Džoni Mičel: Posle 50 godina ljudi su konačno shvatili Blue

Kultura 27. jun. 202112:45 > 12:50
Podeli:
Džoni Mičel
Džoni Mičel Foto: BRIAN MOODY / Shutterstock Editorial / Profimedia

"Mnogo mi je drago zbog sve ove pozitivne pažnje koju 'Blue' dobija ovih dana. Kada je prvi put objavljen, usledilo je mnogo kritika. Tako da, 50 godina kasnije, ljudi su ga konačno shvatili i to me raduje", poručila je Džoni Mičel uz osmeh u snimku povodom pola veka od izlaska njenog remek-dela.

“Najviše što sam dobila kao povratnu informaciju bilo je da sam preterala sa ogoljavanjem sebe. Nisam znala šta je to što sam napravila, stvarno. Reakcije na album bile su kritički obojene, uglavnom od muških kantautora. Bilo je to kao kada se Dilan uključio na struju. Bili su uplašeni. Da nije zarazno to“, ispričala je Džoni Mičel nedavno u razgovoru sa Kamerunom Krouom za magazin „Rolingstoun“, u susret godišnjici objavljivanja ploče 22. juna 1971.

Kada je počela da snima „Blue“, Džoni Mičel imala je 26 godina, tri albuma iza sebe i pesme poput „Big Yellow Taxi“ i „Woodstock“ koje je pevala cela generacija. Na njenim žurkama u kući u Lorel kanjonu okupljali su se muzičari, umetnici raznih vrsta, pa i razni drugi ljudi da tu okapaju i očekuju da se nešto dogodi. Ali ona sama bila je zbunjena i nesrećna. Njena veza sa Grejemom Nešom, gitaristom i pevačem tada još makar formalno u grupi The Hollies a kasnije u triju sa Dejvidom Krozbijem i Stivenom Stilsom, raspadala se, a rasla je u njoj želja da ode na put i od života uzme više. Taj put i to više opevala je u pesmama na albumu „Blue“, preispitujući u njima ljubav, sreću, ideale, droge, Ameriku, nezavisnost, nostalgiju… O tom albumu sa 10 pesama, jedva dužem od pola sata, napisane su cele knjige.

Džoni Mičel
Omot albuma „Blue“ Foto: Promo

Džoni Mičel početkom 1970. objavila je da će na neko vreme prestati sa nastupima, u proleće se spakovala se i otišla na put po Evropi.

„Na usamljenom sam putu i putujem, putujem, putujem, tražeći nešto, šta to može biti“, peva Džoni Mičel u „All I Want“, pesmi koja otvara album, a potom nastavlja: „Želim da sam jaka i da se smejem usput, da pripadam životu, živa, živa…“ i „sve što zaista želim da naša ljubav učini, to je da izvuče najbolje iz mene, a i iz tebe, takođe“.

Prve pesme za „Blue“ završila je na Kritu, gde je neko vreme ostala u jednoj hipi komuni u pećinama. Crvenokosi tip iz pesme „Carey“ je izvesni Keri Radic, Amerikanac koji je radio kao kuvar u kafeu „Mermejd“. Mičelova ga je tamo upoznala i sa njim provela neko vreme. Ali, u istoj pesmi priča i da to „nije zaista njen dom“.

Kantautorki rođenoj u Kanadi dom je postala okolina Los Anđelesa. A tamo, kod kuće, bila je neuspela veza sa Grejemom Nešom. Sa puta mu je poslala telegram u kom ga obaveštava da je njihovoj vezi kraj. Njemu su posvećene i pesme „My Old Man“ i „River“.

„Upoznao sam Džoni 1967. dok sam bio u bendu Hollies i svirali smo u Otavi. Kasnije sam leteo iz Londona da bih proveo sa njom nekoliko dana u Los Anđelesu. Kada sam stigao, čuli su se glasovi u kući. Dejvid Krozbi i Stiven Stils su bili na večeri kod nje. The Byrds su izbacili Dejvida, a Stivenovom bendu, Buffalo Springfield, došao je kraj. Napušili smo se i Stiven je odsvirao tu čudesnu pesmu ‘You Don‘t Have To Cry’ dok smo Dejvid i ja slagali glasove prateći ga. Tako je Džoni svedočila rođenju grupe Crosby, Stills and Nash. Bili smo par dve godine i gledao sam kako piše mnoge pesme za ‘Blue’. Nije ih završila pre nego što smo se razišli. ‘River’ me rastuži, jer je u njoj hronika kraja našeg razlaza, ali je i ushićujuća jer je to tako lepa pesma i imala je hrabrosti da ogoli svoju dušu. Bili smo baš mnogo zaljubljeni“, ispričao je Neš za britanski „Gardijan“.

Njemu su te dve pesme ujedno i najdraže na albumu.

„Sećam se da sam otišao iz kuće da bih joj dao prostora da završi ‘My Old Man’. Žao mi je što je to opet o meni, ali ona je briljantna. Kao što se nagoveštava u pesmi, zaprosio sam je, ali rekao bih da je ona mislila da želim ‘suprugu’ da kuva i tako to, što mi nikada nije bila namera. Želeo sam da bude slobodna koliko god je to moguće, da bude što je moguće briljantnija. Ona je neverovatna žena. Ponosim se time što sam bio deo njenog života. Za 100 godina će se ljudi sećati Bitlsa, Boba Dilana i Džoni“, ubeđen je Neš.

Usamljenost i suzdržana tuga takođe se osećaju ne samo u tekstovima na „Blue“, nego možda i više u načinu na koji ih izvodi. Mičelova je i producirala album, a pored njenog vokala, gitare, apalačke citre čuju se još samo ponegde bubnjevi, bas Stivena Stilsa i gitara Džejmsa Tejlora. Sa američkim kantautorom upoznala se po povratku sa putovanja po Evropi. I veza sa njim bila je daleko od idealne, dobrim delom zbog Tejlorove navučenosti na heroin, ali je tokom snimanja „Blue“. Mičelova i dalje bila zaljubljena u njega. Njemu je posvetila i naslovnu pesmu i „This Flight Tonight“.

„Džoni je uspela u muzici. Imala je kuću i automobil i htela je da se zabavlja i vidi sveta. Posle godinu ili dve putovanja po Evropi sa njenim portabl dulsimerom, vratila se sa mnogo pesama i ideja. Kretali smo se u istim krugovima i završili smo zajedno. Ne kažem da sam bio trezvenjak, ali moja tadašnja zavisnost od heroina nije bila jaka. Bilo je to mirno, neverovatno, kreativno vreme. Ona je prestala da puši i glas joj je bio izvrstan. Bila je na vrhuncu svojih moći. Bilo je prirodno i lako za mene da sviram na tom albumu. Bilo je jako malo ljudi na sesiji. Briljantnost albuma Blue leži u njegovom minimalizmu. On počiva na njenom glasu, melodiji i ličnosti. On je čista Džoni“, kaže Tejlor danas.

Njemu je na albumu najdraža pesma „California“.

„‘California’, koju je napisala u Parizu je pesma o povratku kući. Posle putovanja, vaš dom ima drugačiji kontekst i ‘California’ to izražava. Puna je ushićenja, lična je i iskrena. Kada smo išli da upozna moju porodicu u Severnoj Kaliforniji, između dva leta iznenada je rekla da mora da se vrati u Kaliforniju i ostavila me je na aerodromu – pred oltarom, da tako kažem. Možda je predosetila moj pad u narednih 14 godina i nije želela da se vezuje. Ona je sasvim na zemlji i samorodna je i jedna od najboljih stvari u mom životu je to što sam je upoznao“, priča Tejlor.

