Bindžovanje subotom – Opomena pred gledanje serije Industry

Kultura 23. jan. 202109:33
Podeli:
Industry, serija. Foto: Promo

Prvi put otkad pišem na ovim stranama, imam potrebu za neku seriju da kažem - ovo nije klasična preporuka, više je, nekako, opomena. A mislim da je i to, ponekad, jednako korisno.

Piše: Ana Maria Rossi

Ana Maria Rossi/Foto: Dalibor Danilović

INDUSTRY (2020)

Osim toga, ova osmodelna BBC/HBO koprodukcija je jedno od onih televizijskih ostvarenja koja su u godini za nama uzbudila brojno gledalište, proizvela silne recenzije i izazvala oprečna mišljenja među kritikom. Možda je to dovoljno da proverite o čemu se radi.

Ovo je priča o grupi ambicioznih mladih ljudi koji pokušavaju da se izbore za stalan posao u surovom okruženju jedne fiktivne, londonske investicione banke Pierpoint & CO.Oni su ekonomisti, tek izašli sa fakulteta, i imaju samo jedan cilj u životu – da u brutalnom korporativnom bankarskom sistemu budu najuspešniji i zarade nezamislive sume novca. Da bi to postigli, moraju da prežive probni period od šest meseci u firmi, a pre toga da uopšte budu izabrani kao kandidati. Tu, na tom prvom pragu, intervjuu za mesto pripravnika, i počinje priča.

Glavna junakinja je Harper Stern (Myha’la Herrold), njujorška crnkinja koja u London dolazi sa sumnjivom biografijom, radničkim poreklom, nerespektabilnim koledžom i velikom ambicijom. Dovoljno da biste je u startu percipirali kao underdog-a i navijali za nju iz sve snage. Ali, ne lezi vraže… To nije ono što su kreatori Mickey Down i Konrad Kay imali na umu. Oni su momci koji su, pre ovog debitantskog ostvarenja, po nekoliko godina proveli baveći se upravo ovim poslom, kako kažu, na njihovu sreću neuspešno, i servirali su nam na tanjiru šta taj svet jeste i kako funkcioniše. A to je svet u kome nema miljenika, nema protekcije, nema slabih, nema oslonca, nema korektnih pravila igre… na kraju nema ni mnogo simpatija za protagoniste.

Ako ste spremni da zarad informacije, šoka i sociološkog eksperimenta gledate seriju u kojoj ćete više puta u sebi reći koga briga šta će se desiti sa ovim odvratnim likovima, onda ćete biti u prilici da vidite šta tačno podrazumeva “surovi kapitalizam“, termin koji tako često rabimo, iako malo nas zaista zna kakve je tektonske promene britansko društvo doživelo još od vladavine Margaret Tačer, preko najveće finansijske krize u 21. veku – monetarnog kolapsa 2008. do današnjeg početka vladavine milenijalaca i njihovog poimanja sveta i vrednosnog sistema.

The Industry. Foto: Capital Pictures / Film Stills / Profimedia

Ta grupa od sedam, osam mladih ljudi doslovce živi u metalno-staklenoj kutiji koja predstavlja radno mesto. Tu jedu, spavaju, vežbaju u džimu, imaju polne odnose, gutaju pilule i amfetamine, uzajamno odmeravaju učinkovitost, jedni drugima podmeću spačke, zarađuju novac nevidljivom gazdi, overavaju se i umiru na podu vecea. Ne bih umela da vam kažem tačno koliko traje taj radni dan ali rekla bih, odokativno, između 18 i 78 sati. Stanovi u koje olešeni dođu da prespavaju koštaju ko Svetog Petra kajgana. U Londonu je lakše napraviti novac i sresti belog medveda u Nothing Hillu, nego naći stan za život.

