Dragi drugovi: Milan Vlajčić piše o novom filmu Končalovskog

Kultura 18. jan. 202116:10
Podeli:
Slika iz filma "Dragi drugovi" Andreja Končalovskog. Foto: Capital Pictures / Film Stills / Profimedia

Kritika filma “Dragi drugovi!” Andreja Končalovskog.

Piše Milan Vlajčić

Milan Vlajčić Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

Istorija naših dana, od peloponeskih ratova naovamo, obiluje nedovršenim pričama, naseljima izbrisanim iz javnih arhiva, tajnim grobnicama bez imena i broja, oružanim pohodima na delove sopstvenog naroda… Ruski reditelj Andrej Končalovski (1937), pri kraju šeste decenije stvaranja filmova, gradi “Dragi drugovi!” (120 min. znak uzvika je gorko ironičan), uzimajući za povod pobunu radnika u gradu Novočerkask iz 1962.

To nije samo arheološka rekonstrukcija tragičnog obračuna staljinističke države u zemlji obećane “zore komunizma“, sa golorukim delom naroda. To je i motiv oslonjen na drevnu helenističku dramu: majčina borba da otkrije šta se dogodilo njenom ženskom detetu. Končalovski je imao moralne hrabrosti i sineastičke energije da u “Dobrim drugovima!“ na izvanredan način ostvari domet po najvišim filmskim standardima.

Andrej Končalovski, Foto: Capital Pictures / Film Stills / Profimedia

Početkom šezdesetih prošlog veka Končalovski (mlađem bratu Nikiti je prepustio porodično prezime, a po majci je preuzeo novo), ostvario je zapažene filmove “Moj učitelj“, “Ujka Vanja“ (po Čehovu), a “Sibirijada“, grandiozni ep o nekoliko generacija jedne porodice, smatra se remek-delom, gotovo bez premca u istoriji pokretnih slika. Po njegovom scenariju, Andrej Tarkovski je stvorio “Andreja Rubljova” (1966), koji se tri godine rvao sa ruskom zvaničnom cenzurom. I tu je došlo do razlaza duge saradnje sa Tarkovskim, koji nije pristao da na špici filma zvanično podele autorstvo. Nešto kasnije uspeo je da trajno poremeti odnose sa rođenim bratom Nikitom, a potom i sa uticajnim holivudskim producentima sa kojima je sarađivao u osamdesetim. O svemu tome otvoreno je svedočio u memoarskoj knjizi “Niske istine” (naše izdanje, Zepter, 2012). Iz nje doznajemo o njegovoj veštini udaranja glavom o zid, izgleda da je bio majstor da bez truni diplomatičnosti i lukavstva stvori sebi neprijatelje i tamo gde to nije bilo neophodno, ali uvek na svoju štetu. Pravo čudo da je ipak opstao na vrhu do danas, svaka čast.

Tokom osmdesetih je u Holivudu snimio “Marijine ljubavi“, “Pomahnitali voz” (Runaway Train, po ideji Akire Kurosave), a kad su ga producenti najurili usred jednog filma, koji je dorađivao mimo odobrenog scenarija, vraća se u domovinu, i dok se “komunističko carstvo“ kruni pod pijanim Jeljcinom, snima desetak filmova, ponekad ponovo na Zapadu, režira u pozorištu i u operama. Prethodni film “Greh“ je vizuelni esej o Mikelanđelovoj borbi za svoju viziju zarobljenu u golemom komadu mermera.
Svoj komad mermera Končalovski je našao u velikom štrajku radnika u gradiću poznatom po fabrici električnih lokomotiva, u kojoj 1. juna 1962 izbija radnička pobuna zbog sve težih životnih uslova. Gradić opkoljava vojska, da ne bi u svet prodrla istina da u “zemlji u kojoj je proletarijat na vlasti“ neko može da potraži više pravde i slobode.

Po odluci iz Kremlja (odatle su upućeni tenkovi za Mađarsku 1956. i Čehoslovačku 1968), specijalna jedinica snajperskih strelaca ulazi u grad i počinje odstrel svih građana koji su se našli u pobunjeničkim kolonama. Trečeg dana juna zadatak je obavljen uzorno: pedesetak žrtava je tajno sahranjeno po neobeležnim grobištima, tajna je tajna (naša verzija: A ozna sve dozna, čuveni stih iz poeme Oskara Daviča). Ipak, početkom devedesetih strašna istina se pomalja, nikad se neće doznati koliko je bilo sličnih slučajeva, sve do Kamčatke i Vladivostoka.

