Podeli:
Dragana Varagić Foto: Gloria

Ovo kako trenutno živimo liči na neki naučno-fantastični film. Virus ne poznaje granice i nacije, pravdu i nepravdu, levicu i desnicu, čija vojska ima više aviona… Oduzeo nam je bliskost i postrojio nas da se sa razdaljine gledamo preko maske. Stavio nam je krpu na usta i oduzeo autentičnost glasa. Poslušno se prestrojavamo i dalje ne prihvatajući da nešto bitno treba da promenimo, očekujući da se sve jednog dana vrati na staro, kaže u razgovoru za Nova.rs glumica Dragana Varagić, profesor i šef Katedre za glumu na Akademiji umetnosti.

Delovalo je hrabro, ali i kao ludost, kada se pre dve decenije sa pozicije prvakinje nacionalnog teatra otisnula u Kanadu i krenula od nule. Mnogima je još luđe izgledalo kada se pre sedam godina, kao nagrađivana glumica, reditelj, profesor u Kanadi vratila u Srbiju. Ali, to je ona, kako kaže, izgleda da voli da pliva uzvodno.

Trenutno završava ulogu u seriji “XII reči”, počinje još dve nove i s nestrpljenjem iščekuje povratak u pozorište.

Kakva je danas društvena atmosfera u odnosu na vreme kada ste otišli preko okeana?

– Nema rata i to je najveća i najvažnija razlika. Ali korupcija, nemoral, pad obrazovanja i kulture, narcisoidni i ponižavajući odnos politike prema svemu drugom, to je slika koju vidim. U uslovima primitivnog političkog, a to znači i egzistencijalnog uslovljavanja, kompromisi, pa i oni veliki, su uobičajeni. Posle se ljudi prilagode na to i ta navika postaje kako sredstvo gubljenja nade, tako i preživljavanja.

A kakvo je stanje u kulturi?

– Na respiratoru je. Lično, ne dišem više sreću zbog mogućnosti da onlajn vidim izuzetne predstave, što su pozorišta otvorila svoje arhive i besplatno delila svoje dragocenosti. Više ne želim mašinu koja mi to omogućava. Čuvena američka rediteljka En Bogart ima esej koji govori o činu nasilja koji je neophodan kad svet ideja počnete da materijalizujete. Hirurški rezovi bez milosti odbacuju nepotrebno tkivo i ugrađuju bez provere novo. Odluke se donose u hodu i bez milosti kad se krene u realizaciju ideje. A ideja je sve manje, sem onih destruktivnih koje su ojačale. Humanizam i renesansa – kako neobično lepo i daleko zvuče ove dve reči.

Da li pozorište sa publikom pod maskama i na distanci ima smisla?

– Ne može se igrati isto ako su razmak između gledalaca dve prazne stolice. Mi treba da odigramo taj razmak, on je novi elemenat pozorišne predstave. Zjapi u nas. Ako ga ignorišemo, onda to nije pravo pozorište. To je novi “prazni prostor” Pitera Bruka i novi izazov za nas. Svaki pokušaj da se redefiniše identitet pozorišnog prostora, odnosa gledališta i predstave je dragocen. Inače, ne znamo kome se obraćamo. Ovo je poziv da rešimo problem da nam je sve dozvoljeno ako nemamo bliskost. A ako nemamo bliskost onda se ne prepoznajemo. Onda ni one oči iza maske ne znaju u koga gledaju. Tu smo jednako nemoćni ili moćni sa svima u svetu. Nemamo više izgovor da je nama najgore. Svi smo podjednako izgubljeni. Treba da promenimo način mišljenja. Ako se neko dosetio da napravi avion da leti a brod da plovi, pa biće i neka analogija i za ovo. Paradoksalno za ovo vreme, to ne može pojedinačno, svako u svom ćošku, već zajednički, otvorenim deljenjem informacija, istom željom sa istim dobrim ciljem. Utopista sam, znam.

Inicirali ste nedavno humanitarnu akciju za pomoć svojim kolegama. O čemu se konkretno radi i da li je zaživela?

