Branko Milisković: Morala je da se desi tragedija da bi se društvo trglo iz kolotečine i isplivao sav trulež koji se godinama skupljao

Performativni i medijski umetnik Branko Milisković vratio se pre nekoliko dana s plodonosnog umetničkog boravka u Americi. Osvojio je još jednom umetnik dva grada - Njujork i Čikago.

Miliskoviću, rođenom u Beogradu 1982. godine, gde je studirao vajarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti a diplomirao na Kraljevskoj akademiji umetnosti i dizajna u Hagu i master studije okončao u Hamburgu, inostranstvo, pa ni SAD nisu strani. Radovi Miliskovića su izvođeni i izlagani, ne samo u Srbiji, već i u Francuskoj, Poljskoj, Briselu, Roterdamu, Montrealu, Londonu, Gracu, Njujorku…

U Ameriku se letos Milisković "vratio" posle godinu dana, a onomad je, uoči predsedničkih izbora u SAD, na Of-Brodveju izveo performans "Trust in Us", koji je bio svojevrsna kritika tamošnje politike.

I po povratku u Srbiju Branko Milisković u razgovoru za Nova.rs prenosi utiske iz Amerike, i priča koliko se, posle godinu dana i nove pobede Trampa, ova zemlja promenila:

- Poslednjih sedam godina redovno provodim kraće ili duže periode u Americi. Kada sam došao u Sijetl 2018, "prvi" Tramp je bio na vlasti. Nakon toga je počela pandemija, Tramp je svrgnut, a onda je došao Bajden na vlast. I druga politička struja, ona liberalno-demokratska, iz različitih političkih pobuda, počela je da "uvozi" migrante iz Južne Amerike, u nekontrolisanom broju. Sećam se da je te 2023. godine, neprekidna kolona autobusa dovozila migrante na autobusku stanicu na Menhetnu, i oni su sa decom uglavnom bivali smeštani u hotelu "Ruzvelt", a ostali su morali da se zadovolje kampovima na periferiji Njujorka. Takođe sam primetio da su 2022, i dalje postojali šatori za testiranje na Kovid-19 na svakom ćošku, a naredne godine su ih zamenili crnci sa ilegalnim štandovima na Tajms skveru na kojima su prodavali fejk Luj Viton i Guči torbe, dok su u prljavom metrou i vagonima defilovali južnoamerički imigranti koji su pokušavali da prodaju slatkiše i voće. Prošle godine sam boravio u Njujorku i Vašingtonu mesec dana uoči američkih predsedničkih izbora, i tada se nije znalo da li će Tramp dobiti drugi mandat, ili će Kamala Haris postati prva žena na čelu SAD-a. Konstruisao sam novi identitet koji sam u vidu postera i nalepnica na javnim mestima koristio kao treći mogući izbor za glasanje, gde se nije navodilo moje ime, već samo: "Verujte u nas - Nadajte se budućnosti - glasajte". Takođe, u performans koji sam izveo u Teatru The Tank na Menhetnu, kao jedan od govora uvrstio sam Trampov inauguracioni iz 2016. u kom govori o “novoj velikoj Americi” zalaže se za vraćanje industrije, oštre granične politike i rigirozne imigracione kontrole, kao i davanje prioriteta američkim građanima, pa tek onda ostalima. Ovo što danas gledamo, nije ništa drugo do klasična osveta demokratama za svrgavanje s vlasti 2020. godine.

I dok će neki reći da je Amerika, pod drugim vaktom Trampa, postala nepodnošljiva za život kako je, pak, nekom ko tu, poput vas, dolazi iz Srbije, zemlje koja je već dugo nepodnošljiva za život?

- Nisam primetio nikakve razlike, osim što je SAD mnogo veće područje, pa možete da živite u centru Čikaga i da, ako ne pratite vesti, nemate pojma da se u predgrađu helikopter ICE-a spušta na krov zgrade i hapse se svi stanari usred noći, jer su označeni kao ilegalni imigranti. Međutim, medijska slika je generalno bombastična, tako da nekome ko sve to posmatra iz Evrope, deluje kao da je u SAD totalni haos. Nije tako. Stvari funkcionišu mnogo bolje nego u Srbiji, cene namirnica su vrlo često slične, pa čak i niže nego kod nas, što bi - ako uporedimo odnos plata u Srbiji i Americi - značilo da smo ekstremno skupa zemlja za svoje građane. Bez obzira što je Tramp ukinuo određene fondove za finansiranje kulture i umetnosti, i dalje sve to funkcioniše, rokovi se poštuju, a umetnici i radnici u kulturi mogu da računaju na podršku - praktično sve ono što smo mi u Srbiji od ove godine izgubili. Samo se pitam kako će izgledati 2026. godina, ako se ne dozovemo u red pod hitno.