„Blue“ je zamalo zvučao drugačije nego što ga znamo danas. Mičelova se u poslednjem trenutku odlučila da sa njega izbaci dve od tri pesme napisane pre puta u Evropu. Zadržala je samo „Little Green“, napisanu 1966. malo nakon što je tada siromašna folk pevačica u Torontu dala ćerku na usvajanje. Bila je „dete sa detetom“, kako peva. Za takvu njenu odluku nije se znalo sve do početka devedesetih, kada je njena nekadašnja cimerka prodala priču o tome tabloidima 1993. godine.

 

„Živela sam bedno. A nesrećna majka ne gaji srećno dete. Bilo je teško odvojiti se od deteta, ali sam morala da je pustim da ode“, ispričala je za „Toronto gloub end mejl“ nakon toga. Sa ćerkom se ponovo srela 1997. godine, a „Little Green“, sa hermetičnijim stihovima od drugih na albumu, često je opisivana i kao njena najličnija pesma.

„Na albumu ‘Blue’ teško da postoji ijedna neiskrena nota u vokalima. U tom periodu svog života nisam imala ličnih ograda. Osećala sam se kao celofanski omot na paklicama cigareta. Osećala sam kao da nemam apsolutno nikakvih tajni pred svetom i nisam mogla da se pretvaram da sam snažna. Ili da sam srećna. Ali prednost u tome, gledajući muziku, bila je u tome što ni u njoj nije bilo ograda“, rekla je krajem sedamdesetih Džoni Mičel u intervjuu Krouu u magazinu „Rolingstoun“.

Album se završava narativnom „The Last Time I Saw Richard“, koju je Mičelova ubacila u poslednjem trenutku.

„Evo odakle ova pesma. Patrik Skaj, folk pevač i prijatelj, rekao mi je jedne noći u baru u Njujorku: ‘O, Džoni, ti si tako beznadežno romantična. Samo je jedan način za tebe da nastaviš. Beznadežni cinizam’. I to je bilo to. Taj mali biser postao je pesma“, ispričala je Džoni Mičel, a preneto je na njenom sajtu.

Album „Blue“ je po izlasku dospeo u vrhove top lista, a vremenom je postao i platinast.

„Kada je album objavljen 1971. bila sam oduvana Džoninim otvorenim štimovima, nepredvidivim promenama akorda I neverovatnim vokalom koji joj je dozvoljavao da se bez napora kreće od toplih, bogatih niskih tonova do zvonkih visokih nota i nazad. Dopala mi se jednostavnost njenih ritmičnih pratnji na klaviru i gitari. A onda sam zašla u stihove. Bilo je teško čuti njene bolno iskrene emocije. Kao mladoj majci, posebno su mi bile dirljive ‘Blue’ i “Little Green”, ali bi ona onda prešla na nešto nestašno zabavno, kao što je ‘California’. Album je savršeno poređana kolekcija nadahnutih i znalački napisanih pesama među kojima je teško odabrati najomiljeniju. Samo bih svojoj sestri – kantautorki rekla: ‘Čestitam, Džoni, i hvala ti'“, seća se Kerol King.

 

Danas je „Blue“ nezaobilazni klasik. Mnogi su pokušavali da dosegnu taj intimistički način na koji Džoni Mičel pristupa svojim pesmama, i pišući ih i izvodeći ih, ali teško da je neko uspeo da ga premaši. Cele generacije kantautorki pokušavale su da zvuče kao ona. I Džoni Mičel snimila je nakon ovog još 15 albuma, ali je, uprkos mnogim vrednim i lepim pesmama na njima, „Blue“ ostao njena nesumnjivo najbolja ploča. Vremenom je njen značaj samo rastao i nema muzičkog magazina koji je nije uvrstio na liste najznačajnijih albuma svih vremena.

Njeni stihovi su takođe predmet različitih interpretacija. Nju sve to pomalo i čudi. I ukazuje na to da je sve tu, sve rečeno.

„Ne morate da kopate ispod reči“, kaže Džoni Mičel.

Komentari

Vaš komentar