Staljinovo carstvo, paradigma zatvorenog, totalitarnog društva bar koliko i Hitlerovo, uspelo je da gotovo pola stoleća sakrije postojanje kažnjeničkih logora o kojima je Solženjicin uspeo da posvedoči u temeljnoj, trotomnoj istorji ljudskih patnji, nazvanoj “Arhipelag gulag“. Ruski pisac je 1972. strpan u avion za Zapadnu Nemačku, ali je svoje istorijsko delo uspeo da tajnim putevima prenese na Zapad. Objavljeno je 1973-74, kapitalno svedočanstvo o dvadesetak miliona kažnjenih bez sudskog postupka,dok se Kremlj branio optužujući pisca za izdaju.

U saradnji sa Elenom Kiselevom, Končalovski je napisao scenario u kojem je tragični obračun sa golorukim narodom samo okvir za ljudsku i moralnu dramu sredovečne, dobrodržeće samohrane majke Ljude. U prvoj, uvodnoj sceni, nju nalazimo u krevetu sa oženjenim muškarcem, oboje su članovi lokalnog partijskog komiteta. Ljuda (nezaboravna uloga Jelene Visocke, inače rediteljeve supruge) kaže da stvari ne idu dobro, sve gore se živi, njen partner joj kaže da ćuti, jer ima specijalno snabdevanje za povlašćenu kastu.

Njen odgovor nas iznenadi, jer, po njenim rečima, pod Staljinom se živelo bolje! Ispostavlja se da ona misli apsolutno drugačije od radnika lokalne fabrike koja ima veliki značaj za zemlju.
Kasnije zatičemo Ljudu kako se stiska u lokalnoj prodavnici, kućne potrepštine se dele “na tačkice”, samo dok robe ima, a ona je uglavnom đubre, za bolje se ne zna. Izmenjuje nežnosti sa jednom prodavačicom, koja joj dalje neke biranije đakonije, a za uzvrat, dobija čarape i još ponešto. Korupcija i moralni slom s stigli do dna (premda dno ne postoji, svi osećamo da ispod uvek ima još ponešto).

Andrej Končalovski i Julija Visocka u Veneciji 2017. Foto: Dave Bedrosian / Zuma Press / Profimedia

Potom u njenoj kući ručak, sve sivo i rasklimatano, tu je njena ćerka Svetka, dvadesetogodišnjakinja koja radi u fabrici, nesrećna što nema gde da utekne, kaže majci reči koje smo već čuli, ali sada majka u gnevu izgovara ofucane fraze o režimu, opali joj šamar. Tu je i jedan uglavnom nemi svedok, Ljudin otac (kultni lik svh boljih ruskih filmova koji imaju snage da “zagrizu“, sjajni glumac Sergej Erliš). Izboranog lica, ispošćen životom, obučen u isfronclanu uniformu (kasnije vidimo da u nekoj škrinji ima neku medalju, može sa njom da se slika, ali ma pametnija posla). Otac je ključni lik za dalji razvoj drame: malo priča, ali svaka mu je ka vladičina, gorka, plaćena patnjom.

Pri kraju će reći: sve će se to preispitati. Nemi svedok bezdušnih vremena. Njegova gorčina me je podsetila na jedan epohalan iskaz Miroslava Krleže, koga su već slomljenog godinama i “ostvarenjem mladalačkih ideala“ pitali, da li vidi šta se događa. A on je rekao (zapamtite dobro, sve je tu sušta mudrost): “Osećam se kao stari pas koji leži pored plota, sve vidi, sve čuje, samo ga mrzi da laje“.

Za ubedljiv sineastički rukopis filma i dramu glavnih likova važna je činjenica da je film snimljen u klasičnom (neki kažu, akademskom) formatu, sa monohromatskom, crno-belom slikom koja gotovo dokumentaristički prati ikonografiju i duh istorijskog trenutka. Izvrsna fotografija Andreja Najdenova, bez dodate muzike, samo šumovi i dijalozi.

Od trenutka kad radnici iskažu svoje nezadovoljstvo, žiža naracije se pomera na panično sazivanje lokalnih moćnika, partijski vrh je zbunjen, počinju paranoidne i sa hladnim satiričnim prizvukom međusobne optužbe: ko je popustio u ideološkom prevaspitavanju radničkog sloja, izbezumljenost -ko ispadne iz igre, gubi krvavim trudom stečene privilegije. Javljaju moćnicima u Kremlju, a odande: samo pogrde, odluka da se grad vojnim snagama zakatanči. Naša junakinja Ljuda prednjači u suludoj zloupotrebi partijskog novogovora. A pošto je partijski komitet u krilu fabričkog zdanja, kreće neurotično povlačenje ka podrumima,pacovsko spasavanje golog opstanka.

