EKSKLUZIVNO Dnevnik Žike Pavlovića: Nikad se nisam navikao na Beograd (4)

Živojin Pavlović je rođen u Šapcu 1933. godine, detinjstvo je proveo u mnogim mestima u Srbiji, jer se često selio, ali najduže u selu Vratarnica kod Zaječara, koje je kasnije često pominjao u svojim knjigama. Diplomirao je slikarstvo na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu, a prvi film snimio je 1962. godine u okviru omnibusa „Kapi, vode, ratnici“. Dvostruki je dobitnik Ninove nagrade, za romane „Zid smrti“ (1985) i „Lapot“ (1992). Bio je jedan od vodećih reditelja crnog talasa kod nas. Reditelj "Hajke" je često bio strogi kritičar ovdašnjeg mentaliteta, kako u svojim delima, tako i u dnevniku. Portal Nova.rs će do četvrtka svakodnevno objavljivati delove iz ovog kapitalnog izdanja.

20. IX 1996. (Divčibare)Sinoć, na večeri u čast Vukovog rođendana, kažem u šali Gordani Majstorović: "Život je toliko zanimljiv da mi je žao da umrem."I to današnje prispeće na Divčibare potvrđuje: bekstvo iz histeričnog Beograda, grada na koji nikada nisam uspeo da se sasvim naviknem, putovanje preko Bogovađe, sumornim predelima što mame jesenjom melanholijom, nadgornjavanje dvosmislenim doskočicama na mioničkoj pijaci, puste Divčibare okupane suncem. Pečurke pod borovima i brezama, retki, usamljeni uzvici kao prasak bičem.24. IX 1996.Zanimljivo je da su mnogi pesnici, nezadovoljni demokratijom, prihvatali i zastupali, totalitarne ideje - jedni fašističke, u uverenju da će niihovo ostvarenje revitalizovati umornu zapadnu civilzaciju drugi da će se čitavo čovečanstvo preporoditi kroz komunističku revoluciju, poniklu sred istočnjačkih civilizacija (civilizacija amorfije). U prvu grupu spadaju D' Anuncio, Ezra Paund, Knut Hamsun, Gotfrid Ben, Ernst Jinger, Selin, Crnjanski, a u drugu Maksim Gorki, Martin Andersen Nekel, Ernst Toler, Vladimir Majakovski, Mihail Solohov, ruski postrevolucionarni pesnici i pisci (Babelj, Pilnjak, Ivanov), Krleža, francuski i srpski nadrealisti (Breton, Aragon, Marko Ristić, Oskar Davičo), itd.

8. II 1997.Put kroz snežne livade i preko zatalasanih visoravni za Ribnicu i Jablanicu. Obilazak terena i Đurdevića groblja iznad sela Uvac, kraj koga su snimljeni završni kadrovi filma Hajka. Zašto to činim? Sentimentalni povratak u prošlost ili povratak na mesto zločina? Ne, želim da podstaknem sećanje i dopunim ga detaljima zarad Planete filma. I zaista, preda me iskrsavaju slike, među njima i ona kada sam, izmoren radom i klonuo pod jakim prolećnim suncem, zaspao na zemlji kraj Ciganina mečkara i Ciganke, angažovanih za snimanje. Malo dalje, mečka Božana (ili Gordana?) je, sa zadovoljstvom, ispijala flašu piva kojim ju je častila ekipa.https://www.youtube.com/watch?v=rbUyEy3KvkM2. III 1997. (Atina)Ovde sam sa dr Goranom Milašinovićem. Cilj: izvršiti na srcu tzv. ablaciiu i tako se osloboditi aritmije i tahikardije. Celo prepodne smo od hotela "Prezident" iši pešice kroz grad obasjan suncem ali šiban jakim i hladnim vetrom. Odmarali smo se na Trgu Plaka zu- reći preko katedrale ka Akropolju. Saobraćaj je gust i haotičan. Na ulicama mnogo više žena nego muškaraca. Klinika "Onazis" za kardiovaskularne bolesti svojom sterilnošću i savršenim redom više liči na vasionski brod iz SF filmovano na zdravstvenu ustanovu na kakve smo navikli. Dok kroz stakleni zid gledamo preko terase na panoramu Atine i Pirej, Goran mi prepričava knjigu pod naslovom "Džingis kan" o propasti Muhamedove civilizacije pod naletom varvara iz divlje i nemilosrdne Mongolije."Civilizacija je proizvod straha od smrti", kaže iznenada.12. IV 1997. (Grocka)Prezir i mržnja koju seljaci ispoljavaju prema građanima - izletnicima (tzv. vikendašima) nije bez osnova. Obučeni sportski, Beograđani stižu kolima u svoje vikendice, žurno iz prtljažnika iznose torbe pune hrane i pića, otključavaju izletnička prebivališta, presvlače se u rite (tobož, tako se prijatnije osećaju), izvaljuju se na travu i pod rascvale voćke, raspaljuju roštilje i usrkujući “čist" vazduh, prazne rakijske čašice, razdragani što su zakratko pobegli iz betonskih krletki i vratili se u okrilje prirode". Neki počinju i da riljaju bašte, kreče stabla, orezuju lozu u iluziji da se, zadojeni sokovima zemlje, vraćaju pradedovima.A seljaci, zavideći im što su našli leba bez motike, i što, po njihovim shvatanjima, gospoda žive na njihovoj grbači, drže ih stalno na oku, spremni da im podvale prilikom svake prodaje voća i povrća, i pokradu ih kad se, znojavi i zadrigli, ponovo strpaju u automobile, i izgube put Beograda.

21. VI 1997.Dovoljno je dva-tri dana kružiti gradom pa videti u kojoj je meri beda za- hvatila urbani život. I kako sa raspadanjem ionako mršavih tekovina gradske civilizacije bujaju, poput korova u napuštenim parkovima, svakakvi oblici ru- ralnog življenja: ono kao rda nagriza sve što podseća na red, blagostanje i lepotu: elegancija ustupa mesto haotičnoj slikovitosti; estetizovana zadovoljstva neumerenoj, oblapornoj i bestidnoj nužnosti; tolerancija uzmiče pred silom; Čistoća i sterilnost pred prljavštinom, nesnosnim smradom i zagušljivim mirisima. Ofucane mačke, debeli prašnjavi golubovi, psi lutalice i prosjaci, klošari, narkomani i pijanice susreću se na svakom koraku.1. IV 1998.Kao dete, gledao sam pre II svetskog rata, u časopisu ,,Žena i svet" crteže ženskih potpetica nastajalih kroz vekove: niske i široke, zdepaste, visoke kao štule, debele kao panjevi, tanke nalik na igle. Ni na kraj pameti mi nije bilo da će te groteskne ludorije u mojoj starosti doživeti reprizu. I da će žene kloparati ulicama nezgrapnom obućom kao konjskim kopitama."Dnevnik 1994-1998" Živojina Pavlovića sa popustom možete kupiti na sajtu Izdavačke kuće Agora.Bonus video: Aplauz nakon premijere predstave "Femkanje"

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=aplauzfemkanjepremijerads-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3256303"]