan propao ako nije bar nešto napisao. Kao u onoj latinskoj izreci, „nijedan dan bez napisane crte“ – kaže za Nova.rs Snežana Lukić Pavlović, koja se od smrti supruga brine o njegovom nasleđu.

15. IV 1995. (Amsterdam)

„Danas punim 62 godine života. Prekršio sam reč datu samom sebi pre dve godine – vodim dnevnik. Zapravo, u meduvremenu, tom neizbežnošću nisam ni prestajao da se bavim. U trenutku kada se ratna opasnost nadnela nad Jugoslaviju, latio sam se pera: tada sam počeo da ispisujem ove stranice. Uporedo s njima, unosio sam sve i svašta i u knjigu zapisa Opiljci. I to me je – taj paralelizam (s jedne strane lični utisci i nemiri, s druge opšta, uopštena razmatranja zapisi i zaključci) – zamorilo. Hoću spontanost i slobodu. Njih mi jedino može priuštiti dnevnik – vreća za sve“.

Živojin Pavlović ima posebno mesto u našoj kulturi zato što nije pripadao nikome, nijednoj struji, nijednom klanu, uvek se trudio da bude svoj koliko god je to moguće. Njegovo ime nećete zateći u pričama o bifeu Ateljea 212, Klubu književnika ili o čuvenoj „Siminoj“. Nije bio nacionalista, ali ni „bezbojni“ kosmopolita, kako je umeo da kaže.

28. VII 1995.

„Do otužnosti su bljutava politička prenemaganja i Mirka Kovača (NIN-21. VII 1995), koji je napustio Srbiju i otišao da živi u Hrvatskoj, smatrajući svoje preseljenje moralnim činom, i Matije Bećkovića (NIN, 28. VII 1995), koji vrednost rodu i tlu smatra svetom dužnošću: i jedan I drugi s grandomanskom malicioznošću uobražavaju da su njihova uverenja jedino ispravna a postupci od planetarnog značaja. Pritom, kad se razgrne prašuma intelektualne jalovine, pred lice javnosti izranja tetošenje slepe sujete i želja za zadovoljenjem duhovnih i materijalnih interesa, i – ništa više“.

Živojin Žika Pavlović na snimanju filmu „Hajka“. Foto: Arhiv Jugoslovenske kinoteke

Pisac „Zadaha tela“ i reditelj „Hajke“ je često bio strogi kritičar ovdašnjeg mentaliteta, kao u svojim delima, tako i u dnevniku.

20. IV 1995.

„Čežnja za Evropom, za ,,evropskom kulturom, drugo je lice pohlepe za blagodetima civilizacije kojoj ne pripadamo. Jer, čežnja za ubiranjem plodova bez rizika i bez ulaganja tipična je tlapnja otpadnika amorfnih civilizacija, koji bi da se, izbegavajući napor, premetnu iz stera nužnosti u carstvo zadovoljstava, u stupidnoj svesti izjednačenog sa ,slobodom’, poimanom kao jedinom tekovinom individualizma. Misle (uvereni su) da su individualizam i parazitizam jedno te isto. (To jest, najviši stupanj slobode.)“

Pavlović je celog života imao problema sa zdravljem, još kao mlad je bolovao od tuberkoloze i proveo je tri godine ležeći u sanatorijumu u Sloveniji. Nekoliko godina pred smrt mučio se bolešću i operacijama o o tome je u dnevniku takođe pisao.

20. I 1996.

„Čime se borim? Pisanjem (pripovedaka, dnevnika, knjige uspomena Ters cinematographica), šetnjama po cenu posrtanja. Gledanjem filmova. Čitanjem. Lagao bih ako bih tvrdio da me ne spopada strah. Gorčina. Malodušnost. Ali, opirem im se. Neću da mislim na bolest. Niti da za nju znam“.

Živojin Pavlović Foto: Goranka Matić

„Dnevnik 1994-1998“ je objavljen u tvrdom povezu i ima 576 strana. Cena knjige nije mala, ali ne sumnjamo da će se rasprodati, jer se na nju u javnosti čekalo jako dugo.

Knjigu sa popustom možete kupiti na sajtu Izdavačke kuće Agora.

Živojin Pavlović je rođen u Šapcu 1933. godine, detinjstvo je proveo u mnogim mestima u Srbiji, jer se često selio, ali najduže u selu Vratarnica kod Zaječara, koje je kasnije često pominjao u svojim knjigama. Diplomirao je slikarstvo na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu, a prvi film snimio je 1962. godine u okviru omnibusa „Kapi, vode, ratnici“. Dvostruki je dobitnik Ninove nagrade, za romane „Zid smrti“ (1985) i „Lapot“ (1992). Bio je jedan od vodećih reditelja crnog talasa kod nas. Najpoznatiji njegovi filmovi su „Kad budem mrtav i beo“, „Buđenje pacova“, „Povratak“, „Hajka“, „Zaseda“…

Sutra: EKSKLUZIVNO Delovi iz dnevnika Živojina Pavlovića (1)

Bonus video: Komemoracija Milovana Vitezovića

Komentari

Svi komentari (0)