– Da mi je zemljotres srušio kuću, verujem da bi me neko primio u svoju na neko vreme, a i ja bih isto učinila za drugoga. Mislim da mi zaposleni treba da podelimo teret korona vremena sa onima koji nemaju mogućnost da rade i zarade, jer to će, nažalost, trajati. Pozvala sam zaposlene da se priključe Fondu solidarnosti Udruženja dramskih umetnika i svoje kontakte u dijaspori, pošto sam dugo vremena živela i radila van Srbije. Najvažniji su ljudi koji su se odazvali pozivu i veliko hvala svakome ko se priključi, jer nije lako, ljudi svuda gube poslove. Ovo je proces gde ćemo tek na kraju znati kakvi su rezultati. Sad ćemo da pokrenemo kampanju u Kanadi. Strpljivo i polako, korak po korak…

Kako pronalazite balans u svojoj svakodnevici, posebno sada kada smo svi okovani virusom korona?

– Kad je bio policijski čas imala sam osećaj kao da živim u vremenu pre 40 godina. Ulice su bile tihe, nije bilo zvuka saobraćaja, retki prolaznici… kao neku duplu vremensku ekspoziciju da sam živela – sebe na prozoru koja gledam u puste ulice i neko davno sećanje. Za nas povratnike iz emigracije to nije nepoznat osećaj, jer svaki povratak je ponovno suočavanje sa prošlošću onom daljom ili deljenje one bliže o kojoj ljudi s kojima delite život u tom trenutku skoro ništa ne znaju. Tako da emigrant povratnik živi dva vremena istovremeno, bar neko vreme. U nekom trenutku i vremena se preklope. To se desi naglo, kao kad neko naglo zakoči kola. Otvorite oči i niste sasvim sigurni šta se desilo. I krenete ponovo od nulte tačke. Jer ništa nije isto s onim što je bilo. Ni vi, ni ljudi oko vas, ni neki odnosi među ljudima, ni zemlja u koju ste se vratili. Tako da po drugi put emigrant, sad povratnik, ponovo gleda kroz dva prozora, ali kako se naučio strpljenju sa sobom, razume. Zna kako ide proces dok se pogledi ne ujedine. Dođe i taj trenutak. Zove se sloboda. Paradoksalno, dođe onda kad pomislite da vas je život pobedio, to jest dao vam je ono što je on mislio da vam treba. Ako to shvatite kao dar, onda ste razumeli život i kako ga treba živeti.

Dragana Varagić u predstavi “Odbrana gospođe Klito Mestres” (Classika Theatre, Washington DC, režija Kris Ejbraham) Foto: privatna arhiva Dragane Varagić

Šta je ono najvrednije što ste naučili u Kanadi?

– Strpljivost. Ja sam impulsivna osoba, a život u dve kulture i na dva jezika me prisilio da na svet istovremeno gledam kroz dva prozora i da strpljivo sačekam da se pogledi spoje u jedan, jer tek onda znam šta treba da radim. To je za mene bio naporan proces, ali jedini mogući. To je usamljenička borba, pošto jedino vi možete osetiti kako treba da prođete kroz to a da se ne oštetite. S jedne strane, briga da ostanete verni sebi, jer to je jedino što imate i želite da delite, a s druge da vas strah od promene ne spreči da širite svoj unutrašnji prostor za nove informacije i saznanja. Mene je Beograd profesionalno bio vrlo razmazio. A počinjati ispočetka u 36. godini ni nerazmaženima nije lako. Ali, ta razmaženost mi je davala samopouzdanje, dovoljno veliko da se ne bojim i dovoljno malo da se ne umislim.

Šta vam je davalo snagu?

– Kad god je bilo previše zahtevno, setila sam se reči Jagoša Markovića: “Možeš ti to”. A to je izrekao kada me je zvao da, zbog bolesti koleginice, uskočim u “Učene žene” u Narodnom pozorištu. Nit’ gledala, nit’ ikad igrala Molijera, a Henrijeta je velika uloga i ima mnogo teksta. Predstava je bila rasprodata, i Jagoš nije hteo da se otkazuje. Tog dana sam imala i snimanje serije “Vuk Karadžić” u Dubrovniku. Let je kasnio, a publiku su držali u sali pola sata dok konačno nisam stigla. Ispred me čekao Jagoš sa dva viskija, za sebe i mene. Kao za inat, te večeri su došli novi inspicijent i sufler. Prolazim pored Olivere Marković, a ona iskusno, trezveno: “Mogu li da vam dam jedan savet? Šta god da bude, samo glasno”. Diže se zavesa, mi za jednim velikim stolom na sceni, hiljadu ljudi u sali. Osećam kako mi se izoštravaju sva čula, kao nikad pre i nikad posle toga. Posle nekog vremena, obuzima me osećaj glumačkog bezobrazluka i radosti, poleta, da – “mogu ja to”. Tako me nečija vera u mene provukla kroz neke važne audicije u Torontu.

