Muka mi je od priče "u moje vreme bilo je drugo", slušali smo dobru muziku a ne ovo, mogao si da spavaš na klupici u parku i sve slično. Nije mi jasno kako ljudi nisu svesni te smene novog i starog i da to nema nikakve veze sa estetskom vrednošću nekog umetničkog dela, kaže za Nova.rs pesnikinja Ana Marija Grbić.
Ana Marija Grbić debitovala je zbirkom stihova „Da, ali nemoj se plašiti“ (2012), a usledile su zbirke „Venerini i ostali bregovi“ (2014) i „Zemlja 2.0“ (2018), ali bi je, strogo uzev, bilo pogrešno smatrati samo pesnikinjom. Autorka je i oralne biografije benda Idoli pod nazivom „Idoli i poslednji dan“ (2019), osnivala je udruženje „Argh“ koje više od decenije unazad organizuje javna čitanja poezije u kafeima i klubovima, vodi radionice kreativnog pisanja, knjige potpisuje i kao urednik, na doktorskim je studijama na Filološkom fakultetu u Beogradu, u biografiji joj piše i da je radio-voditeljka i ilustratorka… Nedavno je izašla i njena prva knjiga proze, „Srneća leđa“ (Geopoetika). Razgovaramo o svemu tome, a pošto su joj pesme narativne, a u prozi se oseća poetski naboj, preskačemo standardno pitanje o prelasku sa stihova u druge forme i počinjemo sa pričama.
U „Srnećim leđima“ čitamo priče o običnim ljudima, svakodnevici i ponekoj (ne)običnoj situaciji. Podsećaju pomalo i na crni talas. Zašto baš ti likovi i zašto baš te njihove priče?
– Pa crni talas bi podrazumevao nekakvu eksperimentaliju prozu koja pokazuje mračnije strane čovekove (bar kako ga ja razumem). U „Srnećim leđima“ sam se trudila da obrnem tu situaciju. Život je mračan i neočekivan a čovek se u njemu teško snalazi jer je satkan od naivnosti i veselosti. Samim tim on nikada nije u običnoj situaciji.
Neke od priča izmeštene su u manje gradove i mesta po Srbiji: Šumarice, Jagodina, Desimirovac, Belosavci, Velika Drenova… Šta je to što se u njima bolje vidi nego u Beogradu?
– Manje mesto je isto što i Beograd samo sa mnogo manjim uzorkom koji se onda mnogo lakše promatra. Tako kada si u selu upoznaš popa, predsednika opštine, a da ne pominjem što poznaješ svakoga ko tu živi. Samim tim se bolje vide mehanizmi kojima se čovek povinuje za života. A naročito posledice koje takav život ostavi.
Devojčica piše baki u vreme bombardovanja 1999, a onda kao odrasla čita to pismo u Sakramentu i zaključuje(te) da: “Ništa nikada neće proći”. Šta to znači, postoji li onda prostor za promenu perspektive ili za novo?
– Ne. Postoji prostor za ponavljanje. Ipak, da ne budem tako mračna, postoji prostor da se sve ponovi na bolji način, neka ideja o tome da smo podsvesno naučili šta nam nije potrebno. I postoji ljubav, ali ona postoji i u najgorim vremenima (možda čak tada i pojačano).
S obzirom na to da ste pokretač „Argha“, bili ste urednica u izdavačkoj kući, vodite radionicu kreativnog pisanja… Pretpostavljam da imate prilično dobar uvid u nešto što bi se moglo nazvati književnom scenom. Sa jedne strane su oni koji misle da poeziju niko ne čita, a sa druge oni koji misle da su pesničke scene kod nas „nikad življe“. Kako vama to sve izgleda?
– Pre deset godina poezija je doživela svoj neverovatni procvat i formirala se stvarno neviđena poetska scena, ne samo kod nas nego i u celom regionu. Mislim da je sada taj trend u opadanju ali i to je normalno, istorijski se uvek susrećemo sa smenom poezije i proze.
Javljaju li se novi glasovi i kakvi su?
– Uvek postoje novi autentnični glasovi i ta radost kada pročitaš neku novu pesničku knjigu. Mnogo sam volela da vodim emisiju „Gutenbergov odgovor“ jer sam uvek zvala autore koji su na početku svog poetskog puta i čiji je glas nov i svež. Ipak, kao što sam već rekla, čini mi se da je došlo do neke vrste zasićenja, da su autori koji su pisali 2010-ih došli do određenog umornog ponavljanja sebe a da su neki novi autori, u velikoj meri, povukli previše poetskog uticaja upravo od njih i da im je teško da se sa tim izbore. Naravno, oni će se toga osloboditi i rasformiraće tu literaturu i ja jedva čekam da vidim šta je sledeće.
Ako se mi danas bavimo Idolima i novim talasom, čime će se baviti današnji tinejdžeri? Drugim rečima, prepoznaješ li nešto danas što je dovoljno snažno da se ljudi time bave za 40 godina?
– Idolima. Taj bend je i za mene bio dosta vremenski udaljen. Radim često sa klincima i vidim da slušaju “Odbranu”, znaju sve tekstove napamet. Po meni je upravo to ono što Idole izdvaja iz cele muzičke scene, pa i iz novog talasa. Mada, možda se budu bavili i Senidom, Rastom, Cobijem. U tome ne vidim nikakav problem niti degradaciju nekakvih vrednosti. Muka mi je od priče „u moje vreme bilo je drugo“, slušali smo dobru muziku a ne ovo, mogao si da spavaš na klupici u parku i sve slično. Nije mi jasno kako ljudi nisu svesni te smene novog i starog i da to nema nikakve veze sa estetskom vrednošću nekog umetničkog dela.
Vaša knjiga „Venerini i ostali bregovi“ je na ijekavici, iz muškog roda. Da li vam je ta perspektiva pružila više slobode ili ograničenja u pisanju?
– Ta perspektiva mi je obezbedila potpunu slobodu da govorim o svojoj intimi na jedan način koji me neće u potpunosti razotkriti. Udaljavanje licem, godinama, poreklom, jezikom pomoglo mi je da se približim onoj emociji za koju nisam imala hrabrosti. Slično se desilo i sa pričama u „Srnećim leđima“ samo sa mnogo manje otklona pa je bilo i srazmerno bolnije. Ali, evo, priznajem da sam tu pomalo primitivna, ako knjiga ne zaboli i ne zasmeje, i to u isto vreme, taj rukopis ne objavljujem.
I ta knjiga, i zbirka „Zemlja 2.0“, dobili su i svoju vizuelnu dimenziju. Može li poezija da se „prevede“ u drugi medij?
– Prelepo je kada predate svoju knjigu nekome i posmatrate kako se odeljuje od vas i živi neki potpuno drugi i novi život.
Pokrenuli ste u „Arghu“ i audio izdanja knjiga. Koji su to naslovi i ko sluša knjige?
– Broj pregleda, to jest preslušavanja, stvarno je neverovatan, nismo to ni slutili kada smo ušli u tu priču objavljivanja audio knjiga. Za sada smo objavili zbirke poezije Ognjenke Lakićević i Maše Seničić. Mogu da se preslušaju na našem sajtu besplatno, i nadamo se da će se, pored slabovidih ljudi kojima se trudimo da pružimo mogućnost da slušaju najsavremeniju književnu produkciju, i drugi čitaoci zainteresovati za ova izdanja. Objavljujemo i elektronska izdanja od kojih bih izdvojila „Nikog na trgovima: dnevnik o izostajanju“ koji je sačinjen od dnevničkih zapisa i pesama koje su pisci pisali za vreme karantina.
Bonus video:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare