Dragana Varagić: Gluma na drugom jeziku je kao da ponovo učiš da hodaš

-Najveće iznenađenje je bila nominacija, jer je bio veliki broj filmova iz celog sveta. Lepo je da sam dobila i nagradu i mnogo se radujem. Mi koji smo dugo u ovom poslu znamo kako da ostanemo verni sebi i u onim periodima kad nema javnih priznanja za ono što radimo. Važno je da kada dođu iz sredine koja ne poznaje ni vas ni ono što ste do tada uradil, kao ni nagrade koje imate, kaže za „Novu“ glumica Dragana Varagić po povratku iz Amerike, gde je nagrađena za najbolju sporednu žensku ulogu na Festivalu nezavisnog kratkometražnog filma u Los Anđelesu.Priznanje joj je pripalo za ulogu u ostvarenju "When I'm at Home" - "Kada sam kod kuće" rediteljke Ivane Todorović u konkurenciji 4.580 filmova iz 84 zemlje. U središtu priče je mlada žena koja se posle dužeg vremena vraća kući da razreši porodične traume koje su obeležile njen život. Dragana Varagić igra tetku koja je odgovorna za skrivanje tajne.

- Na festival u Los Anđeles sam otišla na nagovor rediteljke, mlade, izuzutno talentovane, odgovorne i ambiciozne Ivane Todorović. Kad smo već radili niskobudžetsku produkciju iz jednostavno želje da radimo zajedno, kao ekipa, nešto što će nas učiniti zadovoljnima, onda izuzetno poštujem njenu brigu i zalaganje za film, kao i njen i naš rad, i posle završenog snimanja.Šta je na vas ostavilo poseban utisak na ovom festivalu?- Naš film je na srpskom jeziku, meni kao glumici je važno da to što radim dotiče i neke druge ljude bez obzira na njihov jezik i kulturu. Učestvovala sam na panelu na temu produkcije filmova van američkog mejnstrima sa dvojicom reditelja, iz Libana i Mađarske. Upoznali smo se pola sata pre početka diskusije, i iako smo vrlo različiti, lako smo našli stvari koje nas povezuju i vodili smo sadržajan i nadahnut razgovor, tako da smo morali da ga nastavimo i bez publike. Pošto sam dugo živela u Kanadi i radila na engleskom jeziku, sada mi je zanimljivo da nešto što sam radila ovde, na maternjem jeziku, prelazi okean. Kao što volim kad me zovu iz Kanade i povremeno odlazim da ponovo radim tamo. Volim kad mi se ova moja dva života još uvek prepliću.Na šta ste naročito ponosni iz perioda?- Na torontske i vašingtonske kritike, to mi je vrlo značilo, pogotovo na početku karijere. Televizijske i filmske uloge koje su mi nudili nisam htela da igram, između ostalog jer su uglavnom bile vezane za našu tragediju i rat, i zato što nisam htela da budem “etnička” glumica, već samo glumica. Drugačije je kad iz ove naše sredine gde se to dešavalo igraš takve uloge. Zato sam se bila okrenula pozorištu što je izgledalo kao mnogo teži put. Ali život vas nekad nagradi, vrata su se sama otvarala, skoro da bih rekla nekim slučajnostima. Zbog svog beogradskog iskustva bila sam dovoljno sigurna u sebe ali ne previše da bi me sprečilo da budem radoznala i probam nove stvari. Stalno sam probijala neke granice, igrala i klasiku i savremenu dramu, bila prva glumica sa akcentom nominovana za najveću glumačku nagradu u Torontu. Neke uloge su pisane ili prevođene za mene… To sam imala i u Beogradu, ali oni koji su posle značajne karijere krenuli ispočetka u drugoj sredini i na drugom jeziku znaju o tome kako se uči da ponovo hodaš, koliko je važna podrška i ovi komentari “krajputaši” koji te iznenadno sretnu u životu kad su ti najviše potrebni. Oni te učvrste da si na pravom putu baš onda kada imaš najviše dilema u glavi.https://www.youtube.com/watch?v=qWvxwb-4ubYVratili ste se sa bogatim iskustvom. Šta je ono novo što ste naučili?- U Kanadi sam se upoznala sa raznim novim tehnikama glume, od Vjupointsa do Suzukija i Mihaila Čehova, razvila nova interesovanja. Moje profesorsko i donekle profesionalno istraživanjo bilo je ussmereno na odnos matematike, fizike i drame, što me je odvelo u čuveni naučno-umetnički Banf centar, i upoznalo sa profesorima iz Harvarda, MIT-a, Prinstona… Postala sam fleksibilnija, efikasnija, probe traju samo četiri nedelje, naučila sam da svake noći nekoliko nedelja igram istu predstavu, i da je samo moja odgovornost da se trudim da ona bude bolja. Rad na drugom jeziku zahteva izuzetnu koncentraciju i sabranost, ali isto tako otvara još jedan prostor za igru i poigravanje. Znala sam da na audicijama dobijam punu pažnju jer niko nije očekivao da glumica iz istočne Evrope za monologe bira Šekspira. Niko nije mogao da pretpostavi da sam specijalizirala Šekspira u Stratfordu. Igrala sam od Strindberga, Šekspira, Hauarda Barkera, Edvarda Bonda, do savremene kanadske i katalonske drame.Šta vam je važno da naučite studente?- Pre svega da je ovo poziv koji traži veru, ljubav i rad. Verujem u rad, u strukturu, isto koliko i u nadahnuće. Ponekad ih razmazim, ali sam uporna, ne odustajem. I učim ih da sve sto uradimo na probi jeste, dobro ili loše, samo informacija šta treba dalje da se radi. Uveravam ih da je gluma proces, kao i život. Profesori su važni, to se videlo na nedavno održanom Festivalu autorskog filma kada je Goranu Markoviću dodeljena nagrada za životono delo, i kad su scenu na kojoj je primao priznanje ispunili njegovi bivši studenti. Zato mi je sada i mučno i teško da čitam ove napade za njega.

Kako biste sumirali godinu koja je za nama?- Pre svega lepo je da smo živi, nadam se zdravi i još uvek radoznali. Korona mi je omogućila da zastanem i da se osvrnem oko sebe pažljivo, strpljivo, i ponovo se zapitam šta mi je važno u životu. A to su ljudi, oni sa kojima živim, družim se, sa kojima radim, moje komšije, oni sa kojima mogu da gradim iskrenost i poverenje, dve kategorije koje su mi uvek bile najvažnije. Brza sam, govorim šta mislim, važno mi je da je preko puta neko sa kim se razumem. Iz toga bez straha upoznajem nove ljude ili se brinem za nepoznate, iz toga posmatram društvo i šta se dešava. Profesionalno sam imala dve premijere, snimala, vodila klasu i držala časove online i uživo, naravno i ova nagrada. Na sreću, omrzla sam Zum koji mi je na početku bio zavodljivo blizak i inspirativan.Koje vas nove uloge, režije, projekti, očekuju u Novoj 2022. godini?- Prvo, uskoro mi predstoji ispit druge godine glume 28. decembra, radimo vredno, i počela sam probe sa rediteljkom Anom Tomović za predstavu “Zaljubljeni Šekspir” u Beogradskom dramskom pozorištu. Odmah posle toga počinjem probe sa mladim rediteljem Patrikom Lazićem. Režiraću Karela Čapeka… Za sad gledam da idem korak po korak maksimalno sabrano dok mi se se vremenske zone ne izmire u glavi.Bonus video: Intervju - Jasna Đuričić

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=gostjasnauriiglumica-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2840713"]