Piše Dragan Ambrozić: Gillespie i Beth, balade raspada veze

Kultura 17. jul. 202115:00 > 09:10
Podeli:
Foto: Printscreen/Youtube/Primal Scream

Album dueta dve alternativne zvezde kog potpisuju Bobby Gillespie (Primal Scream) i Jehnny Beth (Savages), pod imenom "Utopian Ashes", preispituje jednu od omiljenih tema ozbiljnih autora pop muzike - onu o raspadu duge veze između dve osobe.

Konceptualni albumi, oni koji su tematski uobličeni oko neke priče, često su se bavili krajem ljubavi i razlazom dvoje ljudi. U taj niz možemo ubrojati i Utopian Ashes (Silvertone), sveže objavljeni projekat kog zajedno i ravnopravno potpisuju Bobby Gillespie (Primal Scream) i Jehnny Beth (Savages), oboje na izletu izvan svojih matičnih grupa, ali ujedinjujući ovde njihove poglede na svet.

Da budemo precizni, Primal Scream su zapravo prisutni kao muzičari koji čine prateći bend (Andrew Innes – gitara, Martin Duffy – klavir, Darrin Mooney – bubnjevi), i mada od Savages nema nikog osim vokalistkinje, tu je na basu Johnny Hostile, partner Jehnny Beth i neka vrsta pratećeg člana njenog benda. Sve to pojačava zanimljivost celog susreta, budući da se radi o dva uticajna alternativna sastava iz različitih epoha, sa različitim estetikama, ali istim moralnim pogledima – glazgovski Primal Scream su obeležili devedesete svojim spojem roka, belog soula i nove dance kulture na remek delu Screamadelica (upravo slavimo tačno 30 godina od objavljivanja!), dok su londonski Savages na glasu kao furiozan, nepokoljebljiv ženski gitarski sastav današnje generacije, nominovan za najprestižnije muzičke nagrade. Obe grupe su poznate kao društveno angažovane – naravno, na pravoj strani.

Omot albuma „Utopian Ashes“ foto: Promo

Moderno produciran, Utopian Ashes šarmantno podseća iz daljine na štimung kog su imali albumi engleskih bendova iz ranih sedamdesetih kao što su Faces ili stari Bobbyjevi uzori The Rolling Stones. Mislim na onaj raspevani hedonistički rokenrol fazon u kome se slavi život u svojoj lepoti i ružnoći, radosti i tuzi, dok muzika prati sve njegove promene koje se ređaju kao na klackalici. Dok glume svoje uloge na ovom albumu, kroz niz svima prepoznatljivih situacija, Bobby i Jehnny se uživljavaju u romanesknu naraciju koja prati jednu vezu, možda bračnu, što se raspada, ali se oni ipak nadaju boljem sutra. Utopian Ashes je album u kome se dva glavna lika bore da ne ostanu bez ljubavi.

Počinje radikalno, sa dve kompozicije u kojima se dočarava bojno polje na kome će se odigrati drama: „Chase It Down“ prikazuje kućnu situaciju u kojoj nas Bobby lagano dočekuje rečima „vreme curi / dan za danom / a ja te i ne volim / više“, da bi Jehnny dodala kroz svoje pevanje neodoljivu notu Patti Smith, pretvarajući ovu storiju u lagano izluđujuću ljubavnu pesmu, koja nas uvodi u uzburkani svet pretećeg emotivnog kolapsa između dvoje. Odmah u produžetku, daje nam se jedan sudbinski razlog zašto stvari idu naopako: „English Town“, elegantna je šansona koja svedoči o želji za bežanjem iz razorno hladnog i čemernog grada, u kome nema mesta za čežnjivu dušu, što se ubija pićem. Sa sve la-la-la ukrasima, ova superiorno slatka stilska vežba iz poznavanja euro-popa (Jehnny je francuskog porekla, uostalom), predstavlja nam kontekst u kome se dva života raspadaju.

Potom prelazimo na suštinu: „Remember We Were Lovers“, priziva široka osećajna prostranstva – u njoj se sublimira ovaj album, postavlja njegova umetnički razlog postojanja, uz lagane odjeke nekih čuvenih kantri dueta (svima padaju na pamet Gram Parsons i Emmylou Harris na nezaboravnom LP Grievous Angel). Traganje za smislom veze koja je jednom postojala između ljubavnika, osnovna je tema – no, dileme se samo gomilaju, kao i u stvarnom životu, a iste fascinacije drugim ljudima ostaju da nas muče do kraja. Tako „Your Heart Will Always Be Broken“ otpočinje sa Jehnny koja nam prepričava razgovor sa partnerom u kome su shvatili da nisu više ono što su bili. Oko definitivnosti ove spoznaje naracija potom gradi jednu klasičnu rokersku baladu, sa himničnim refrenom i rasviranim klavirom, podsećajući na Primal Scream iz perioda singla „Rocks“ i cenjenog izdanja „Give Out But Don’t Give Up“.