Koliko za vas znači rad sa mladima?

– Profesurom sam počela da se bavim u Kanadi, gde i sada povremeno radim kao gostujući profesor ili profesionalni reditelj za diplomske predstave. Moja ćerka živi tamo, tako da je to i lična i profesionalna radost. Volim što me zovu nazad da radim, to znači da sam zaista postojala tamo. Mladi ljudi vam po definiciji ne dozvoljavaju osećaj samozadovoljstva. Moji studenti ovde nisu mnogo putovali. I po tome se razlikuju od moje generacije. Isto tako, nisu rasli u nekoj vrsti stabilnog društva. Odnos roditelj – dete je poremećen, jer ove nažalost istorijske promene koje živimo zatekle su nas nespremne. Često su nas gledali nemoćne i besne, iscrpljene i ponižene u stalnoj borbi za nesigurnu egzistenciju. I pre svega, nismo zaustavili rat, nasilje, zločine… Čime da im ugradimo veru u pravdu, empatiju, da dugotrajni trud daje rezultat, veru da mogu i moraju da menjaju svet? Zato je profesorski zadatak danas komplikovaniji nego ranije. Ipak, gluma je sposobnost komunikacije u trenutku, ovom sadašnjem. Kad se nađemo u tom komunikacijskom krugu, sve što razmenimo je dragoceno i otrežnjujuće. Gluma je i struktura, ne samo inspiracija, umeće da se upotrebi znanje a zadrži svežina razmišljanja, veština uspostavljanje granica, jer ja ne mogu da ti drukčije pomognem da odigraš svoju ulogu sem da što bolje odigram svoju. Tu je i ferplej, jer samo zajedno možemo da konstruišemo misao i osećaj koji pokreće publiku. Glumac koji ume da misli na sceni je ukorenjen u sadašnjem trenutku i to se vidi. Na sceni se sve vidi.

Da li vam je uloga Ranjevskaje u Čehovljevom “Višnjiku” još neostvarena želja?

– Kako mi je Šekspir bio želja kad sam bila u Beogradu, tako me Čehov zvao kad sam bila u Kanadi. Igrala Ranjevskaju na probama u Kanadi, one su se odužile a ja sam zbog ugovora za drugu predstavu morala da prekinem rad na toj ulozi. To je ostalo kao neki nezavršeni posao koji me još čeka. S druge strane, taj ugovor mi je doneo ulogu koju sam posle volela, dobre kitike, priznanja… A slično mi se desilo kada sam Velimiru Lukiću, upravniku Narodnog pozorišta, zbog nekih problema vraćala jednu veliku ulogu Šekspirovu. I tad mi je rekao: “Ako ste glumica odigraćete, a i trebaće vam jednog dana”. I bi tako. Upravo mi je ta uloga, iako sam mislila da mi nikada neće biti potrebna, donela stipendiju Britanskog saveta i sve lepo i značajno što mi se desilo u Stratfordu, a to iskustvo mi je dalo samopouzdanje da ću i u Kanadi biti glumica. Tako da “znam da ništa ne znam” – scio me nihil scire – da se poslužim latinskim kao novim sredstvom komunikacije između umetnika i Ministarstva kulture, kako sam nedavno čitala. Možda i na ovu situaciju treba tako gledati. Darovi će se, nadam se, tek videti, sad je još mračno kao u tunelu.

Iz kojih motiva ste se priključili Mreži akademske angažovanosti i solidarnosti (MASA)?

– Zato što ona za svoje principe ima autonomiju, čestitost, solidarnost, slobodu kritičkog mišljenja, javnost, transparentnost i društvenu odgovornost. Smatram da je MASA platforma za uspostavljanje nepristrasnog kritičkog odnosa prema svakoj vlasti i odgovarajući pritisak da se stvari menjaju na bolje. Pošto to kod nas nije normalno, onda je to pritisak da taj pritisak na institucije moći postane normalan. Zbog partijskog zapošljavanja institucije su zarđale, nema protoka informacija, nema poverenja, argumentovanog razgovora, nema slobodne razmene mišljenja, ali ima korupcije, zastrašivanja, manipulacije nasiljem, nestručnih a ulizičkih kadrova na važnim pozicijama. U borbi za vlast zaboravilo se da možda svi imamo zajednički interes da nam bude bolje, da društvo zagušeno problemima mora da se otvara a ne zatvara da bi ih rešilo, da poslušnici najviše koče progres, kao i da su buntovnici dragoceni za svaku pametnu vlast.

Komentari

Vaš komentar