Iako je reklamirana kao nešto što će voleti poštovaoci serija Billions i Succession, a sama scenaristkinja Lena Dunham za nju rekla da je kombinacija Vuka sa Vol strita i Melrouz Plejsa (Wolf of Wall Street meets Melrose Place), nažalost, ništa od toga nećete gledati. Sve od pobrojanog ima elemente, u klasičnom smislu, privlačne gledaocu. Možda to jeste svet Vuka sa Volstrita, ali to nisu te boje i nijanse, ti karakteri, ti životi, taj sok i meso koji Martin Skorsese upumpa u likove. To jeste taj milje, ta vrsta posla i ambicije, ali je ključna razlika što kod pomenutog oskarovca postoji mogućnost identifikacije sa likom. I to je, ako se mene pita, kao gledaoca i kao nekog kome je to profesija, osnovni problem ove serije. Ostavljam prostora da sa glavnim junacima neki drugi gledaoci, neke mlađe generacije, možda mogu da se identifikuju.

Prema mišljenju kreatora serije, pojam čiste meritokratije je mit koji se često nameće diplomcima kada počinju da rade u velikim bankarskim kompanijama. U uvodu pilot epizode, dok je intervjuiše Erik Tau (odličan glumac Ken Leung), koji će joj kasnije postati i mentor, glavna junakinja Harper izgovara “Mislim da je ovo najbliže meritokratiji i želim samo da me ocenjuju na osnovu snage mojih sposobnosti”, da bismo se već u prvoj epizodi sreli sa naličjem korporativne političke korektnosti, svetom u kome vladaju i seksizam, i rasizam i klasne razlike.

Ono dobro što može da se pripiše autorima serije, je da nisu ništa ulepšavali zarad dramske prijemčivosti. Sve je ogoljeno, sve je brutalno i “na izvolte”. Kad se mladi stažista induskog porekla overi i umre od nespavanja, neprekidnog rada, iscrpljenosti, gutanja antidepresiva i šmrkanja kokaina na radnom mestu, zaposleni dobiju nepisanu direktivu da o tome ne govore i javno se, ni u istrazi ne izjašnjavaju. Sve što treba da se sakrije biva sakriveno. Sve što je “off the record” dozvoljeno je, ako je u cilju zarade i profita. I mobing, i zabadanje noža u leđa, i seksualno uznemiravanje od strane klijenta čije odbijanje rezultira direktnim gubitkom novca za kompaniju.

Meni je uvek zanimljivo da gledam adrenalinsku zavisnost od kockanja u veliki novac, tuđi novac, sa fiktivnim brojkama na velikim ekranima od čijeg, meni nejasnog i nelogičnog pada ili skoka, zavisi nečija finansijska perspektiva, pa i život, iz vizure nekih junaka. Ne mogu da kažem da je to okosnica dramske radnje, ali su, svakako, zanimljiviji delovi. Zanimljivo je videti i kako izgleda način komunikacije neke nove, jako mlade generacije potencijalno uspešnih ljudi, njihov humor koji je, već mojoj generaciji, prilično nejasan i neduhovit, kako subkultura postaje dominantna kulturna vrednost, kako su podkastovi zamenili knjige i filmove…

Zanimljivo je kad shvatite koliko se životni snovi i ambicije menjaju iz generacije u generaciju, i kako je kulturološke promene lakše registrovati i pratiti kroz prizmu tih (fiktivnih) likova nego kroz gomile društveno-socioloških studija. Zabavno je videti da je klinac od 23 godine još u srednjoj školi sebi postavio cilj u životu: da sa 25 godina postane milioner, sa 35 ministar u vladi, sa 45 predsednik partije i sa 55 premijer.

U tom, mnogima čudnom i stranom svetu, ne postoji mnogo tabu tema. Drogiranje i biseksualnost su sastavni deo života, raskidi se preboljevaju za deset minuta, nema se vremena za gubljenje. Laž, izdaja, autodestrukcija… puca se iz svih oružja. Ne postoje dovoljno niski udarci da bi se zadržao posao u svetu gde je jedini životni cilj novac. Osam epizoda probijanja kroz potisnute i zakržljale emocije, pružiće vam bolji uvid u vlastiti život, malo preispitivanja i povremeni podsetnik: zašto besomučno jurimo da bismo gubili ono što imamao?

Komentari

Vaš komentar