Boravili ste oko dva meseca u Americi. Koliko je vaš novi boravak tamo bio plodonosan?

- Izuzetno. Uspeo sam da uradim nekoliko video instalacija, izvedem tri javna performansa, uspostavim kontakt sa nekim galerijama, a sve to je veoma teško i komplikovano, pogotovo za nekoga ko ne živi tamo. U Americi je sve biznis, kontakti su skupi, teško se dobijaju, i stičem utisak da je ulazak u "klub" jedino rešenje da budete zapaženi, i da vam radovi budu "u igri". To je zatvoren sistem, i vaša vidljivost najmanje zavisi od onoga što radite, a mnogo više od toga koga poznajete, kao i političkih, polnih, rodnih, rasnih i drugih prerogativa, koji su danas poželjni.

Nedavno ste održali performans "Transfiguracija (Bol)" u prostoru biblioteke Međunarodnog muzeja hirurških nauka u Čikagu. Kakve su reakcije američke publike i koliko je uopšte otvorena da prigrle umetnike odasvud?

- U Čikago sam došao nakon mesec dana provedenih u Njujorku. Moj organizator Džozef Rejvens, Defibrilator galerija i ja smo tražili prostor u kojem bih mogao da izvedem performans "710196". Ukazala se mogućnost da to bude u prostoru Međunarodnog muzeja hirurških nauka, međutim kada sam im rekao da je u pitanju nago telo koje leži na stolu, dobio sam momentalno odgovor - Ne! Meni je to delovalo kao potpuni paradoks; muzej hirurgije a golo telo tabu… Kako god, nisam želeo da pravim kompromis sa tim performansom, pa sam odlučio da izvedem drugi rad - "Transfiguraciju", dvočasovni performans u kojem izvodim prve tri strofe srednjevekovne katoličke himne "Stabat Mater" na latinskom jeziku. Bilo je to transcedentalno iskustvo, i oni koji su prisustvovali, bili su puna dva sata sa mnom, a neki vidno emotivno uzdrmani. SAD je velika teritorija, a umetnički centri su Njujork i Los Anđeles. Sve ostalo su manje-više lokalne scene. Naravno zbog ogromne konkurencije, prva dva grada mogu da budu veoma neprijatna kada je građenje karijere u pitanju, ali to nije slučaj samo s umetnicima koji dolaze iz drugih zemalja. Poznajem mnogo umetnika koji žive ili su čak rođeni i odrasli u Njujorku, a nemaju mogućnosti da budu deo te scene i da žive od svoje umetnosti.

Sada već daleke 2020. godine, kad je ovom zemljom i svetom harala korona u pismu Ministarstvu kulture naveli ste da mnogi od vas nisu imali nikakva primanja, pa se postavlja pitanje "kako uopšte živite i plaćate račune". No, čini se da danas, pet godina kasnije, i bez korone, situacija nije mnogo drugačija?

- Te 2020. godine čak je i postojala neka nada, pa su se umetnička udruženja zajednički angažovala i izborila barem za jednokratnu pomoć od 90.000 dinara. Danas, pet godina kasnije, stičem utisak da je scena poražena, ponižena, ignorisana, a pre svega polarizovana; s jedne strane imate otvaranja po komercijalnim galerijama i muzejima i sve deluje kao da je u najboljem redu, a sa druge rezultati konkursa koji su raspisani i završeni u februaru ove godine, i dalje nisu objavljeni, na mejlove i telefonske pozive upućene Ministarstvu kulture niko ne odgovara, Sekretarijat za kulturu Grada Beograda je obustavio konkurse još u aprilu ove godine, nesuvislo se pravdajući. Za to vreme imali smo tromesečne "Dane porodice" za koje nikada nećemo saznati kako i iz kog budžeta su finansirani. Gotovo svi festivali planirani za 2025. su ukinuti, vrlo je verovatno da Oktobarskog salona sledeće godine neće biti, bar ne u onom formatu na koji smo navikli. Neko je pomenuo da je država u bankrotu i da nema para u kasi, a ja kažem - država koja je bankrotirala ne gradi novi stadion. Država koja je bankrotirala ne izdvaja dve trećine budžeta za partijski Festival igre, dok druge relevantne organizacije ne dobiju ni dinara. Svaka funkcionalna država ima obezbeđen budžet za kulturu pre nego što se raspiše konkurs. Ne može se ozbiljnom državom smatrati ona koja, po sopstvenim potrebama, uzima opredeljena sredstva i preusmerava u neke druge, "važnije" svrhe, a da nikog ne obavesti i ne kaže razlog. Da li takva, uslovno rečeno, država može da shvati da u njoj žive i ljudi kojima je umetnička delatnost jedini i osnovni izvor prihoda? Da li se nekada zapitaju od čega bi oni živeli da ne primaju plate i brojne beneficije u ministarstvima i sekretarijatima, već da moraju, kao i mi, da konkurišu non-stop? Revoltiran sam jer Srbija bi bila sjajna zemlja za život svih njenih građana kada bi bilo odgovornosti, svesti, pameti i malo više osećaja za sramotu.