Za to vreme pristižu snajperisti iz redova KGB-a, raspoređuju se po važnm strateškim tačkama, nema demokratskog dijaloga sa “domaćim izdajnicima”, situacija će se razrešiti po Staljinovoj “gvozdenoj” formuli: sve je u kadrovima, skloniš ljude, problem je rešen!

Vraćanje mira u varošicu odvija se iza zavesa, uz potmule zvuke hitaca ispaljenih iz svih uglova, po oprobanim receptima iz klasičnog vesterna. I kad se slegla prašina, uklanjaju se tela odstreljenih, prenose ih na nepoznata mesta i pokapaju bez oznaka. Kad je sloj aparatčika procenio da je bezbednost vraćena u nekad pospan gradić, Ljuda stiže kući, zatiče samo slomljenog oca, strašna sumnja da je ćerka najverovatnije bila među pobunjenim radnicima. Izbezumljena, izlazi sa fotografijom u ruci, pita na kog naleti, da li su videli njenu kćer. Jedan čovek joj kaže: zakopavao sam pobijene, čini mi se da znam gde je ova devojka sahranjena. Lom u duši, ona nije Antigona, ali majčino srce mora da ispita i ovu mogućnost. Nalazi prijatelja iz lokalnog KGBa (Andrej Gosev), koji pristane da svojim kolima prebaci majku i svedoka do te pustare. Kreće nadmudravanje sa vojničkim patrolama koje su zatvorile grad, njihove legitimacije više ne važe, sve se odvija kao u sjajnom filmu turskog reditelja Nuri Bilge Džejlana “Bilo jednom u Anadoliji“. Stižu nekako do nekog svežeg grobišta, kopaju po mestu koje prepoznaje slučajni svedok, nalaze telo ubijene devojke, i – sreća u nesreći: to je neka druga osoba.

U ovoj izvrsno dramaturšoj postavci, Ljuda stiže do kuće, javlja skrhanom ocu kako se napatila, a on, na naše zaprepašćenje, konačno progovori: ona je sve vreme u kući, ja je krijem na tavanu, živa je i zdrava! Završni susret majke i ćerke je uz mnogo suza i bez reči – obe su doživele slom svojih, međusobno suprotstavljenih ideala. Pred njima je golema neizvesnost, ali to više ne pripada ovom filmu, već surovim tokovima istorije države, koja će se posle pada Berlinskog zida osuti kao tigar od papira.
Sada, šezdesetak godina posle sloma radničkog štrajka u Čerkasku, rusko carstvo se obnavlja bez kvazikomunističke retorike, radnička klasa je izbrisana iz zvaničnog vokabulara, a kao spas će umesto snajpera poslužiti i brzodelujući otrov Novičok (vidi slučaj Navaljni, upravo se disident vraća u rodni kraj, tragična priča nema kraja).

Rekonstrukcija epohe izvedena je sa elegancijom od koje vam se ledi dah, a ovaj veliki, istinoljubivi film nas teši da u istorijskoj magli ništa ne sme da bude zaboravljeno (ni peći smrti Aušvica, ni masovna grobnica zarobljenih 14.000 poljskih oficira u katinskoj šumi i Viticama, odmah po verolomnom napadu Nemačke na Sovjetski Savez, u leto 1941).

“Dragi drugovi!“ je sa velikim uspehom prikazan jesenas na Venecijanskom filmskom festivalu, na beogradskom Festivalu atorskog filma (nekoliko projekcija, pod maskama, naravno), kandidovan je za Oskara u kategoriji neengleskog filma. Ništa u filmu ne bi bilo tako skladno niti impresivno, da osnovnu polugu filma ne čini Ljuda, u neverovatnom tumačenju Julije Visocke (1973), poznate po ulogama u delima istog autora, kao što su “Kuća za ludake“, “Raj“ i “Greh“. Njen doprinos je nemerljiv, jer je virtuozno prešla celu skalu složenih mentalnih stanja, od poslušnog aparatčika, do odisejskog traganja za izgubljenom kćeri, na čijem kraju je očaj i bezizlaz.

To je metafora koja prevazilazi značaj onog i ovog trenutka. Za dugo pamćenje.

Komentari

Vaš komentar