Visoku svest o stilu koji je neophodan za ovakve ploče o romansama, pokazuje soulizirana „Stones Of Silence“, čiji uvod podseća na „Venus“, grupe Shocking Blue – elegantno je vodi Jehnny, opisujući sve što treba o rastućoj hladnoći i neprepoznavanju između dvoje ljudi, da bi joj se Bobby naknadno priključio u refrenu, emitujući nesreću što neumitno dolazi. Potresnu i direktnu „You Don’t Know What Love Is“ otvaraju reči: „neki put mislim da je ljubav kao bolest, kao zavisnost / taj prvi ekstatični ukus, koga potom jurimo dok ne zanemoćamo“, koje smo mnogo puta i sami pomislili. Bez rezerve, jedan od najboljih momenata ploče, jer u njoj Beth zvuči kao da je proganjaju đavoli, dok Gillespie sažima iskustvo sa ljubavnim željama na koje nikog nema da mu odgovori.

„Self Crowned King Of Nothingness / You Can Trust Me Now“ – posle kratkog Bobbyjevog ispovednog rečitativa o svojoj nedovoljnosti u ovom svetu, u kome se neosporno krije mini-autobiografija, njih dvoje nastavljaju da nas iznenađuju dubinskim izlivima nežnosti u ovoj atmosferičnoj numeri, zvučeći kao neki zaljubljeni francuski par koji iznova veruje jedan drugom posle svih slomova („umirali smo, samo da bi se osećali živim / sad mi možeš verovati“). Međutim, već u nastavku, harfa koja nas uvodi u „Living A Lie“ govori o farsičnosti svega onoga što oni koji se vole ponekad jedno drugom pričaju, dok Jehnny zaključuje da poverenja više nema i zato ničeg više među njima ne može biti. Završna „Sunk In Reverie“ Bobbyjeva je vinjeta koja proširuje album loureedovskim zapažanjima o taštoj praznini koja vlada ovim svetom. Ostavlja nas prepuštene paklu sopstvenih uzaludnih fantazija o drugim ljudima, često jedinoj stvarnosti za milione ovakvih kakvi smo i mi.

Postoji veličanstven niz „posle-raskida“ albuma u istoriji pop i rok muzike: to je tema kojom se na različite načine bave remek dela kao što su Fleetwood MacRumours, Joni MitchellBlue, Carole KingTapestry, Bob DylanBlood on the Tracks, Joan BaezDiamonds and Rust, ili od novijih ploča Bon IverFor Emma, Forever Ago. Nije lako snimati ovakve iskaze, kao što je mogla da posvedoči Amy Winehouse koja na Back to Black iznosi prilično sudbonosne ljubavne jadi, dok je jedan Neil Young preko četiri decenije sakrivao svoj životni post-breakup trenutak pod imenom Homegrown, da bi ga objavio tek prošle godine – toliko je teško konfrontirati se sa sobom. Možda Bobby Gillespie i Jehnny Beth sa Utopian Ashes nisu napravili istorijski važno remek delo, kao što su navedena, ali su na ovoj retko iskrenoj maloj ploči našli pravu formulu prilagođenu savremenom osećanju sveta, u kojoj, za razliku od prethodno pomenutih albuma, zajedno pevaju ženska i muška strana, govoreći svako svoj deo priče. Ljubav je uvek u traženju balansa između dve strane, i o tome je poruka Utopian Ashes.

Navikli smo da su Bobby i Jehnny uvek drsko ispravni, levičarski i pravdoljubivo orijentisani. Imao sam i tu čast da organizujući nastup Primal Scream na Exitu 2008, usput upoznam Gillespieja, te na osnovu jedne večeri mogu da posvedočim kako je stvarno onakav kakav izgleda: hiper-pošten momak koji misli to što kaže. Jehnny je, očigledno, ista takva. Mora biti da su njih dvoje, progresivnih modernih muzičkih boraca za slobodu i dostojanstvo običnog čoveka, imali neki poseban razlog kad su rešili da snime ovakav intiman i romantičan album? Verovatno je on u dubljoj spoznaji da nema slobode i dostojanstva bez ljubavi – Utopian Ashes je zato ploča na kojoj se ljubav slavi svakom notom, i tako veliča sloboda da budemo ono što jesmo, uz sve uspone i padove.

Utopian Ashes na kraju i nije čist album o raskidu, nego o potrazi za ljubavlju, koja ne prestaje ni kad smo u vezi sa nekim, pa ni kad ona prođe. Ljubav je ovde data u svom čistom stanju, shvaćena kao čežnja za njom. Teško da ćemo ove godine dobiti još jednu ploču koja može da nas se ovoliko stvarno tiče.

Komentari

Vaš komentar