Pokrenuli ste prošle godine serijal razgovora u Bioskopu Balkan "Dijalog o principima i društvenom ugovoru u umetnosti". Mislite li da su doprineli da se bolje razume pozicija samostalnih umetnika u ovom društvu?

- Imao sam potrebu da jasna i necenzurisana misao, kao i zdrava, konstruktivna kritika mogu da se čuju na javnom mestu, pred publikom i da nakon toga video snimci svakog razgovora budu dostupni onlajn. Fondacija Saša Marčeta i ja ulažemo veliku energiju i sredstva u svaki događaj. Gotovo svi relevantni mediji su pisali i izveštavali, uključujući i Nova.rs. Da li su doprineli boljem razumevanju pozicije samostalnih umetnika - ne znam, vreme će pokazati, ali verujem da i najmanji javni stav može da uzrokuje promene, slično efektu leptira.

Vratili ste se u Beograd uoči obeležavanja godišnjice pada nadstrešnice u Novom Sadu. Zašto je bilo potrebno da se desi takva tragedija da bi se ovde većina društva delimično osvestila i kako vidite rasplet?

- Nažalost, sva društva vođena dnevnim rutinama, vremenom počinju nesvesno da prihvataju sve što im se servira, kao ona žaba koja se polako kuva i ne primeti kad je gotova. Privikavanje je i dobra i loša osobina gotovo svih živih bića. Zato, opet nažalost, mora da se desi tragedija da bi se društvo trglo iz životne kolotečine, i tek onda počinje da isplivava sav trulež koji se godinama skupljao. Ljudi su uslovljeni radnim mestima, neotplaćenim kreditima, dugovima, tako da mnogi i ne smeju da se javno izjasne i pobune, u protivnom sledi otkaz a često i iznude. Mi samostalni umetnici retko možemo da priuštimo podizanje kredita i ostale privilegije stalno zaposlenih, za primanja moramo da se izborimo svaki put, kao divlje životinje u savani koje ne znaju kada će sledeći obrok. Kako god, imamo mogućnost da uočimo probleme i socio-političke devijacije, i da ih javno obelodanimo, pa makar i kroz sublimiranu vizuelnu poruku - a to nije mala stvar.
Ne vidim rasplet, mi smo društvo koje iznova ponavlja greške iz prošlosti, i mislim da nismo u stanju da napredujemo, osim pojedinačno… negde dislocirani.

Kritikujete često vlast zbog katastrofalnog odnosa prema kulturi. Pomenuli ste da ove godine nisu čak raspisani ili su obustavljeni konkursi. Hoćemo li ikada ovde preći "magičnu liniju" od jedan odsto izdvajanja za kuturu?

- Vlast ne čine vanzemaljci. Vlast je skup pojedinaca iz naroda koje je izglasao taj isti narod da budu činovnici i rade za dobrobit tog društva; za dobrobit svih građana, bez izuzetka. Neka društva su pametnija od drugih, pa se tako može videti razlika u mentalitetu, obrazovanju, prosvećenosti, toleranciji i opštem blagostanju. Kultura je stub svakog društva, i ako želimo da opstanemo kao narod i kao država, moramo se dovesti u red. I ne, ne može osoba koja je dobila mandat ministra kulture da bira šta će da podrži a šta ne. Time treba da se bave stručni ljudi, koji poznaju i nasleđe i savremeno stvaralaštvo. Uloga ministra je protokolarna, baš kao i uloga predsednika. Nažalost, te uloge su u našem podeljenom i korumpiranom društvu dovedene do nivoa najvišeg apsurda i potpuno obesmišljene, ali postoji lek i za to.

Koji ste sebi sledeći zadatak zacrtali?

- Toliko ima foto i video materijala koji treba da sredim, sortiram, obradim, stavim na veb stranu, tako da će mi to oduzeti dosta vremena. Brojne konkurse za umetničke rezidencije i festivale sam stavio na desktop, tako da ću se i njima baviti. Neki novi angažmani su u planu za kraj ove godine i sledeću, međutim sve je to još uvek senzibilno i nestabilno, tako da ne mogu ništa konkretno da kažem u ovom momentu, ali nadam se uskoro.

https://www.youtube.com/watch?v=p1gmeNFggVU